20161214_145408

SITNI SAT UVREME KORONE

Početkom marta smo živeli u skladu sa vremenom. Onim metereološkim. Bilo je toplo, sunčano i vedro. Bašte su se otvorile i osećao se da je proleće blizu. Nekako baš za vreme osmomartovskih praznika procvetalo je i drvo (ne znam šta je) u malom dvorištu kvarta u kome živim.

Nije bilo alarmantnih vesti izuzev neke intuicije da se nešto dešava, „da se iza brda valja“… Prvo sam odustao da odem na jedan skup afisionadosa u Skoplje  prvog martovskog vikenda  iako sam potvrdio dolazak i imao obezbeđen smeštaj. 

Krajem februara sam imao blagu varijantu domaćeg gripa, koji sam disciplinovano odradio u kućnoj izolaciji uz par pročitanih knjiga.

Odustao sam od odlaska kod dece i unuka u Malme 12.4. iako sam imao kupljenu kartu još krajem januara. Obavestio sam sina i sve ih ražalostio…

Onda sam se rašetao po gradu i naravno, pošto ništa izuzev određenih stvari ne umem ili ne mogu polako, ja se svaki put iz takve šetnje vratim mokar i moram da se kompletno presvučem.

Pored brzih šetnji  i nekoliko sedenja u bašti uz uživanje  neke od cigara koje mi je ostavio svetski afisionado ambasador šjor Marko Bilić u proputovanju za Skoplje, mislim da mi se domaći grip povratio i jedne večeri sam osetio drhtavicu, toplomer je pokazao 37.4 

To što sam morao da odslušam od svoje životne saputnice je bilo na nivou koji se ne da opisati rečima. Preselila se u drugu sobu i zapretila strašnim sudom da ni po koju cenu ne smem da napuštam sobu…

Tako sam ja nedelju dana pre početka razgovora o kovidu 19 ili koroni već bio u težem karantinu, no što ga može pridumati ceo tim specijalista i ljutito objaviti vrh nam državni.

Kada je zvanično objavljen karantin za ovu populaciju 65+ (moj uzrast moja privilegija, cvrc) ja sam već bio debelo utreniran. 

Nisam vodio dnevnik, mada sam pitan nekoliko puta, sa više strana, od poznanika  različitog pola, konfesija i političkih opredeljenja , pišem li štogod podobno tome. 

Jutros, kada sam od urednice jednog portala dobio predlog da napišem nešto o svojim utiscima kako sam doživeo (i preživeo) ovu izolaciju, pošto nemam ni psa, a u nabavku onih udeljenih  dozvoljenih ranih jutarnjih sati nisam išao principijelno. 

 Setio sam se da sam u one sitne ponoćne sate ostavljao neke fotografije i neku muziku na svojoj fejsbuk stranici i pokupio sam ih počevši od tih ranih martovskih dana, nedelju pre uvođenja prvog vanrednog stanja.

Danas su CVETI, krsna slava moje porodice. Od smrti mog oca 2002. pošto sam živeo daleko od roditeljske kuće, slavu smo slavili majka , sestra i ja ponekad sami ponekad sa nekim od naše dece i unuka. Dolazak visokog sveštenika, popa Mirčete, bio je takođe doživljaj, posebno za moju snahu italijanku i decu za koje je taj čin paljenja slavske sveće bio čista egzotika. Najviše su voleli kada ih popa poprska mokrim bosiljkom natopljenom u „svetu vodicu“ … 

Tako se danas, zbog totalne zabrane kretanja izazvane pandemijom virusa covid 19, prvi put za proteklih 17 godina neće paliti sveća u kući našeg oca. 

 Zbog toga će ovi moji zapisi početi od danas, i ići unatrag. Znam da ne mogu da zaustavim vreme, niti bih to, posebno u ovoj situaciji hteo i želeo, ali mogu da svoje reminescencije poređam unazad.

Pa koga interesuju, neka izvoli. Ja bih voleo da se sa ovom temom završi do Đurđevdana. Mada sam uveren da ni posle toga nećemo biti slobodni da se krećemo gdehoćemo, s kim hoćemo i koliko hoćemo. 

