Molitva

Pre nego što sam, tog oktobarskog predvečerja, bojažljivim korakom kročio u portu Ahilijeve crkve, danima me proganjalo gorko saznanje o pogoršanom zdravlju meni bliske osobe. Sa razlogom, naravno. Neprestano sam razmišljao o prilično lošoj dijagnozi i kako pronaći način i lek za izbavljenje. Još onog dana kada mi je sveštenik rekao: Molićemo se, znao sam da je prepoznao moju želju za Njegovom pomoći, ne trudeći se da me u to ubedi. Verovao je da me molitva može osloboditi od straha, odagnati moju nevericu, raspršiti strepnju, vratiti nadu.

Činilo mi se da sam, samo privremeno, mogao imati razumevanja za njeno hrabro ponašanje i držanje u teškim trenucima. Ali sve to je bilo ništa, kao i ono njeno povremeno zamajavanje ohrabrujućim rečima: Šta je tu je, tako je pisano, određeno, govorila je. Bila je to samo varka za koju sam se pridržavao; samo tanana, paučinasta nada, prah želje da će sve biti dobro, majušna trunka sreće. Na um su mi dolazili naslovi mnogih knjiga, sa tematikom o pozitivnom razmišljanju, samoizlečenju, duhovnom razvoju i slično, koje je godinama čitala. Sve sam ih mrzeo i psovao ih kao nikada pre, nikada tako. Kako je lako reći da je tako presuđeno. Da tako mora. Znao sam da ću morati da potražim nešto drugo, nešto uzvišenije, dok me danima, te jeseni, pratila neka pritajena misao koju sam pretvarao u molitvu, poput: Isuse Hriste, Ti nado naša… Ta Nada, koja me je naoružala vedrinom, bila je nešto što je potiskivalo moju ozlojeđenost, krivnju i neku ledenu pustoš u duši. Moj slučaj nije usamljen, ali ja jesam… Imao sam prijatelja, sveštenika, kome sam mogao da se poverim, da se, kada mi je teško, na njega oslonim. Znao sam da se raspitivao za moj slučaj i čekao da ostanemo sami…

U početku mi je, tu ispred svetinje, dok sam čekao sveštenika, bilo svejedno. Čak mi je to čekanje prijalo. Kao da sam želeo da ti trenuci iščekivanja traju, kako bi odagnali moju nestrpljivost, zbunjenost i blagi nemir. Obuzimala me je povremeno neka nenadana ravnodušnost koja je ublažavala duševnu gorčinu, a odmah potom osećanje malodušnosti, koje se danima kovitlalo u grudima, i pred kojim sam se osećao nemoćnim. Da li sam mogao da prikrijem ta osećanja? Da li je trebalo da sačekam i oćutim, da sve prođe, da pobegnem u sopstvenu prazninu, da se prepustim nemoćnom nadanju. Ne! Nizovi razdrobljenih pitanja, koji su se ređali u kori mozga i rasli kao grozdovi neke olovne tmine, vukli su me u očaj i neobjašnjiv strah koji je prizivao zloslutne misli.
Molba. Molitva. Znam. Verujem, Hoću… Milion reči. Kako ih poređati u harmoniju? Kako naći put kad se u meni urušio sav dotadašnji način razmišljanja, sludeli me svi saveti, sve dijagnoze, pretpostavke. Sve, baš sve… Da li to, baš sad, mnogo godina kasnije, pokušavam da promenim sebe? Imao sam razloga za tako nešto i mnogo godina pre, dok sam se odupirao senkama sopstvenog bola, ali moralo je sazreti to poimanje, to stremljenje i traganje za verom. Zašto sam čekao da se to dogodi u mojoj mutnoj teskobi? Zašto sam dozvolio da me porazi sopstvena misao? Sam Bog to zna. Da li sam sebi naneo štetu, ili sam morao grešiti da bi spoznao greh? Da li sam ispaštao i bio kivan na sebe da bih se kajao, patio?

Čekao sam ga, bez podozrenja, sedeći u konaku. Upinjao se da pronađem mir, da budem stišan, dok se zvuk crkvenih zvona razlivao dolinom, a misli bežale u Severna brda, tamo iza Nebeške, odakle su sunčevi zraci obasipali kupolu Dragutinovog hrama. Iz pomisli da su u davna vremena ovuda hodili svetitelji, kraljevi, prinčevi, princeze, iskakale su neke svetlucave varnice koje su se ulivale pod svod bogomolje. Kao da je, dok sam razmišljao o tom Nemanjićkom vremenu, nestajala sva moja nelagodnost, strah i sumnja.

Nikada ranije nisam u hram dolazio sa molitvenom namerom. Možda sam to činio tajno, samo sa Njim u svom prisustvu. I tada, zaista, mogao sam u sebi iskopati neku radosnu misao. Mogao sam nešto kazati ali sam, ne dišući ćutao, bojeći se da ne izgovorim neku nerazumnost. Možda sam bio između zemlje i neba, možda dozivao, od mnogo godina pre, neku dečiju radost: ono kad se smejemo bez razloga, trčimo ushićeni. I evo me sada, kako se grčevito hvatam za detinjstvo, pokušavajući da prizovem te blažene trenutke bezbrižnosti.

