Kad sam bio školarac, u višim razredima, zavideo sam studentima koji su dolazili za vikend u Arilje, donoseći sa sobom duh nečeg nama neuhvatljivog, od ploča koje smo slušali uz “Veče uz radio” Nikole Neškovića, patika, farmerki, majica, razuzdanog smeha koji je odzvanjao čaršijom, nekog šmeka koji je plenio i mamio…
Onda sam i ja otišao na studije u prestoni grad i išao kući za vikend kao i većina mojih kolega i koleginica. Ako sam išao sa Užičanima, kolegama sa fakulteta, onda vozom do Požege (tada Užičke), a otac me čekao sa “Dijanom” ustupajući mi volan … Bože, kako su nevina bila ta vremena…Pre neko vreme zamoli me jedna zemljakinja koja sprema knjigu o Kralju Dragutinu da napišem nešto, pošto u poslednje vreme piskaram više nego obično sa podosta tema iz Zavičaja.
Setim se da sam, u nekim kasnijim šesdesetim napisao pesmu o Katalini, madjarskoj princezi čiji me lik sa ktitorske freske u Ariljskoj crkvi opčinio (a po predlogu nastavnika Dragutina Dragutinovića poznatijeg kao Jeldžo, koji je spremao hroniku o našoj maloj , netipičnoj srpskoj varoši i uzeo je s namerom da je u nju uvrsti ). Počnem da tražim tu pesmu po svojim papirima u roditeljskoj kući, nadjem masu drugih, uglavnom zaboravljenih pesama, pisama i raznih dragih stvarčica iz tog vremena, ali tu o Katalini nisam našao. Setim se, da jednu moju svesku-album sa raznim beleškama, slikama, zapisima, ulaznicama sa fudbalskih utakmica, pozorišnih i ostalih predstava čuva kao relikviju moj drug iz gimnazijske klupe, kasniji kum, i doživotni prijatelj Boriša, talentovani slikar i fuzbaler, koji je zbog porodične tradicije umesto slikarske završio vojnu akademiju… Pozovem ga i zamolim da pogleda u onu, kako ju je zvao, relikviju, i pogleda da nije TU slučajno i ona, pesmu koju tražim. Ponovo je napisati svakako ne mogu.
Dodje odgovor – nema je… I onda, pre neki dan, kada smo se spustili na Savu da pratimo pogledom ne samo šlepere, galebove, labudove i patke po izuzetno lepom danu, izvadi iz torbe, kada smo se pozdravljali … Da, baš nju. U vidnom stanju lakog raspadanja, uzmem je u ruke, ne verujući .- Uzmi je, kume. Tebi će vise značiti nego meni sad. Pogledam ga, vidim da štabski gardijski pukovnik u penziji neće odstupiti. Kao što nikada u životu odstupao nije. Poklekao je samo jednom, kada mu je jedna studentkinja violine zasvirala igru sabljama Adama Hačaturijana, i koja će dosta kasnije postati moja kuma. Ovoliki uvod je bio potreban da dočaram uzbudjenje koje sam doživeo kada sam u toj gimnazijskoj relikviji koja je nosila naziv “Mokra Rzavska leta 1967-1969” našao kartu – ulaznicu, rezervaciju za modnu reviju na jednom od “Ariljskih vikenda” koje je gore pomenuti Jeldžo sa Dobrilom Smiljanić, Brankom Vukajlovićem i drugim entuzijastima organizovao, krajem tih, srećnih šesdesetih godina.
Ta kulturna manifestacija je u tih nekoliko kasnih junskih ili ranih julskih dana, okupljala najbolje što je Arilje u tom trenutku imao bilo gde u svetu. Dolazilo se iz svih krajeva kugle zemaljske na viđanje sa rodbinom, prijateljima, starim i novim drugovima , slušali koncerti, gledale izložbe slika, i uživalo u večernjim modnim revijama koje je, iz početka organizovala Dobrila Smiljanić sa svojim, već svetski poznatim kolekcijama radjenim u Sirogojnu vrednim rukama pletilja, poznatim manekinima i ponekim domaćim (jednom sam i ja nosio Dobrilin džemper, koga sam kasnije dobio od nje na poklon, eno ga , u roditeljskoj kući i dan danas). Dobrili se priključio mladi ali već prepoznatljiv u svom stilu Branko Vukajlović, koga je, kao fudbalera Vagu iz serije “Više od igre” snimane u to vreme u komšijskoj nam Ivanjici, put pravo iz Arilja, preko prestonog grada odveo u Pariz gde je napravio svetsku karijeru i postao, ne samo prepoznatljiv i cenjen modni kreator već i filmski producent. O tom delu njegove karijere možda drugi put.