A da nikad nije bilo da nekako nije bilo, u to verujem. Kao i u to da ništa više neće biti isto.

Nedjelja 12.4.

“Ne budite dakle zabrinuti za sutra. Sutra će se samo brinuti za se. Dosta je svakom danu zla njegova.” (Mt 6.34)

Svim Pajovićima i Pajevićima i svim ostalima koji danas slave CVETI želim srećnu slavu i kao što reče mudrac – neka je na zdravlje i spasenje!

10.4.

Jutro ipak, promeni nešto.

Niti je svaki dan isti, niti smo mi isti, svaki dan.

Ne mora žena da vam bude balerina, niti da znate na gitari svirati.

Ne morate biti mladi i imati ispod 65+. Bili ste. Hteli ste da budete stariji

Mislite pozitivno, ne izlazite iz kuće. Uvek je bilo da je nekako bilo.

Pa i ono što reče Ljuba u Jutru koje ništa promeniti neće:

Biće sve dobro! Mora!

9.4.

Predponoćni sat.

Svi smo voleli priču o Pepeljugi jer je imala srećan kraj.

Ja imam dve ćerke, mlađa je sa druge starne okeana, a starija u skandinavskoj državi.

Retko se i onako viđamo, imao sam kartu za Malme 12.marta i nisam odleteo.

Imali smo plan da letimo preko okeana u maju i znamo da nećemo otići.

Same su, svaka u svojoj izolaciji . Sa starijom sam pričao večeras i u panici je… Smirujem je, a živ nisam…

Sa mlađom ću pričati kad ovo završim, ona smiruje nas.

One ne vole da kačim njihove slike, pogotovo ova mlađa.

Hteo sam samo da kažem svim očevima čije ćerke dolaze do vrata i pružaju im kese sa hranom i svim ostalim da im zavidim.

Ponekad mi to liči na onu sliku kada ptica hrani ptiće kad sleti na gnezdo, s tim što su sada roditelji sa 65+ ti ptići sa ispruženim rukama i suznim očijma što ne mogu d aih zagrle.

Zavidim im, ja svoje ćerke mogu da vidim samo na vajberu.

Najčešće ćutim jer imam knedlu u grlu.

I kao što reče Ljuba iz Jutra koje neće promeniti ništa

MA SVE ĆE BITI DOBRO.

MORA DA BUDE.

 8.04.

O čemu razmišljam?

O svojoj deci, unucima, bližim i daljim rođacima, kumovima, starim i novim prijateljima, pčelarima i svim ostalim koji ne mogu da obave svoje osnovne poslove ili reše nužne potrebe.

Najviše o onoj – zdrav čovek ima hiljadu želja, a bolestan samo jednu.

Sve će to proći. I kao što reče Ljuba u Jutru koje ništa promeniti neće, a podsetila me draga prijateljica: sve će na kraju biti u redu.

Uvek bude.

8.04.

Sitni sat.

Kad dobijete ovakvu fotogarfiju za koju niste znali da postoji, ne zastane samo dah.

Stane vreme.

Zvezde zaneme.

Kad sam bio mali, pričali su mi, da kad neko umre, postane zvezda.

Ovo je 1953. Moja majka sa starijim bratom levo i mlađim desno. Ovo dete sam ja.

A oni su one tri zvezde na rudi velikih kola…

07.04.

Zove me ćerka iz Švedske. U panici.

Deca imaju redovan raspust ali od sledećeg ponedeljka ponovo se vraćaju u školu i obdaništa i đaci do 6 razreda.

Ona zna situaciju u svetu, posebno u Italiji, žena njenog brata koja živi u komšiluku je Italijanka, ali cela porodica, majka, sestre, brat, rodbina je tamo… Prijatelji u Španiji, živela u Barceloni par godina, rođaci u NY, otac u Beogradu 65+, sin po švedskom zakonu nedelju dana kod svog oca, bivšeg muža…

Majka joj je lekar, živi u susednom gradu, ali ona zove oca.

Ma koliko da mi je drago, srce me boli, živ nisam, ali se setim da uz sve one priče, misli pozitivno, biće sve dobro na kraju, a kad će kraj… Slikaj kažem joj, sad imaš tu pozitivnu cvetnu fazu, hvala Bogu da si izašla iz onih iskeženih životinjskih čeljusti koje su me plašile više nego ovaj korona virus.

