Gde se dede Nemanjića blago?

Mislim da sam u crkvu, zadužbinu kralja Dragutina Nemanjića, prvi put ušao u petom razredu, kada smo se iz Virova preselili u Arilje.
Skoro da je moj deda Miloš, od Popovića iz Godovika, sveštenički sin i brat, čovek koji je umeo tako da priča kao da čita neku istorijsku knjigu ili zbirku mudrosti, ozbiljno zamerio mojim roditeljima, njegovoj kćeri i zetu, inače učiteljima, što me nisu odveli u taj hram srpske kulture, arhitekture i srednjovekovne umetnosti.

Elem, taj moj deda, kad je čuo da nikada nisam bio u crkvi, uhvati me jedne nedelje za ruku i lepo obučenog, kao za primanje u pionire, povede dugom šetnjom iz Grdovića u Arilje.
Ta crkva se inače i najbolje vidi sa Grdovićkog brda. A pamtim jednu jarku sliku: jesenje jutro, more magle u nedogled, a usred njega kao svetionik stoji beložućkasta građevina, nestvarna u svojoj lepoti.

Hram

Sećam se da me tada po prvi put, iako sam tuda prolazio svaki dan idući u svoj peti razred (čije se jedino odeljenje nalazilo u zgradi zatvora, na mestu današnjeg hotela Elen), uhvatilo neko čudno osećanje i da sam dedu, iako sam već bio veliki dečak, uhvatio čvrsto za ruku.

Gledao sam šta on radi, pa sam pokušavao da ga oponašam. On je skinuo kapu ispred ulaza i prekrstio se. Ja kapu nisam imao ali sam se, nadam se, pravilno prekrstio.
Unutra je vladao čudan mir i u vazduhu su se zajedno sa dimom od sveća lelujali neki dimnoslatkasti mirisi, koje sam prepoznao kao one sa kandila u kući moga dede. On je kupio nekoliko sveća, dve dao meni i rekao:
–Ovako ih zapali i stavi gde hoćeš. Gore je za žive, a dole za mrtve. Nameni nekome ko ti prvi padne na pamet i ko ti najviše znači.

Mrtve nisam pamtio, izuzev baka Perse, tatine majke; dedu Strajina sam znao samo iz retkih priča, pa sam pomislio na tatu i mamu, zapalio i gurnuo u pesak, tamo gore, pored ostalih…

Onda me deda poveo dalje. Kada smo iz priprate prešli u sledeću prostoriju ostao sam zatečen. Ukopan u mestu sa osećanjem da se nalazim u hramu iz priča i bajki. Ceo prostor od poda do kupole je bio oslikan. Stao sam ispred jedne koja me mamila i vukla sebi.
–To su freske, rekao mi je. Ovaj što drži maketu crkve je kralj Dragutin Nemanjić. On je ktitor, pokrovitelj i crkvu je sagradio svojim zlatom i uz podršku svoje žene, ove sa desne strane, kraljice Kateline. Ovaj levo je njegov brat, kralj Milutin, kome je Dragutin ostavio presto i kraljevstvo, ali to je duga priča, ispričaću je drugi put. 

