Između Moravice i Rzava,
Gde nestvarnu plemenitost odaje
Gavrilova tunika vizantijsko plava,
Crvene zlatnike u snu broji varoška glava,
Ni ne sluti kome noćas stopala golicaće trava…
Zagospodarila je neprirodno svetla noć. Činilo se kao da su mesec i zvezde udružili svoj sjaj s željom da prkose svakome ko je ove noći hteo da bude neprimećen. Neočekivano, ali baš u ovakvoj noći, večni stanovnik Arilja, nakon dva veka prošetaće ponovo stazama kojima je svojevremeno znao svaki kamen. Ispravio je crveni fes na glavi, zasukao duge mrke brkove i duboko udahnuo:
„Sveža ariljska noć“, reče. „Baš je onakva kakvu pamtim“.
Silazeći s besnog, zadihanog ata, pogođen snopom svetlosti jednog od reflektora koji osvetljavaše crkvu, zasvetluca zlatni vez s junačkog jeleka. Nesvesno okrenuvši leđa gradu, pred njim se ponosno ukaza srednjovekovna crkva svetog Ahilija.
„I dalje životvorno bdi nad Ariljem! Oni silni dukati što dadoh za njenu obnovu nisu bili uzalud“, reče junak, uz osmejak kakav majke imaju kad vide svoju uspešnu decu. „Dakle, desno od njenog ulaza je moja večna kuća. Hm, nije loše svakog dana upijati sunčeve zrake umesto vlagu memljive tamnice, zbog koje ni na kraju života ne osetih ponovo ovo tlo… Pa, noćas stari lav obilazi svoje kraljevstvo“.
Izašavši iz crkvene porte, shvatio je da je i ovde vreme umešalo svoje prste, jer sve je već na prvi pogled bilo drugačije. Mala, žuta kućica, privukla ga je svojom ušuškanošću i pridošli junak reši da je poseti.
„Narodna biblioteka, dakle Ariljci, su ozbiljno prihvatili varoški život. Čujem, neki Andrić me pominje u svojim zapisima o višegradskom mostu, pa posle ovoliko godina, red je da i ja konačno pročitam nešto o sebi“, reče serdar i nakon male potrage nađe željenu knjigu: ,,Negde zimus dođe više njihova sela Jovan Mićić, rujanski serdar, čak iz Arilja, sa oružanim momcima da osmatra i premerava granicu…“ ʺpočinjala je priča o našem junaku, a on, pročitavši je, zadovoljno odloži knjigu i napusti biblioteku.
Pogled mu je, između uređenih drvoreda, šetao kroz glavnu ulicu kad oseti nečiju ruku na svom ramenu. Okrenuvši se, serdar pred sobom ugleda zanosnu nasmejanu devojku koja u levoj ruci držaše gajbicu punu crvenih malina:
„Dobrodošao serdare! Ti nekad čuvaše ovu zemlju, a sad ja čuvam ono što ona rađa. Malina hrani naše domaćine, red je da noćas nahrani i tebe“ ljubazno reče devojka, pružajući mu šaku punu zlatnog voća, koje izleči dvovekovno serdarovo gladovanje.
Dok mu je ukus maline prijatno golicao čula, zapazio je staru školu, sadašnju gradsku galeriju, ali tu, ispred, na poznatom mestu, nešto je nedostajalo.
„Tamo sam sazidao zimski konak, bio je to mali dvor, zašto ga sada nema?“ serdar besno upita devojku.
„Vreme, moj serdare, ne prašta nikome, a oduzima svakome. Sada na mestu tvog konaka koncerte drže nova muzička pokolenja, tu živi Arlemm“, reče mu devojka i dok pucketanjem prstiju pokrenu zvuk violine, primeti da je serdar već nestao u noći.
Žustrim konjskim kasom sledio je rzanje neukrotivih brzaka. Svestan promena zbog kojih mu je ove noći gorela krv, žudeo je za osećajem hladne rzavske vode na svojoj koži. Prolazan čovek žudeo je za komadićem večnosti. Umivši se vodom iz koje izvire život ove varošice, na suprotnoj obali ugleda očaravajuću devojku. Jaka mesečeva svetlost samo je još više naglašavala njenu opijajuću lepotu, dok ju je posmatrao kako ulazi u vodu i zove ga sebi. Sonja, devojka iz legende, noćas je očarala legendarnog junaka. Gazeći ka njoj, preko vode koja je sa svakim korakom bivala sve dublja, serdar je ponovo postajao neustrašivi mladić, onakav kakvog ga je sa sobom u večnost poneo Rzav …
Odjeknuše crkvena zvona. Probuđeno je još jedno ariljsko jutro, 28.maj. Uskoro počinje svečana liturgija povodom gradske slave. Dobrodošli u Arilje!
Aleksandra Marković
Serbian