I onda se setim, da sam joj prošle godine odneo kolekciju ovih nalepnica sa motivima naših srednjevekovnih motiva…

I setila se, obradovala i nasmejala…

07.04.

Sitni sat

Tišina koja zvoni

I jutro koje ništa promeniti neće

05.04.

Mislim da sam negde pročitao da se više od 25% kulturne svetske baštine nalazi u Italiji.

I sećam se jednog intervjua Đorđa Kadijevića od pre nekoliko godina u kome je između ostalog, rekao:

“Kad bi ljudskom rodu oduzeli ono što mu je u kulturi i umetnosti darovala Italija, to više ne bi bio ljudski rod”.

U Italiji žive moji prijatelji, poznanici, ali i majka, sestra i brat majke mojih unuka… Od Liviane, noćas, dobijem link koji mi nije dao da zaspim… Umesto njega evo ove poruke.

Ovo je moja mala podrška svim Italijanima, koje je snašla ova užasna pošast 21. veka…

Ali i našim ljudima, koji ne treba da izlaze napolje, pa i vascelom svetu…

05.04.

Za sve one od 65+

Oni su verovatno slušali Radio Luksemburg i slušali anegdote o radio Jerevanu, najslušanijoj “disidentskoj” stanici bivšeg SSSRa.

Dobijem, danas, ovo pisamce od dragog, starog prijatelja.

Razgalilo me…

“Ne znam zašto mi je radio Jerevan pao na pamet?

Zbog njihovih pitanja i odgovora koji su kojiko smesni toliko i realisticni.

Npr pitanje: Da li je moguće tucanje na distanci?

Odgovor: Moguće je ali zavisi od dužine distance!

Ne znam da li se to odnosi i na socijalne distance ali mi seksualni manijaci se drzimo tog odgovora i predloga rešenja kao pijani plota, ne mrdamo od kuće i distance uredno održavamo!

A uz to se i (samo)izolujemo i ne brinemo. Snabdevaju nas drugi, mi samo kao pravi manijaci sedimo doma i ne damo se ako to biva sa rizičnim grupama!

A to želimo i vama! Držite se radio Jerevana i njihovog misljenja, lepo se izolujte i cekajte da oluja prodje!

Pozdrav svima gde god da ste!”

4.4.

Da li čuješ mila, moga konja kas…

Da li čuješ sa planina…

Pukni zoro!

Pa šta bude!

3.4.

Ako nekog volite, recite mu to. Nemojte posle, da vam bude žao.

Parafrazirao sam odgovor Rajana O’Nila svom ocu koji mu je u filmu LOVE STORY, na vest da je umrla Ali Mc Grou rekao- žao mi je…

2.4.

“Psi su naša veza sa rajem. Oni ne znaju za zlo, ljubomoru i frustraciju.” Milan (ali Kundera)

Juče mu je bio rođendan.

30.3.

Da bi čovek (kao ja, što bi rekao Arsen Dedić) sačuvao prisustvo duha i koliko toliko čistu glavu, (ni prozor se ne može čestito otvoriti), rešio sam da ne pominjem ovo što nas je snašlo, ni da komentarišem uredbe, odredbe, protivustavna i druga zakonska akta, ali da vam ništa ne savetujem, pametni ste, ne treba pored izbranih da i ja bilo šta pričam.

Moja deca su porasla, imaju svoju decu koja im sada teraju truc, više ili manje i žale se što ne mogu da nam uvale voljene unuke, kao što smo mi svoju decu ostavljali našim roditeljima.

Ali, da budemo pošteni, bila su neka druga, bolja vremena.

“Lepo je kad čovek ima čega da se seća” je veoma često citarana rečenica jednog pisca, koja se i meni dopada.

 29.3.

Pitao ponedeljak utorka da li zna sreda da je četvrtak rekao petku da posle subote, dolazi nedelja.