Onda se bojažljivo okrenuo okolo gledajući za ljudima koji su pored nas izlazili, uhvatio me za rame, stavio na usta prst, i uz ono pssssst, upitao:
–Umeš li da čuvaš tajnu?
–Kakvu tajnu, deda?
–Veliku, sinko, veliku. Nikom nisam nikad rekao…
Sad sam ga ja pogledao sav važan, što deda ima toliko poverenje u mene, a on me povukao dublje u ćošak i posle kratkog iskašljavanja, više da vidi da li neko prisluškuje, progovorio:
–Ima tome jedno pedeset i nešto godina, mislim da sam imao dvadesetak, u jednoj dubokoj noći sretne me na brdu gore, odakle gledamo ovu crkvu, jedan starac u monaškoj odeždi, sa dugom belom bradom i sjajnim očima kao žar, sedu mu glavu pokrila težinova kapuljača…
–Koji si ti, momče?
Pita me, a strelja naskroz onim svojim užarenim pogledom.
–Ja vala od Popovića, tu iz Godovika.
Jedva sam prozborio.
–Vidim ne plašiš se, hrabar si. A rekoše mi da ću takvog sresti. Umeš li Ti, Popoviću, da čuvaš tajnu, najtajniju u vascelom dosadašnjem svetu?
–A koji si Ti?
Pitam njega ja, otpustio sam onaj stra’ koji mi noge okovao i jezik vezao. Beše mog rasta, ali nekako pogrbljen u toj monaškoj teškoj, kao crna noć tamnoj mantiji, podiže neki glogov štap i prisloni mi na grudi.
–Zakuni se, svime što ti je sveto.
–Bogom se kunem, dece nemam.
–Dovoljno je, slušaj me sad.
I ispriča mi priču kako je breg na kome stoji ariljska crkva šupalj, da je ispod nje lagum u kome je sklonjeno Nemanjića blago. Da će doći dan kada će me naći i pozvati i dati ključe od sedam brava koje čuvaju ulaz u lagum. I reče nekako svečano:
–Tad će ti se kazati šta ćeš sa tim blagom. A do tad, nikom ni reči.
Skloni štap sa mojih grudi, okrete se i ode. I ne reče kako ga zovu.
–I šta si Ti deda, uradio?
–Ništa. Čekao sam, ali niko nikad nije došao. I evo ovo pričam prvi put tebi. Ako me jednog dana ne bude bilo, a oni me budu tražili, možda će naći tebe…
–Ali deda… Skoro da sam zavapio.
–Ma šalio sam se. Ne misliš valjda da sam Ti govorio istinu. Drugi put ću da ti pričam o kralju Dragutinu. On je bio veliki gospodar i čovek. Ali prvo da izađemo, hoću da zapalim cigaru.

Dragutin

Nisam čekao taj drugi put. Tražio sam da mi odmah sve ispriča. Pomilovao me je po glavi i poveo gurkajući me ispred, da izađemo. Onda, napolju, pošto je zavio svoju Hercegovinu, produžio:
–Istorija ga opisuje kao pametnog, sposobnog i uspešnog vladara koji je ženidbom sa ugarskom princezom ne samo učvrstio odnose sa Mađarima, već i svim susednim zemljama. Suprugu je iskreno poštovao. O ovoj ženi su visoko mišljenje imali i njegov otac Stefan Uroš i majka Jelena Anžujska, jer Katelina nije samo promenila veru udajom za stasitog prestolonaslednika, već i u miraz donela nove zemlje i veliki grad.

Tek ću mnogo godina kasnije saznati da je taj veliki grad – Beograd, kao i još neke detalje iz života ovog državnika koji ju je cenio i zbog toga što ga je podržala u nastojanju da preuzme presto od svog oca. Nažalost, to se nije desilo mirnim putem i zbog toga se kasnije veoma kajao i u poznim godinama zamonašio. Imao je stabilan brak u kome mu je izrodila sedmoro dece, dva sina i pet kćeri. Istorija ne spori da je pod njenim uticajem održavao dobre veze sa svim susedima, a za vreme kratke vladavine uspeo je da podigne mnoge vredne i čuvene zadužbine. Dozvolio je da se na srpskom dvoru usvoje novi običaji. Ona je bila uz njega i kada se svađao sa ocem, mirila ga sa majkom i bratom, podržala u odluci da se povuče uz uslov da presto posle brata Milutina nasledi njegov sin. Pretpostavka je da je uticala na svoga brata, kralja ugarskog Vladislava, da Dragutinu posle predaje krune da na upravljanje Mačvu, Srem i Beograd. Bila mu je odana i ostala verna i u njegovim najtežim trenucima, kada se posle pada sa konja obogaljio, i duboko verujući u Božju kaznu zbog nepravde nanete ocu, u svom okajanju greha, odrekao ne samo krune, već i bračne postelje.

Ja sam još uvek bio pod utiskom priče koju mi je deda ispričao o skrivenom blagu u dubokim lagumima ispod mesta na kome smo stajali. Govorio je i dalje i o drugim Nemanjićima, počev od Rastka, ali ga ja više nisam slušao. U jednom trenutku sam se okrenuo, ušao ponovo u crkvu i stao pred ktitorsku fresku.

Katelina

Zurio sam u tu kompoziciju koja je odisala nekim čudnim mirom i snagom, zagledan u njeno lice i nisam primetio da se deda vratio i stao iza mojih leđa:
–I njoj su, kao i Milutinovoj Simonidi, iskopali oči. Za razliku od drugih kraljevskih žena, ova koju vidiš je pored svoje svekrve, Jelene Anžujske, bila najpoštovanija srpska kraljica. Ona ga je pratila kad god je mogla i kad je njeno stanje to dozvoljavalo. Posle Dragutinovog nesrećnog pada sa konja pazila ga je i lečila sve dok se nije zamonašio.

Čitajući kasnije dostupne knjige o dinastiji Nemanjića, ispostavilo se da je Milutin imao najviše žena. Nisam mogao da se otmem mišlju, da je svom bratu kad mu je predavao tron rekao – A zar uz krunu ne ide i ona? Kasnije, zahvaljujući dostupnim, kako kažu, pouzdanim izvorima, ipak saznam da nije nju, kako se u narodu govorkalo, Milutin uzeo kad i presto, mada je ovaj to verovatno i očekivao. Katelina je odlučno odagnala svaku pomisao mlađeg razuzdanog i raspojasanog nosioca krune da može posle Dragutina leći s njim u postelju. A Milutin je, da joj pokaže da mu nijedna ne može odoleti, zaveo njenu sestru Jelisavetu, monahinju iz ugarskog katoličkog manastira, oženio se njome, ali ju je posle godinu dana, na pritisak i veliko protivljenje crkve, vratio nazad, u samostan.

A deda je pripovedao i pripovedao. Sad mi je žao što se te priče ne sećam, jer sam bio pod utiskom one strašne tajne predate meni na čuvanje. I da budem sasvim iskren, nikada nisam prestao da mislim da on to nije izmislio.
Čini mi se da ga više nisam slušao. Čak ni priče o freskama čudesnih boja koje traju vekovima, nadživevši sve nesreće, bolesti, poplave, osvajače, pljačkaše… Mislio sam samo o toj ženi i boji njenih očiju. O njenim rukama okrenutim ka svome gospodaru, svome kralju, svome čoveku. O boji njenog plašta optočenog kraljevskim znamenjem, o teškoj marami koja je ispod krune padala na uska ramena i pokrivala kosu. O njenom osećaju za meru, počev od biranja mesta za podizanje zadužbine, jahanja sa mužem uz Rzav, brzu i plahovitu reku uz čije su brzake veselo iskakale pastrmke. Zastajkujući, ne jednom, na bregu s koga se videlo kako se ta ista brza voda za koju pričaju da je lekovita, uliva u drugu, sporiju ali plavetniju, samo dva strelometa ispod mesta na kome su stajali.

Zakleo bih se da sam čuo kako mu govori:
–Gospodaru, ovo je najbolje mesto. Ovde vode neće plaviti, put za Studenicu i Ras vodi ovuda, a čula sam od ovih iz Vaše pratnje da uz ovu tiju vodu uzvodno na pola dana jahanja ima izvor sumporne vode, a da ova zelena brzaja kroz tri banje protiče…
Onda se okrenula oko sebe, i dodala:
–A na ovim brdima, ima jelena, kažu.
Priča se završava ovde. Ne zna se tačno, ali ja bih bio spreman da tvrdim da je, kad su pitali kralja Dragutina, kad mu se rodila prva kćer kojoj su dali ime Jelisaveta (a on je zvao po majci Jelena), kako mu novorođenče izgleda, sa osmehom odgovorio:
–Ima lepe, zelene oči, na majku joj.

Milan Pajević

foto: Dragan Bosnić