Sva ova vrata na crkvi, ja sam projektovao i crtao, lepa su sećanja na to vreme.
–Je l’, a kad je to bilo?
–Davne 1980-te… I ovaj ulaz u crkvenu portu, i njega sam iscrtao i sa majstorima kamen prebirao. Isto su se ovako upalila bila nebesa kao danas.
–Jeste, ali i vreme mu je, kad će da bude toplo ako ne leti, sve je to dobri Bog udesio. Haj’te gospodine Dušane, da popijemo koju, valja se.
Sedim sa domaćinima na tremu parohijskog doma crkve Svetog Ahilija u Arilju. Žarko je kao pred kraj sveta, titra sve oko mene, iako sam popio tek prvu čašicu rakije. Pokazuju mi maketu budućeg spomenika kralju Dragutinu, ktitoru crkve. Lome se koplja gde ga postaviti, na trg ili u portu crkvenu. I likovna kolonija je tu svake jeseni. Ulja, akvareli, grafike, ukrašavaju parohijski dom već odavno.
Preko negovanog travnjaka i cvetnjaka crkvenog dvorišta, pogled se penje ka Klokoč brdu i Vigoštu Dobrila Nenadića. Desno, preko apside crkve kralja Dragutina, jedno za drugim, Vranjansko i Grdovačko brdo. Iz crkve upravo izlazi tek venčani par, dočekuju ih trubači, bije i iz truba i sa upaljenih nebesa, rakija je tek druga, tamo preko svatova, pa još malo, je Urjak na Rzávu, Urjak na Rzávu, Urjak na Rzávu, pršti sve od slova „r“, tamo ću da potopim glavu zajedno sa ovom trećom rakijicom, da na Urjaku, kao na kurjaku, pa na Uski vir, gde Kralj Čačka peva… „Jutro se budi sa sumnjom, kako će proteći dan, a noć ti poruku šalje, da odsanjaš novi san“, Amira Medunjanin „kuva kafu“ za usnulog Cuneta, divna Divna Ljubojević zamiče sa svojim horistima, ja pijem tek prvu čašicu rakije, čudne su te prve čašice, nema im kraja i ne daju mira, nebesa upaljena i dalje, e, Amira, Amira, „a što ćeemooo, ljubav kritiii, kad ja morammm…“, prilazim crkvenim vratima, milujem hrastovinu, ostavljam poljubac za daleka neka pokoljenja, nebesa su i dalje upaljena…
–Ooo, gospodine, samo izvolite, nećemo se gurati na crkvenim vratima! A od kojih ste vi, tako stasiti i čudno odeveni?
–A… Ja sam Duško Milošević, arhitekta iz Beograda… a… vi… čekajte… kako je to moguće… jesam popio nekoliko rakijica, ali… šta je ovo… kako je to moguće… ipak… jeste li to Vi… Vaše Gospodstvo?
–Ja sam, kralj Dragutin Stefan Nemanjić.
–Poštovanje Vaše Gospodstvo, ne znam kako je ovo moguće, ali misliću o tome kasnije… valjda kad se otreznim!
–Rekoste da ste iz Beograda, gospodine Dušane, kako je sad tamo, kako mi je Beograd, ima li još Ugara?
–Nema ih baš, dobro je Beograd, mada, uvek se nađe nekih novih Ugara. Dobar je Beograd, svašta je preturio preko glave, ali dobar je, dobar!
–Čuvajte ga, fino je to mesto. Nego arhitekto, čujem da hoće sećajnik da mi dižu. Dvoume se gde da ga stave. Ali, poručite im, ako ih znate, da se nisu usudili da me stave na bilo koje drugo mesto osim crkvene porte, jer ona je moja, kao i crkva, neću ja u tuđa dvorišta da zalazim. Jesam kralj, ali znam šta je čije i to poštujem.
–Reći ću im Vaše Gospodstvo, ništa ne brinite.
–I još nešto Dušane. Kaži im da mi sećajnik stave baš ovde, poviše ovog divnog kamenog ulaza u portu. Skoro isti je bio i u moje vreme… ah, moje vreme, da, moje vreme… Nego, odoh sad, ostaj mi zdravo arhitekto!
–A što tako brzo idete… Vaše Gospodstvo… mogli ste još malo… imao sam dosta toga da Vas pitam… a dokle idete, da vas povezem kolima?
–Hvala lepo gospodine Dušane, prijaće mi šetnja, ovim mojim bolnim nogama, a i ne idem daleko. Tu ispod, dole ispod crkve. Idem do onog našeg Dobrila Nenadića. Opet piše neke knjige. I uvek me pozove da mu malo diktiram šta da piše, pregledam šta je dosad napisao, a boga mi, i da popijemo po jednu njegovu odličnu rakijicu, sam je pravi, vragolan jedan.
Aaa, vidi Dukiša… ako slučajno sretneš onu moju Katelinu… ne moraš baš da joj kažeš da si me video… a pogotovo ne da sam otišao kod Dobrila… razumeš… e, da, umal’ zaboravih… Je l’ vidiš onu Gradsku galeriju… e tamo ti ima izložbu jedan vrstan slikar, arhitekta si, sigurno će da te zanima.
–Hoću sigurno, kako mu ime?
–Brajan se zove, Brajan Stikrios… on ti je i Svetog Ahilija oslikao. Uzdravlje gospodine arhitekto… arhitekto duše, rekao bih!
–Srećno vam bilo Vaše Gospodstvo, drago mi je da smo se… popričali!
–Je l’ da je dobra naša rakija, brate Duško?
–Jeste, oče Dragane, dobra je i vidovita ova naša ariljska rakija. Evo, malopre mi Kralj Dragutin… ovaj… ma, rakija mi reče, spomenik Kralju Dragutinu mora da bude obavezno u porti njegove crkve, na kraju travnjaka, da Kralj gleda tamo uzvodno uz Rzav, ka Urjaku, ka Klokoč brdu i Vigoštu.
Duško Milošević
Foto: Dragan Bosnić
Serbian