Eci peci pec…

Nije šala, razmišljamo i pričamo, mi od 65+, koji disciplinovano sedimo u svojim prostorima, ketering nam donosi jelo, voće, povrće, lekove…

Daleko nije šala, pričamo sa poznanicima kumovima rodbinom bližom i onom u rasejanju, da li imaju iskustva sa sličnom situacijom i KO ĆE MOĆI DA NASTAVI DA NAS SNABDEVA ako bude totalnog ograničenja kretanja?

Nikako nije šala i nemam ništa protiv da se to uvede samo da nam neko pre toga jasno kaže šta će se desiti kad sve stane na 24 časa.

Zašto bi populacija 65+ trebalo da bude žrtvovana zbog onih koji ne žele da poštuju preporuke i ne izlaze?

Možda je zbog roštiljanja i drugog alovanja najbezbolnije uraditi to svakog vikenda – subota i nendelja TOTALNA IZOLACIJA.

Dva dana se daju pregurati. A zalihe da pravimo nit možemo niti ćemo.

Pa nek bude šta bude. A nikako nije bilo da nekako nije bilo.

29.3.

O čemu razmišljam?

Dok plavi delovi oblaka, lenjo, lelujaju nad krovovima mog grada.

O Bergamu, Milanu, gradovima Lombardije i Pijemonta…

O mojim unucima čiji je maternji italijanski jezik.

O ovoj dvojici dečaka koji se ne predaju i sviraju za život.

Za svoju budućnost.

Ostanite kod kuće! Za budućnost svojih unuka.

I neka vam lagano prođe i ovaj dan.

L’Italia deve vivere. In avanti Italy!

25.3.

Sneg se otopio i krovovi su opet crveni ili patinirani mahovinom i garom…

Nemojte da vas to dekuražira. Znam i da gledanje televizije dosadi.

Pustite muziku. Neću da vam pominjem neke dobre knjige. Podsetite se Andrića, Crnjanskog, Selimovića,Pekića, Kiša, bilo koje stare knjige koja skuplja prašinu na policama.

Ako ne znate remi, igrajte tablanet sa partnerom.

Pozovite decu ili roditelje. Prijaće im.

Nisam ja nikakav psiholog. Znate, lako je deliti savete drugima.

Ali ne zaboravite – DOSADA JE ĐAVOLJE IGRALIŠTE.

I ne izlazite iz kuće. Napolju nema ništa važno i vredno vaše pažnje.

Duva vetar i razvejava viruse koji samo čekaju da vas ščepaju!

 Naravno da odmah uključim radio… Tamo je uvek muzika. Za one 65+

Onda polako, na prstima, pritisnem daljinski. Ne znam šta će da iskoči.

Ali, svejedno, uvek se setim one narodne – zdrav čovek ima hiljadu želja, a bolestan samo JEDNU. Da bude ZDRAV.

Ne izlazite is stanova, kuća, domova… Budite odgovorni – i zdravi.

24.3

Ne bih da previše pričam

u ovaj sitni sat.

Sve što bih rekao, i on je…

Zvone, od večeras, sva zvona na Svetoj gori …

Poslušajte ovu pesmu.

Pa sve što bih rekao, i on je..Leonard Koen

22.3

Ostati kod kuće je CIVILIZACIJSKI čin odgovornog čoveka.

“Pre mnogo godina, jedan student je pitao antroploškinju Margaret Mid šta ona smatra prvim znakom civilizacije u kulturi. Očekivao je da će Mid pričati o udicama, ili grnčariji, ili mlinskim točkovima.

Ali ne. Mid je rekla da je prvi znak civilizacije u drevnoj kulturi bio femur (butna kost) koji je bio slomljen, a onda zarastao. Mid je objasnila da u životinjskom carstu, ako slomiš nogu, umireš. Ne možeš da bežiš od opasnosti, da stigneš do reke po vodu, niti da loviš hranu. Ti si meso za zveri koje vrebaju. Nijedna životinja ne preživi slomljenu nogu dovoljno dugo da ona zaraste.

“Slomljeni femur koji je zarastao je dokaz da je neko odlučio da ostane sa onim ko je pao, da je previo ranu, odneo osobu na bezbedno i brinuo se o njoj tokom oporavka. Pomoći drugom u teškoćama, e, tu počinje civilizacija, rekla je Mid.“

Danas je to poštovanje odluke da se ostane kod kuće, i ne izlaziti.

 21.3.