Došao je ujednačenim korakom, tiho, gotovo nečujno. Bio je veoma ozbiljan, kao da se prvi put srećemo. Njegova dobronamernost u pogledu, i bez reči, bila mi je dovoljna. Klimnuo je glavom umesto pozdrava, ili mi pružio ruku, uz Pomaže Bog, ili mi se pričinilo. Između nas je godinama vladala neobavezujuća ljubaznost koja me sve više Crkvi primicala. Razumeo sam da se spremamo za nešto veoma ozbiljno. Ništa mu nisam rekao, dirnut njegovom željom da mi pomogne, ili sam smatrao da je to njegova dužnost. On je mogao reći da me nikada pre nije video takvog, ali nije. Možda je mogao misliti da sam nepripremljen za molitvu, da treba da me zadrži u nedoumici, sve dok moja, možda urođena sumnja, ne bi izbledela.

Lakše bi mi bilo da me je pitao zašto sam došao. Da se molim! – rekao bih mu, ili samo: Ti znaš; a znam da je znao – kako i odakle, to nisam znao. Nije me mučilo to pitanje. Svejedno. To, ionako, sada nije imalo nikakvog značaja.
Svega se sećam dok smo nečujno ulazili u hram. I bliske treptave svetlosti upaljenih sveća, i tišine, čarobnog izraza arhangela, svetaca, episkopa, i njegovog pogleda utonulog u Stvoritelja. On je za mene, tražio i molio pomoć. Pomoć mi je trebala, a ona nikada nije suvišna. I evo, bila je tu…

U hramu, tajac. On i moja senka bola. Kao da je na tren, dok me grejala svetlost upaljenih sveća, osluškivao moj nemir, tragajući za tačkom oslonca u zajedničkoj molitvi. Glas miran, topao, razlivao se kao zalutali zrak jesenjeg sunca koji linu preko oreola Plavog anđela; i čuh reči molitve: Kako na nebu, tako i na zemlji. Nisam imao čega da se plašim, čak ni sebe… Blaženstvo u Blagoslovu Božjem, pokušah da izgovorim misao, koja se razli u meni kao topla svetlost.
U hramu smo bili nas dvojica. Stao je smireno sa strane, okrenut prema ikoni Gospoda, čija svetost je u meni budila strahopoštovanje. Bio je moja produžena molitvena misao, moja ispružena ruka koja je iskala Božju pomoć. I videh sjaj u očima Spasitelja… Oživeli su Sveci. Oglasili se heruvimi. Božja svetlost, i glas kojim je izgovarao molitvu, razgorevali su moju nadu. Misli, one turobne, polako su bledele. Do maločas sam bio usamljen sa svojom sumnjom, sad više ne. U molitvi svoje nemoći pronašao sam Ih. Sad imam Tebe i Njega. Imam utehu, i… I sve, baš sve, sam mogao razumeti, pa i nenadani mir koji me opominjao da ličnih tajni pred Tvorcem nemam.

Kako su moćne i velike te Božije reči. Kako je bogougodan mir. Blagi Bože kako si milostiv! Da li sam se nekada plašio nečeg nepoznatog? Jesam. Znam li to? Znam. Kako to, pitao sam se, da sam tu odmah mogao naizust ponoviti molitvu. Znao sam da je Božja volja Vrhovni zakon po kom je vera iznad prolaznog života svakog pojedinca, a Molitva spasenje. I to mi je bilo dovoljno. Nisam osećao želju da budem branitelj svoje nevolje – da branim svoju veru, da bilo šta izustim, da iskažem potrebu za nečim uzvišenijim. Osećao sam samo spokoj i neku toplinu pomešanu sa mirisima žalfije, tamjana; i na tren, kao u snu, minu neko sećanje, kad se sa seoskom dečurlijom kupam u Zelenom viru kod Zdravkove vodenice. Dobra je i blagotvorna voda, ublažiće nevaljalu boljku, spraće gorčinu, odneti nedaću. Kao da anđeoska krila odneše malopređašnje posrtanje, i bi tren, u kome je ojačalo moje tiho spokojstvo – tren bez muke, gorčine, bez fizičkog i duševnog tereta.

Nisam se više plašio. Nisam razmišljao o zlim silama, o čvrstini svoje vere, o turobnom duševnom bespuću, o sebi. Nisam tumačio svoje neznanje, svoju lakomislenost, nisam tragao za svojim strepnjama. Samo sam se divio verujućima – onima koji se mole za sve nas… On je bio jedan od tih.
Rastali smo se bez ijedne reči, a ja sam ostao još dugo sedeći na kamenom zidu ispred hrama. Mogao sam otići u konak. Ali ne, bio sam opčinjen. Kasno sam te noći, laganim korakom, otišao kući.
Dugo nisam zaspao. Ćutao sam, bez pomeranja, prisiljavajući sebe da poređam molitvene misli. Možda se molio iznova. Za sebe, i za druge. Možda je tako najbolje, mislio sam, i kako bi to Dostojevski rekao: Spasi Gospode, sve za koje nema ko da se moli, spasi i one što neće da Ti se mole.
Sada je kraj oktobra, godinu dana posle. Evo me, bez trunke nemoći, ovde, u porti. Na kupoli crkve kralja Dragutina gori predvečernje sunce. Sve blista. Slikari iz svih krajeva, u slavu i znak Svetog Kralja, stvaraju vredna umetnička dela.
U uglu konaka, skrušeno, gotovo nevidljiva, monahinja se moli. Viđao sam je i ranije. Kretala se kao sena. Tek katkad neki nespretan pokret ruke bi odavao njeno prisustvo. U njenom ćutanju prepoznao sam poruku:
I kad bi se dogodilo da sve izgubimo ostaje nam ljubav prema Bogu.
Grešni rab Tvoj Dimitrije…
Amin!

foto: Dragan Bosnić