Sentimentalne (is)povesti nemaju za cilj da izazovu žal za prethodnim vremenom. One služe kao podsetnik jednog života koji se odvijao i koji dalje živi u meni, kao što je to bila glavna ulica u periodu dok sam pravio prve konkretne korake, upoznajući se sa onim što se život zove i onome šta predstavlja.
Protežući se od crkve Svetog Ahilija na jednom, do gradske opštine na drugom kraju, glavna ulica, takozvani korzo, poprimala je oblik živog organizma, velike gusenice, čiji je bat koraka ravnomerno odjekivao krećući se uvek u istom smeru, rep je bio kod crkve, a glava kod Broja 1, gde je gusenica pravila zaokret i ponavljala ritual koji je trajao negde do ponoći! Naročito je ulica bila živahna leti, neumorna, puna osmeha. Žurilo se u grad da se zauzme najbolja pozicija, klupa sa koje je moguće videti u simpatiju za koju se pretpostavljalo da će to veče prošetati.
Omiljeno mesto na kome smo drugari I ja voleli da sedimo bila je pošta, ako uspemo na vreme da zauzmemo taj pijedestal, osećali smo se posebno, moćno, puni samopouzdanja. To mesto je pružalo mogućnost i privlačilo pažnju, mogućnost da budeš primećen, a to je, u tinejdžerskom dobu o kome govorim, bilo izuzetno važno! Elem, kada se taj položaj zauzme nije bilo odstupanja dok god je ulica disala, dok se mogao privući makar jedan radoznali pogled. Bili smo glasni, neartikulisani, devojčice su prolazile na rolerima, prilazile a mi smo se osećali kao kraljevi. I uživali smo u trenutku slave jer smo znali da je prolazna i da ćemo koliko već sutra, ponovo morati da se borimo za položaj koji smo danas izvojevali. Period o kome govorim je kraj devedesetih, početak dvehiljaditih, godina koje su ostale upamćene i po ružnim slikama, ali o njima se odavno već sve zna i priče su ispričane.
Ostavljajući ih po strani, želim da se prisetim samo lepih uspomena! Tehnologija, u smislu u kojem je danas poznajemo i rekao bih zloupotrebljavamo, u tadašnje vreme je bila u povoju a njene mogućnosti su se tek nazirale! Reč, ali ne ona ispisana na ekranu, već ona usmena se držala, dogovor se poštovao, prijateljstvo je nešto značilo! U džepu sam imao zvanje, u oku strast, u duši radoznalost, glava je bila u oblacima, masti nije nedostajalo, inspiracije, slike su bile živahne a osmesi devojčica neodoljivi! A trudili smo se da uhvatimo njihove poglede, praveći takozvane krugove, gore – dole, gore – dole, predah na klupi, kokice kod Medenog, pa opet ispočetka! Bilo je i šećerne vune, isto takvih jabuka, pa smo tako ulepljeni lice prali na Pekarskoj česmi, tu preko puta opštine, kod gornjih trafika! Još samo krug, dva pa povlačenje, dosta je bilo za večeras, tim paradiranjem smo valjda postigli neki cilj. Večeras nisam imao hrabrosti, ali već sutra, uf, sutra mi neće pobeći sigurno, video sam kako me pogledala večeras, to je to, udica je bačena, sada some zagrizi I priđi joj… sutra… da da sutra sigurno, ne treba se zaletati po svaku cenu, taktika da se napravi, plan da se sprovede u delo…
Trajale su te igre tokom letnjih meseci, razmenjivali se pogledi, upitni, znatiželjni, grad je živeo, bili smo bezbrižni, prilazili smo devojčicama, pa ukoliko bi pristale da prošetaju sa nama, „auuuuuu“ nebo je granica, šepurili smo se kao pauni, svet je bio naš! Imaš u džepu para da je odvedeš na najbolji sladoled na točenje, borovnica, vanila ili mešavina. Za sladokusce je dobitna kombinacija bila sutlijaš i u njega ubačena baklava, čini mi se da i danas mogu da se setim tog ukusa.
Prolazio sam pre neki dan i poželeo ponovo tu da svratim, da napravim podsetnik, ali sam naišao na zatvorena vrata! Bilo mi je nepojmljivo da poslastičarnica iz perioda mog dečaštva ne radi, mama mi je rekla da su je trajno zatvorili… Šteta pomislih, ali i sreća pre svega, bilo je dobro dok je trajalo!
Odmah pored nje, u godinama koje su usledile našli smo novu bazu! Izabrali smo “ozloglašenu” Kačaru, Moriju, kako god je zvali! Kažem ozloglašenu jer su postojale predrasude da je kafić problematičan, da se skupljaju ljudi skloni raznim porocima. Možda jeste, ako je glavni porok ljubav! Tu sam bio svoj, razapeo šator i kampovao tokom cele srednje škole. Nije bilo važno šta će sredina reći, iz nekog buntovništva počelo se izlaziti tamo, upoznao sam divne ljude, imao nezaboravne noći, slušao Darkvud dab uživo, igrao stoni fudbal u bašti uživajući u svakom trenutku.
Danas izgleda drugačije, sve se naravno promenilo, ne mogu da kažem na bolje ili gore, meni se ne sviđa vreme u kome današnji klinci odrastaju, ali sve ima svoje, ko sam ja da sudim! I sada, deceniju kasnije, dođem u ulicu, „bacim đir“, to je jače od mene, ostao je taj nagon, strast i hiljade koraka koje sam napravio ostalo je uklesano!
Leto je, drugi grad, godina 2015. Dani su prozirni i vreli, glava mi se lepi na jastuku sa prvim zracima sunca, osećam se ispijeno. Veče donosi svežinu, izlazim na vazduh, duboko udahnem, zatvaram oči. Zamišljam ulicu, živa je, oblikuje neke nove klince i ispisuje drugu priču. Za par dana ću da sednem ispred pošte i obnovim gradivo. Sa istim ljudima kao nekad. Zahvalan sam ulici na tome!
Mirko Rajević
Serbian