Juče sam postavio fotografiju koja se zvala SREĆA, a u slavu proleća koje dolazi jer prirodu nije zaustavio covid 19…

Ali neki uobičajeni život ljudi u većini zemalja jeste.

Šta je sreća?

Pa sreća je danas biti zdrav i da su svi vama dragi ljudi zdravi.

Ne samo deca, roditelji, unuci, kumovi dalja i bliža rodbina. Komšije, kolege sa posla, ljudi sa pijace kod kojih kupujemo, iz bakalnica, apoteka, čistača ulica, komunalaca…. svih, svih znanih i neznanih…

Ne izlazite iz svojih stanova i kuća. Čuvajte tuđe, ali i svoj život.

SREĆA je biti zdrav.

Zato je važno OSTATI kod kuće!

Najvrednija istina koja se može čuti.

Ni jednog trenutka nisam pomislio – blago ovima mlađim od 65…

Ja sam inače pobornik one maksime: “nije važno koliko godina ima u vašem životu, već koliko života ima u vašim godinama!”

A to ipak znači, u ovom slučaju (pa i mom svakako) da je najvažnije ispoštovati taj život i OSTATI KOD KUĆE, U STANU, gde se ko već zatekao.

A za sve ostalo biće vremena. Samo da nas bude!

I neka vam je sa srećom ovo proleće koje dolazi. Sačekaće ono nas!

16.3.

1.dan VS (vanrednog stanja). Ne izlazim napolje ionako jer imam višu silu u kući, pa mi to ne pada teško.

2. Svi se iščuđavaju zašto je nestašica toalet papira. Evo malopre sam video jedan od mogućih razloga.

3. Samo pozitivno. I ozbiljno. I odgovorno. Prema starijimama, onda prema starima (u mom slučaju i prema sebi) onda deci, i ostalima, kolegama, komšijama, zdravstvenim, prosvetnim, komunalnim i ostalim službama.

4. Ako nas je nešto u istoriji mobilisalo i ujedinjavalo, onda su to bile velike nesreće, pošasti i ratovi.

5. Dan je inače lep i mami. Ali, budite karakteri, otvorite prozore i ostanite kod kuća. Sunce će ući i u vaš dom.

14.3.

Subota.

Čita mi supruga najnovije vesti.

Kod nas, savet penzionerima da ne izlaze iz svojih stanova. Ti mi nećeš izlaziti!!!, preti mi. Ovo sam i sam čuo na radiju.

Onda čita dalje, brejking njuz na tv u Kanadi- proizvođač papira dao obećanje, Kanađani neće ostati bez toalet papira! (Ovo smo proverili kod ćerke, tačno je. Mada iz više izvora dolazi da je ista situacija u SAD, ali u EU. Čudno u najmanju ruku) .

Ona čita i dalje, samo Švedska iz zemalja EU nije zatvorila vrtiće, škole i fakultete. Proveravam odmah kod sina i ćerke, tačno je.

Amerikanci iskrcali 35 hiljada obučenih i totalno opremljenih vojnika sa najsavremenijom opremom i transportnim sredstvima u Evropi… ne mogu da proverim osim na 3 portala i fb profilu jedne prijateljice kojoj verujem, ali ne bih dalje.

Slažem se da panika, nepoverenje u institucije i neproverene glasine donose više nevolja nego sam virus i pošast koja preti celom svetu.

Gledao bih šta Nemci i njihova vlada rade i pritajio bih se…

I podsetio bih na ono što sve vreme pričam: samo kultura u najširem smislu može da nas spasi od bahatog, osionog sveta.

Čitajte knjige. Gledajte dobre filmove i serije. Pričajte među sobom, zovite decu i roditelje ako ih imate. Sad ste im najveća podrška.

Stop za virus i mislite samo pozitivno!

 10.3

Kojim aspektom života uistinu vladamo?

”Sve što se dogodi, dogodi se. Sve što u nekom slučaju prouzrokuje da se desi nešto drugo, uzrokuje da se desi nešto drugo. Sve što se, ako se desi, opet ponovi, događa se ponovo.

Ali to ne mora nužno da bude hronološki …”

Milan Pajević
Tags: No tags

2 Responses

Add a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *