Neke godine u jednom društvu, čovek iz Bijeljine, sa vidljivom radoznalošću u glasu, upita me za fresku Plavog anđela u Ariljskoj crkvi. Kaže, bio je u manastiru Mileševa da vidi fresku Belog anđela, a da mora doći u Arilje zbog freske anđela Gavrila u vizantijsko plavom. Reče da mora to da vidi.
Da li je moguće da ne znam za fresku Plavog anđela ili sam zaboravila, pomislila sam? Nemadoh opravdanje.
Prvom prilikom sam otišla u ariljsku crkvu. Svaki put imam osećaj posebnosti mesta na kome je izgrađena ta bela, vitka bogomolja.
Ljubaznoj ženi na ulazu, pomalo nestrpljivo rekoh šta želim da vidim.
Idući, sa desne strane prođosmo pored čudesno lepe freske ktitorskog portreta kraljeva Milutina i Dragutina i kraljice Kataline, Dragutinove žene, da bi sa leve strane, na oltarskoj pregradi, ugledala Plavog anđela.
Ovde stajem, jer se tu staje. Visoko na zidu, zaogrnut u plavu tuniku sa svojom bezvremenom lepotom, nestvaran u svojoj veličanstvenoj snazi, lebdi arhanđel Gavrilo.
O bezimeni umetniče, koji si stajao visoko gore pre više od sedam stoleća, da li si ispred sebe imao živoga lika?
Da li si znao da ćemo dolazeći na ovo sveto mesto tražeći mir i utehu, tražeći odgovore na mnoga pitanja, tražeći snagu pred mnoge životne bitke, gledati u Plavog anđela? Znao si, znam.
U Arilju ne živim već dugo, ali volim da kažem da sam iz Arilja. Čak i onda kada me ne pitaju. To je zbog korena i suviše jakih uspomena, kojima se kako starim, sve više vraćam. To je zbog zvukova i mirisa detinjstva i mladosti, boje Rzava i ukusa malina….
To je zbog svih anđela koji žive tamo.
Biljana Stanojević
Serbian