Sličica prva: ŽIVOT SE UČI U “LUCI”
Kada bi tokom šezdesetih godina, naravno prošlog veka, neko od dece poslom išao u – LUKU – (centar po okolnim brdima prilično razbacane Radobuđe) imao bi priliku da vidi mnogo čega korisnog. Naravno tu je bila ključna ekonomska centrala – ZADRUGA – u kojoj se vršio otkup skoro svega što neko može u selu da proizvede ili ubere: od krompira, rakije, malina, suvih šljiva…, do sušenih pečuraka i kupina.
Na drugom mestu po značaju bila je – PRODAVNICA – u kojoj se kupuje skoro sve potrebno za život, a naročito šećer, so, “gas” (petrolej), duvan, gumene opanke,… E, ako imate sreće da vas tog dana roditelji pošalju u prodavnicu da nešto od toga kupite, dobićete i priliku da sretnete nekoga poznatog, odigrate sa njim partiju klikera ili školice, a možda vam neko od starijih rođaka kome ste posebno dragi, kupi lizalicu ili medenjak. Lizalica je koštala 5 aluminijumskih dinara, a medenjak, prilično nedostupan, čak celu jednu, čini mi se žućkastu bakrenu banku. U prodavnici su se prepričavali razni događaji, i skoro nemoguće priče, ali su za nas najinteresantnije bile one o podvizima naših fudbalera u Partizanu, Zvezdi, Hajduku, Dinamu…. Kako Bora Kostić snažno „šuta” i daje golove jednom Lavu Jašinu, uvek izdaleka ili kako Galić i Šekularac „ševe” po pet protivničkih igrača. Slike u našim glavama i raširenim zenicama bile su toliko impresivne i veličanstvene, da bi ih definitivno raspršio svaki filmski ili televizijski snimak, kojih srećom po nas tada nije ni bilo. Prodavac Brane Milutinović je, kad vratim sećanje unazad, bio zaslužan ili kriv, u svakom slučaju odgovoran za to što smo neki od nas (tada manjina) počeli da navijamo za „Crvenu zvezdu” i „oči vadimo” jedni drugima u sporovima sa „partizanovcima”, oko toga ko je bolji, a naročito posle međusobnih utakmica ova dva tima.
Ipak, za razliku od druge dece koja su se uglavnom prepuštala igri, na mene je najveći utisak od svih doživljaja iz Luke, ostavila jedna scena u kovačnici – potkivačnici, čika Strajina, zvanog Keker. On je živeo u, odatle prilično udaljenim Geljovićima, ispod same Nebeške, i na rubu Velike Tisavice, ali je skoro stalno radio u Luci. Tajnovita, mračna drvena baraka iz koje je dopirao zveket čekića i nakovanja i izlazio po nekad gusti dim od sagorelog ćumura, a sve to u prilično zagrejanoj atmosferi, sa mnoštvom alata okolo: klepanih sekira, motika, budakova i pijukova, sa ponekim sveže obrađenim raonikom za gvozdeni plug. Sve to je bilo nekako očekivano i već viđeno. Ali, kada sam primetio ogromni kožni meh koji se puni vazduhom, a onda na pritisak poluge prazni i duva u ložište, u kome crno i neugledno gvožđe postaje usijano i skoro belo, kao vrelo mleko čisto, da bi se od njega čarobnjački lako iskovala potkovica – e, to je za mene zaista bila fascinacija. Pa još kad mi je čika Strajin dao meh da duvam, a on pri tome izvodio umetničko oblikovanje usijanog gvožđa – pomislio sam da li to možda sanjam. Na kraju kaljenje – alatka ili potkovica se stavlja u vodu koja se puši i isparava, a do tada usijana i mekana metalna masa dobija nestvarnu golubije plavu boju i konačan oblik.
Nisam mnogo pitao, a interesovalo me je sve: i kako se do toga došlo, i da li se to još igde tako radi i za šta se još ovaj za mene najčudesniji zanat koristi. Viđao sam i ranije potkivanje konja – dodavao alatke i „klince” i branio nekom grančicom konja od dosadnih muva i obadova da se ne vrti dok stariji potkivaju konja, koji stoji na tri noge dok mu četvrtu savijenu neko drži na kolenima, kao nakovnju. Sve to je bilo samo po malo stresno jer nikako nisam mogao da shvatim da potkivanje ni malčice ne boli konja, koji je po pravilu vrlo nervozan pri tom činu.
