Moji roditelji, Vladimir i Danica Savić, izrodili su četvoro dece. Prvo, žensko, umre dvanaesti dan nakon rođenja. Na svoje sledeće dete, mene, čekali su punih pet godina. Živo i zdravo žensko dete! Moja sestra rodila se dve godine posle mene. Opet žensko.
Sada su u kući bile dve devojčice, poslušne i zdrave i roditelji su odlučili da je dece sasvim dovoljno. Ali, život nije. Pet godina kasnije, desila se nova, neplanirana trudnoća.
Imala sam punih sedam godina i dobro pamtim dan kada je otac na volovskim kolima odvezao našu majku u porodilište u Arilje. Nas dve, zajedno sa babom, ceo dan smo čekale vesti o ishodu porođaja. I danas vidim oca kako se uveče vraća kući i ispreže volove pred ulazom u štalu.
„Šta je?“ – istrča baba pred njega. „Znaš ti šta se meni rađa“, kratko odgovori otac. „Joj, kuku lele, mene jadnoj!“, zajauka baba.
„Šta kukaš?“, veli otac. „Kakvo seme se poseje, tako i niče!“ I to je bilo sve.
Porodici na selu teško je opstati bez muške radne snage, jer treba orati, kopati, sejati, kositi, plastiti, trpati seno, spremati drva da bi porodica preživela. Ženska deca udajom napuštaju kuću, te je velika verovatnoća da se porodično ognjište sasvim ugasi. Zato se oduvek smatralo za veliku nesreću, skoro sramotu, ako domaćin nema bar jednog muškog potomka.
Uprkos svemu, nikada nisam čula da se naši roditelji žale na svoju sudbinu. Baba je prestala lelekati pošto su majka i otac smišljeno odlučili da mojoj najmlađoj sestri nadenu ime Slava. Tako se zvala i moja tetka, tatina sestra, a babina ćerka. Ovo je bilo sasvim dovoljno da baba zavoli svoju najmlađu unuku o kojoj se pošteno i starala sve do svoje smrti.
Mi smo rasle neopterećene razmišljanjem o tome koliko je težak teret na plećima našeg oca, jedine muške glave u porodici. Kad su se i nama počela rađati ženska deca, radovale smo se, a naši roditelji su ponavljali: „Mi smo naučili na žensku decu…mi ne bi ni znali da odgajamo muškarce…“
Moj otac punih šest godina nije među živima, a u meni se bude nenadana sećanja. Kao da odjednom, ponovo čujem njegov blagi glas koji mi ponekad govori: „Sine, dođi da ti nešto kažem“. Shvatam da su i svi nadimci kojima me u detinjstvu iz milošte zvao, bile varijacije od muškog imena Dule, a setim se i toga da je moju sestru Branku, iz istog razloga zvao: Bane.
Ljiljana Dimitrijević
Serbian