“…Ispod zelenog svoda,kopriva i trava
usamljena gori, sveća moga dede
a on licu svome, plamen pokorava
vaskrsava svete, Solunske odrede…”*
Ispod, ne ovog, Ariljskog, a Godovičkog manastira je grupa kuća…Popovića. Iz njih je moj deda, Miloš, mamin otac, kao trinesto dete popa Vasilija i popadije Filipe – Više, otišao u svet, preko Grdovičkog brda…Ili ga privukla lepa deva iz porodice Bogićevića, sa retkim ali starim i divnim imenom, koji je nasledila moja mlađa ćerka, Filipa.
U devetoj godini je preležao trbušni tifus, i posle toga do kraja života nije jeo voće i povrće: nije nikad okusio kap alkohola, pušio je od svoje jedanaeste godine i pio do 20 kafa dnevno;
u osamnaestoj je pogubio sve zube u glavi i umro u 77. godini …
On mi je razvio ljubav prema Godoviku, prema lepoj priči, i dalekim horizontima. “Video”je i onaj čuveni meteor koji je pao u Sibiru dvadeset i neke proslog veka:
” I prolete ,ovako više naših glava, i pade tamo, daleeeeeko iza Rumunije i puče u pizdu materinu…)
Elem: da li sam ja to pomenuo Godovik pre nekoliko leta, ili se to slučajno otkrilo: odavno nisam bio, jedno dvadesetak godina (od kako sam otišao u taj, daleki svet… A išao sam ne tako često: drugog avgusta, na Ilindan, je u nekom mom detinjstvu tamo bio čuveni vašar,na kome takodje, nikad nisam bio… Nisu hteli da me vode.
Ova, i ostale fotografije su me vatile u sećanje na te prostore posle posete Dobrilu Nenadiću i razgovora oko novog izdanja “Doroteja” na Srpskom i Engleskom jeziku . O tome u nekoj, drugoj priči (“Čuvar istorijskih istina”). Na te Popoviće je garav “crni arapin” (koji nosi ime mog oca a svoga dede), iliti Ciga kako ga zove jedan drugi Miloš, njegov brat od tetke, nosioc, izmedju ostalih zvanja (fudbalskog i drugih umenja) i dedinog imena…
U iščekivanju, promocije moje knjige u Sokolskom domu (kakvog li imena!) prvog utorka koji dođe, u Arilju, dobacim do detinjstva, čestih boravaka u Grdovićima kod maminih Popovića i ređih, ali sve dražih sećanja na bivanja kod očevih Pajovića iz Bjeluše, bašine Aleksiće i Bojoviće iz Visoke… I baš mi, onako, drago, što moja deca sve više ne samo vole, već i žele da leta provode u mom Zavičaju i gradu njihovog detinjstva. I mogao bih, tako do jutra. Ali je važno znati, kad treba stati.
Šta vi na to rekao naš veliki pisac, ljudina i moj prijatelj Dobrilo Nenadić?
Milan Pajević
Serbian