Ali kada sam ispred potkivačnice video oborenog, za mene tada nepojmljivo velikog vola kako leži sa nogama svezanim oko jednog trupca, da bi dobio metalnu obuću, malo me je uhvatio strah – najviše od nepoznanice šta i kako to rade jadnoj životinji. Za razliku od konja, vo je dobijao čak osam potkovica, koje smo zvali ploče – na svakoj nozi po dve, koje bi čika Strajin prethodno oblikovao u radionici. Konjima smo spale ili rasklimane konjske „ploče” potkivali u stojećem stavu kod kuće, a vo se potkiva u ležećem, po meni ponižavajućem i verovatno mučnom položaju, svezan i nemoćan, ovde u centru sela. Prvi put videvši kako su volovi pri potkivanju „muče” nekako sam pogrešno zaključio da bi mogli biti mnogo zloćudniji i opasniji za nas decu od konja. Uzalud su me deca koja su čuvala i vodila volove razuveravala u to, sa pričom da je njihov „Balja” ili „Jablan” miran ko bubica. Avaj, još uvek žalim jadne volove i strepim od njihovog potkivanja. To mu za mene dođe kao i sputavanje ljudi tako što ih obuvaju u tuđe opanke. Osetim se ponekad kao i da sam i ja u njima.
Sličica druga: EKSKURZIJA
Kada smo tokom 1963. krenuli na prvu đačku ekskurziju, bio je to veliki podvig za školu. Svi đaci radobuđske škole „Stevan Čolović”, u nakrcanom autobusu (na svakom duplom sedištu po troje dece) sa učiteljicama i vrednim, ali uvek prestrogim „poslužiteljem”… Od ranog jutra počeli smo sa „zvaničnim posetama»: najpre fabrici-radionici „Proleter” u Arilju, a onda i onoj za nas gigantskoj „Budimki” u Požegi.
Sećam se da su nam u „Budimki” podelili u kesicama zapakovan voćni sirup, koji je trebalo valjda razblaživati vodom i piti kao sok, i one čuvene hotelske džemiće u plastičnim folijama. Onda smo preko Užica starim putem otišli do Zlatibora, posetili Partizanske vode i, konačno u povratku, prošetali preko „Trga partizana” u Titovom Užicu. Kad bolje razmislim, to je bilo najizazovnije moguće putovanje za mene, a verujem i za ostale, sudeći po uloženim emocijama, očekivanjima i kasnijim prepričavanjima, tog bez šale, organizaciono velikog i komplikovanog poduhvata.
Mnogima od nas teško je pao put, naročito onaj stari uzani deo od Užica prema Zlatiboru, sa oštrim okukama, zastojima radi razmimoilaženja vozila, (sve makadam naravno) pa je bilo i povraćanja. Verovatno su tome doprinele oni slatki, odmah i bez razblaživanja upotrebljeni darovi iz „Budimke”. Sećam se da je meni posebno bilo teško u trenucima kad prilično zagušljiv autobus pun đaka, stane a onda polako kreće i pri tom se ljulja, a prepun sopstvenih izduvnih gasova, sve to po suncu, prašini, vrućini…
Ali dobra stvar je što se u dečjim glavama sve odmah i lako preokrene čim se stigne na odredište, pa se iz patnji pređe na uživanje, tu odmah pored jezera na Zlatiboru. Zalud učiteljičine pripremne priče o lepotama zelenog Zlatibora, usputne horske, po malo disharmonične i vriskave, đačke pesme „Zlatibore širi svoje grane…” ili „Zlatibore moj zeleni bore…” Sve je veoma brzo potisnuto u drugi plan, pred lepom česmom sa koje smo se osvežavali i brže bolje na livadici ispred nje počeli sa loptanjem, muški fudbal, devojčice između dve vatre, otprilike tačno onako kako smo to radili svakodnevno pred školom.
Ah, da i to je prilično važno – đačka užina. Svakom su roditelji u malenoj torbici sa povrazom, često šivenoj od nekog dela stare odeće, spakovali u papiru, ne retko i novinskom, dva tri parčeta svežeg tanko ispečenog hleba u obliku lepinjice ili proje, sa sirom, kajmakom, po nekim paradajzom ili eventualno parčetom pečene kokoške. To se odmah razvijalo pored česme, jelo na brzinu, da bi nam ostalo što više vremena za loptu, trčanje oko jezera, koje je začudo bilo hladno i nekako negostoljubivo, a šume četinarske potkresane i čiste, sve u svemu nekako izveštačene u odnosu na one naše ariljske reke, seoske potoke i šumarke. Ipak, nadvladalo je veselje praćeno vriskom, u kome je bilo i olakšanja od napornog puta i usputnih zamornih poseta važnim „preduzećima i ustanovama”. Povratak je bio manje više „sanjiv” i dosadan. Uzalud su nas učiteljice mamile na „Trg partizana” kao čudo neviđeno. Iz tog perioda pamtim ga samo kao senoviti, za nas i previše uređeni, cvetni prostor sa Titovom bistom i čuvenom „Kulom” koja je kao džin nestvarno stajala ispred nas, skoro preteći sa svojih 11 ili 12 spratova.
