Po nekim predanjima, varoš na ušću Rzava u Moravicu je nastala skoro istovremeno kada su stanovnici Larise doneli mošti Svetog Ahilija na to, Bogom dano mesto. Svetac je bio poznat po svojoj beskrajnoj veri u Hrista koja je uslovila da iz kamena potekne voda, pa je bilo normalno da zastane na mestu gde se spajaju blagorodne vode. To su dva Rzava, reka Panjica koja ističe iz Vodene pećine, lekovita voda Visočke banje koja izbija u koritu Velikog Rzava i nešto niže Roška banja na istoj reci.
Prvo ime, Moravice, varoš je dobila po najvećoj reci, a Sveti Sava je tu ustoličio istoimenu eparhiju. Priča se da je Savu pratio neki dobar čovek koji je na dobroj zemlji sa dobrim ljudima osnovao naselje Dobrača. Nedaleko odatle, u klisuri Moravice, nešto kasnije je taj dobri čovek osnovao manastir Dobrača, danas poznat i kao Klisura. Sin Savinog sinovca, kralj Dragutin, je na temeljima bogomolje, u koju su Grci doneli mošti Svetog Ahilija, sagradio svoju zadužbinu. Katolicima naklonjen Dragutin je počeo da gradi katedralu pa je zato ariljsko zdanje tako tanano i visoko. Taj vladar, koji je mačem preuzeo očev tron je ostatak života proveo u kajanju pa je i zlosrećni pad sa konja doživeo kao kaznu za taj nedoličan čin.
Prošli su vekovi, Turci su zaposeli Balkan i opustošili su vaskoliku zemlju. Arsenije Čarnojević je dobre ljude poveo sa Moravice i raselio ih po panonskim močvarama. Dobra zemlja je vremenom prihvatila neke nove dobre ljude koji su ostali dobri do današnjih dana. Uz pomoć tih dobrih ljudi sam otkrio skriveni šarm Arilja – starovlaške Pepeljuge koja se polako priprema da na svečanom balu otkrije svu svoju lepotu.
Imao sam jedinstvenu priliku da od jednog velikog pisca, Dobrila Nenadića, čujem kako je podario Arilju malinu i veliko književno zaveštanje. Slikar Ljuba, koji je svojoj ljubljenoj podigao pravi zamak na obali Rzava mi je pokazao slikarstvo Dragutinove crkve u kojoj dominiraju likovi ktitora, njegove lepe žene, brata Milutina sa kojim je tada još bio u slozi, Svetog Ahilija, Isusa i pre svih Plavog anđela.
Premerio sam koracima celu Srbiju ali nisam primetio nigde toliku ljubav koju stanovnici Arilja osećaju prema svome gradu. Verujem da to mora imati neke veze sa tim duhom Arilja, koji iznedriše i uzdigoše u ta stara vremena i Ahilije i Sava i Dragutin, a koji se kroz gene i hram prenosio i do današnjih stanovnika Arilja.
Ako izuzmemo Dragutinovo i Ljubino zdanje, Arilje je varoš malih, oku ugodnih zdanja i zadivljujuće čista. Za razliku od komšijske Ivanjice, koja ima kafana koliko i meštana, ovde su sledbenici Boga Baha retki. Na većoj ceni je kompozitor Bah jer ovde mladi muzičari imaju svoj festival koga osnovaše imenjaci kraljevske braće Milutin i Dragutin, a koji se događa baš u tom svetom zdanju kralja Dragutina. Nigde nisam video ni jednu življu portu, od ariljske, kada se za vreme manifestacije Arlemm sa svih strana čuje skladno uštimovan orkestar mladih muzičara koji sviraju baš onako kako Rzav teče.
Priznajem, nisam dugo ostajao u Arilju, obično na dan, dva, ali dovoljno dugo, da ponovo uđem u crkvu Svetog Ahilija i po ko zna koji put uslikam Plavog anđela. Ima nešto u njemu… nešto što me uvek zove da se iznova vratim.
Tad me obuzme taj njihov ariljski duh, ta uzvišena ljubav prema Arilju, kojoj se opirem jer znam da moram dalje.
Peške uvek napuštam Arilje, valjda da bi rastanak trajao duže. Napuštam ga i sećam se teksta koji sam pročitao o njemu.
„A onda se spakuješ, kao da pakuješ celu jednu godinu u kofer, rastaneš se sa svojima kao da te neće biti deceniju i ne okreneš se, jer ako se okreneš –ostaćeš. A ako ostaneš, plašiš se da ćeš zaboraviti kako se mnogo voli Arilje, kada te nema u njemu.“
Nisam ostao, ali ću se sigurno vratiti.
Tekst i fotografija: Dragan Bosnić
Serbian