“Uopšte nije fraza kada se kaže da su najlepša mesta skrivena. Jedno od takvih mesta je zaseok Pajovići. Seoski, put za Pajoviće počinje od glavnog puta, koji vodi ka centru Bjeluše i dalje ka Brekovu. Put je prilično strm, a rupe, nasute nakon zime, već prve kiše ponovo otkriju. Slično je svake godine. Spust ka zaseoku traje 15-20 minuta, a okolni predeli ne razlikuju se od sličnih delova ariljske opštine. I tako je sve dok se ne stigne nadomak sela. Sasvim iznenada, nakon jedne od poslednjih krivina, otvara se pogled na neobičnu, zatalasanu dolinu. Svako od seoskih domaćinstava zauzelo je jasno izdvojen deo prostora. Čini se da je tu sve što im je potrebno. Belo okrečene, nove kuće okružene su najčešće malinjacima. U selo je najlepše doći u vreme malina, pa još „trećeg dana“, kada maline dozrevaju nakon poslednje berbe.
Sklonjeni od pogleda, smešteni van puteva i zaklonjeni visokom, strmom stenom ka jugozapadu, Pajovići su bili poželjno i skriveno mesto za boravak važnih vojnih komandi, tokom brojnih ovdašnjih ratova. Tome pogoduje i krečnjački teren, prošaran nepristupačnim pećinama. Jedna od njih je u stenama, iznad sela.” ( tekst: Zoran Cvetković)
Stanovnici zaseoka Pajovići imaju mnogo toga: prelepe predele, kuće, stanovnike (uključujući mlade ljude i decu), ekonomski potencijal, dugu tradiciju preduzetništva, bogatu istoriju, prevozna sredstva… Inteligentni su, gostoljubivi, radni i vredni poštovanja. Samo im jedno nedostaje: 2 kilometra asfaltnog puta! Svoj doprinos na izgradnji puta su već dali. Ostaje samo, da ih još neko pogleda! U međuvremenu, stičem utisak da dele sudbinu blaga zaboravljenog u bespuću.
Hvala na gostoprimstvu Mirjana Pajovic-Simeunovic.
Snimljeno 27. maja 2018. godine, Pajovići, Bjeluša.
Više fotografija na: https://www.facebook.com/ljiljana.dimitrijevic.148/media_set?set=a.10215322217147076&type=3
Serbian