Arilje
Lepota anđela Plavog, krasi kroz vekove te hladne zidove duhovnog hrama, gde se svakodnevno krštavaju čeda
pa svetinja nikad nije sama,
a veseli osmeh ljudi u nju s’ divljenjem gleda.
Dve ga reke grlile, u svom koritu prale,
ponekad u ljutnji i potop napraviti znale, al’ Arilje, kao dobrodušno dete, ljubavlju im uvek uzvrati i iznova,
nad njim neke nove ptice polete.
Prokrče nebo nad Rzavom i malom Moravom, odlete u visine Karaule, Klokoča i Klika, pa ko ume gledati srcem bude mu najlepša slika.
A Mlinar sanja, Džekovo zdanje čuva umetnika, dok na obližnjem stadu zvono se čuje
neko čeka Sablju grofa Vronskog dok vodom putuje.
Koga li sada Dorotej leči? Ma neka spavaju vremena davna…
Po rasutim poljima malina čuje se žamor berača vrednih,
koji silaze do izvora vode za okrepljenje usana žednih.
Biće to budućnost slavna…
Podmladak stiže,
život se budi dok su još nejaki vole svoj grad,
samo da to ne zaborave
kad budu odrasli ljudi.
Biljana Karavidić
foto: Momčilo Dimitrijević
Serbian