Ekskurzija, jedina u toku četvorogodišnjeg radobuđskog školovanja, pamtiće se ne samo kao prva, već i za većinu nas učesnika jedinstvena, kao prvi ozbiljni put u neki novi svet, ka čijim ćemo nepoznatim prostranstvima uskoro, krenuti svako na svoju stranu a sve dalje od rodne, tako poznate i gostoljubive Radobuđe, naše lepe škole i učiteljica, kojih više nema.
Sličica treća: ZELENjAK
Nisam živeo baš blizu reka, ali sam ih neizmerno zavoleo od prvog kontakta. Planinski potoci su za mene bili izvor svakidašnje zabave i uživanja, ali samo kao uvod u čari reke. Radobuđa ima tu sreću da je opkoljavaju dva Rzava (Veliki i Mali Rzav) koji se spajaju, gde bi nego u „Sastavcima”, tamo gde Radobuđa prestaje (nizvodno) ili počinje (uzvodno). To je za mene nešto što veoma podseća na položaj Beograda, u slivu dve velike reke, ili baš kao što se i Arilje rasprostire na lepom brežuljku pored i iznad mesta u kome se Rzav uliva u Moravicu.
Meni je kako tako zapao Mali Rzav, najmanja od pomenutih pet mojih najomiljenijih reka, da je prvo upoznam, uživam u njoj i zavolim. Leti su se ovce i goveda terali na vir da se „okupaju”, u stvari malo rashlade u Rzavu, odnosno njegovom najpoznatijem živopisom viru „Zelenjaku” To je bila prilika i da se i mi deca malo osvežimo i pokušamo da naučimo da plivamo. Jadno mi to učenje u plićaku, a pri tom vodiš računa o ovcama, koje su jedva prethodno poskakale u vodu, zaprljale vir, a onda se unezvereno negde u blizini steraju, i jedva čekaju da krenu kući. Sve u svemu, dva sata pešačenja, jurnjava za neposlušnom stokom i pola sata nekog nazovi kupanja.
Elem, prođe i to i dođe vreme samostalnog uživanja u reci. Ništa ti lepše nego kada, nakon mnoštva udvoričkih, mahom radnih, „zasluga“ i poteza prema odraslima, zaslužiš da trkneš na kupanje u „Zelenjak”. To je kao kad bi te pustili da za trenutak zaviriš u raj.
Put kojim se u kontra smeru, uzbrdo, pešači više od sata, strčiš za 25 minuta. Izdaleka čuješ graju: „Zelenjak” vri od dece, ali i omladine. Između dva velika kamena uzvodno, voda se provlači kroz tesnac pravi brzak i prelepi slap da bi se survala u vir u obliku lepeze, produbila u njemu rupu, duboku i „metar preko ruku”, a iza stena napravila peskovito i šljunkovito dno. E sada, glavna atrakcija je ona monolitna, crna skoro iz jednog kamena uglačane leva obala, prostor za druženje, sunčanje, izležavanje, mesto za skakanje, dok se iznad desne strme, visoke i šumovite, nadvija grab sa koga deca skaču u vodu i pri tom vrište od sreće.
Matica u centralnom delu vira ne dozvoljava da se mnogo pliva. I bez zaveslaja, za deset sekundi si u plitkom. Ali, vrtlog koji u mirnijem delu vira skreće vodu u levo pored velike stene u pravcu dubine i nije baš naivan. Naravno kada se usavrše veštine skakanja, ronjenja i igre „jure, do glave van vode”, sve je više nego lagodno.
Zelenjak je ostao metafora lepote i uživanja. U dečjoj glavi postoji samo jedna želja – da se ponovi i traje što duže. Nekako se sve to na kraju izjalovi. Beskrajna zaklinjanja da će se kult „Zelenjaka” održati i obnoviti, nikako da se ostvare. Ali, još radim na tome.
Petar Đukić
Serbian