Ali ovoga puta, pre nego što završim priču moram da pomenem modnu reviju koja je održana 4.7.1969. u velikoj bašti bivšeg okružnog zatvora, a mesta na kome se danas nalazi, nažalost nefunkcionalni hotel Elen, koji je u svoje vreme ugošćavao ne samo režisera filma Užička republika, Žiku Mitrovića već i sve vodeće glumce, počev pd Marka Nikolića, Radeta Šerbedžije, Branka Milićevića potonjeg “kockicu” , Aljošu Vučkovića… do najvećeg sina naših naroda i narodnosti Josipa Broza poznatijeg kao Tito, sve sa suprugom Jovankom i svitom koja je išla na otvaranje prve sateliske stanice u zemlji u Priličkom Kiseljaku.
Te Brankove revije se odlično sećam. Vodili su je legende ili kako se to kaže “planetarno popularni” Mića Orlović i Danka Novović. Manekeni su bili iz “prve postave”, ako Branko ovo bude čitao možda i navede neke od njih. Modeli su bili savremeni, a cela organizacija je bila “svetska- a naša!” Onda su se te manifestacije proredile, i na kraju, na žalost, utihnule.Setili smo ih se kada je taj isti Branko u najboljim danima svoje producentske karijere bukvalno dovukao sve najbolje fimadžije sa jugoslovenskog prostora uz francuskog gosta, evropsku zvezdu u usponu, Alena Nurija.
Neću nikoga da nabrajam jer bi nekog ispustio, ali se Rade Šerbedžija primajući nagradu kao najbolji glumac Ariljskog filmskog vikenda setio “jednog mladog pesnika iz Arilja koji je napisao veoma lepu pesmu Sonja” koja se posle pobede na konkursu za Najlepše stihove 1970. vrtela po radio talasima… Moram da napomenem (jel ko će drugi!) da sam taj “mladi pesnik” bio ja. Ta jesen 1986. se i dan danas pamti po toj plejadi glumaca, filmova, režisera, drugih filmskih radnika, drugih umetnika… Vlado Kalember je bacao u nesvest ariljske devojke i devojčice, Mira Trailović je sa Mirom Banjac na Visočkom brdu pevala “ U ranu zoru” uz ćemane najviđenijeg ariljskog ciganina Deska , pucao je vidik, a ja sam šetao za ruku svoju buduću suprugu… Ovaj fenomenalni vikend je završila, kako i dolikuje, modna revija Dobrile Smiljanić uz muzičku podršku asambla Renesans, gde bi drugo no u porti ariljske crkve.I ništa nije vise isto. Da budem iskren, i mi smo se promenili. U Arilju, na sreću i dalje ima entuzijasta koji pokušavaju da pokažu da se kulturom, muzikom, umetnošću, kao što su to pre njih radili Dobrila, Branko i još neki može boriti protiv protastukla, bahatosti i beznađa koje je zahvatilo ne samo ove prostore, već i vasceli svet.
Zato je ovo što rade Mladenovići uz podršku što javnu i konkretnu, što prećutnu, i što iz godine u godinu održavaju ARLEMM – ili Ariljske letnje muzičke manifestacije, koje u naš lepi gradić, koji bi mogao da bude mnogi čistiji, bleštaviji i uređeniji, dovode svetska imena klasične muzike, organizuju koncerte i radionice, upisuju ovaj gradić na evropsku mapu kulture.
Tako se Ariljski vikend polako pretvorio u kulturno arlemmovsko leto, i mnogi kao i ja, svoje planove za odmor uskladjuju sa satnicom dešavanja na Arlemmu. Tu su i Dobrila Smiljanić, i Dobrilo Nikolić, i, svakako, enfant terrible ranih šesdesetih legendarni Branko Vukajlović. Pouzdano znam, da sa svoje terase, ispod brega ,i kuća Veljovića, otvaranje manifestacije sa znatiželjom i uživanjem prati ne samo jubitelj klasične muzike već i jedan od najvećih srpskih pisaca, počasni gradjanin Arilja, Dobrilo Nenadić. Gledam kroz prozor. Miholjsko leto. I žalim, što nisam krenuo put Zavičaja. Jer tamo, pored dragih uspomena, još teče Rzav najčistija reka u Srbiji, i duva onaj vetar sa Golupca, koji donosi mirise Dragačeva, a s jasnih letnjih ranih avgustovskih večeri i zvuke Dragačevske trube. Volim kad mi ujak u Grdovićima nalije onu svoju čuvenu “Vladovu rakiju” pa se čuknemo, pogledamo u oči, i kažemo – živeli! Bgd, 14.10.2017. (Week-end nedeljni odmor , počinje subotom, (od petodnevne radne nedeljepetkom) po podnei traje do ponedeljka ujutro , a obično se provodi vam mesta stanovanja) M.Vujaklija, Leksikon stranih reči I izraza , Prosveta-Beograd, 1980
Milan Pejvić
Serbian