Najmračnija mesta u paklu namenjena su onima koji se drže po strani u vremenima moralne krize. (Dante)
Treći april je. Prolazi prvi mesec dana korone. Jutro je. Sunce aprilsko blista, mami, griška srce i već se popelo na moju terasu. Sanjao sam neka lepa imena: Dragoljuba, Milana, babu Milicu, Dušana. Ne zapisujem snove; nije dobro – ima tu svega.
Mnogo dana je iza, onih sa lošim vestima, bolje reći loše prezentovanim. Raduju scene života iz nekih gradova u kojima se ne govori o smrti, gde ljudi normalno žive, poštuju uredbe i pridržavaju se mera zaštite. Valjda i mi, mislim se, jesmo normalni? Isto kao i oni u Švedskoj, Belorusiji, Rusiji… Ali, ne sporim da, svakako, treba za dobro svih, ostati „izolovan“ i imati dovoljno strpljenja.
Glasnici tužnih vesti…
Znam da postoji veliki broj mislećih i nelakovernih, koji govore kako ne treba dozvoliti da nas „perači mozga“, ma ko oni bili, navedu na stazu popločanu beznađem, strahom i panikom. Potrebno je da malo utihnu glasnici tužnih lica koji uzrujanim tonom, euforično, gotovo do patetike i ushićenja, panično donose loše vesti; postoje i one manje loše, pa i one lepe, koje se gotovo i ne pominju.
Upozorenja moraju da postoje, ali sejati strah nije normalno; i ko to čini taj nije dobronameran, jer unosi zabunu, uliva nepoverenje u institucije i strčnu javnost.
Ne dajte da se u vaša srca i duše useli: huk laži, bujica uvreda, jeftino tv brbljanje, pa i ono koje se širi d. mrežama: o zaverama, obmanama „dubokoj državi“, mondijalističkoj zavrzlami. Ne podležite turobnim mislima, niti razmišljajte o čaršijskim likovima koji su umislili da su spomenici koji hodaju.
Sad, i baš u ovom vremenu, svi ostavljaju svoje tragove. Ima onih koji su se izopačili i naremežili. Mnogo je bezosećajanih, zaogrnutih plaštom egoizma… Oni stvari vide samo kako njima odgovara, a ne onakvim kakve jesu. Oni nikako da dokuče da je važnije razmišljati o onome što se taji i prećutkuje, nego o onome što se daje na sva zvona.
Ali, ne da mi se da ovu priču, o jednom našem čoveku, privedem kraju…
Mnogo je tema, likova, događaja koje treba zabeležiti, da se pamti, priča – ne zaboravi. Ono što znaš – ojačaće te, ono što zaboraviš – ubiće te; pokušavam da izvrnem onu Ničeovu: „Ono što nas ne ubije, ojača nas“, u koju i neverujem, baš.
Ali priča je i zanimljiva ako se ne zna kada će, kojim tokom ići, i kako će neko u nju ući, ili privremeno izaći. Neretko neki čekaju godinama, drugi, pak, uskoče nenadano u trenu. Ništa se tu ne zna, i ništa nije slučajno. Neko snuje, Onaj odlučuje.
I sam sam imao „pik“ da u ovoj priči bude sasvim drugi lik. Ali? Nije mu se dalo, a ni meni posrećilo da ga vidimo… Neka čeka.
I evo vraćam se na ovo aprilsko jutro.
Džak krompira…
Daleko od iskušenja da gledam u TV ispijao sam, uz radio, jutarnju kafu. Prethodni deo priče mi se vrzmao po glavi sve do trna kad mi se na tel. javio dobro poznati glas:
„Đe si toooo?“pita.
Po glasu znam da se o meni brine, Dule Ocokoljić, moj drug, tako se on, bar meni uvek u pozivima, oglašava.
Dule, sin Jordanov i Milin, čovek iz Gornjih brda, zaseoka Pajovići, s` one strane Rzava. On godinama prodaje organske poljoprivredne proizvode na Kalenićevoj pijaci. Tamo je veoma poznat, i prijatelj je mnogih javnih ličnosti, a često je i „hit“ u mnogim TV emisijama.
Dušan je prvi opozicioni odbornik koji je dalekih 90-ih ubedljivo pobedio u selu Bjeluša. Obrazoban, govorljiv načitan, vispren, blage i vesele naravi; vlasnik je velikog broja retkih knjiga i uvek je u toku svih zbivanja… Često, u kratkim susretima, pričamo o retkim temama. Sa njim nikada nije dosadno. Puno čita, što je retkost za čoveka brđanina. To, on vuče gene od majčine babe, Božidarke Lazović, koja je (1893-94) službovala, kao prva učiteljica, u selu Prilike. Suprug njen, Milivoje Filipović, iz Ravne Gore beše prvi učitelj u selu Kremna, a potom školski nadzornik…
„U stanu, a đe bi` bio.“, odgovaram Dulu.
„Smiješ li da siđeš dolje na ulaz, ponijo sam ti džačić krompira, znam da imaš svega, ali neka ti se nađe, il` daj nekom ko nema.“
U jebote! Pomislim: koji fleš, čoveče!?
Pozivam ga na kafu, ali, kaže da nema vremena jer mora obići još desetak svojih prijatelja kojima je poneo „svega po malo.“, pa i nekih organskih semena.
Viđi ti njega!? – mislim se u sebi: Zapalio svojim kombijem iz brda, a tamo i vamo ima i do sto kilometara, kako bi lično razdelio nekoliko stotina kilograma svoje robe.
Dula u Krizni štab, nego šta!
Rekoh mu kako sam načuo da u Gornjim brdima niko nije obišao neke ugrožene porodice, a nema ih mnogo. Ne bih, a znam ih, da ih imenujem.
„Nisu evidentirani kao članovi, niti „sigurni glasovi“, verovatno“, uz šalu kaže dok se rastajemo: on da deli pomoć, ja u karantin.
Mislim da će Dule ili Crkva dostaviti onim dvema porodicama, iz sela Brekovo, neophodnu pomoć.
Od Boga Vam zdravlje i zahvalnost neizmerna.
Momčilo Dimitrijević
Serbian