Kažu da je prva rečenica najvažnija, i da ako sa njom ne zainteresuješ čitaoca, propao si. Eto, to sam čula pre neki dan u Arilju. Pravi Ariljac bi rekao, ko ‘oće ‘oće, ko neće, ne mora.
Punog srca i zbrkanih misli ravno četiri dana provedena u Arilju. To nije ona priča, kada dođeš sa strane pa ti je sve lepo, to je priča za sebe. Komplikovana.
Sa devetnaest sam otišla iz Arilja, i kako vreme ide, čini mi se, nepovratno. Ono me i dalje vuče, vraća, grli i ne da da odem, svaki put kad dođem, ali ja hoću više, hoću drugačije. Tražim možda mnogo i po nekom mom skromnom mišljenju ne dobijam ni pola, a Arilje me čeka i ne da mi mira. Jer tek kad odeš, znaš odakle si došao!
U Arilje se vraćam i odlazim dva do tri puta godišnje, ali dolazim i češće. Odlutam, vidim, nasmejem se pa se rastužim i sve tako. Arilje me nikada ne ostavi ravnodušnom, zagrli me i poželi dobrodošlicu svaku put kad dođem, i odbaci onda kada mu želim najbolje. Smešno, zar ne? Ali poznato, i onda kažeš dovođenja, do nekog drugog puta kada se smire strasti.
Sve je mirisalo na malinu ovaj put. Drugima svaki put, meni ovaj put. Nekima smrdelo, meni mirisalo. Svaka kuća, svaki krov cedi sok od maline I stavlja u flaše. Bere se, a ljudi kuće kuću.
Arilje se menja, polako. Sada me tera iz grada, ne da mi da šetam po glavnoj ulici, tera u prirodu. Puni se u junu a prazni u septembru. Kratku sezonu ima, suprotno velikim gradovima. Ili je to bilo pre? A sad? Odlaze mnogi i ne vraćaju se, nedostaju. Ostaju najmiliji. Stare i menjaju se, mnogo brže nego grad. A drugari, ili se vidimo ili ne. Pokušamo i srećni smo kada nam uspe. Ima i onih koji su ostali a čiju spontanost cenim više nego išta, i ajde za pet minuta se vidimo, a drugi slabo dolaze.
Ja sam iz Arilja. Ako me neko pita odakle sam, iz Arilja. Ne pripadam više Arilju, ali sam odande. Tamo sam se igrala kao dete, dobila prve batine, išla u školu, preskakala preko ograde, pala sa bicikle, prvi put se napila – sad se setih, ne podnosim đus-votku – prvi put se ljubila i zaljubila, patila i smarala, ošišala na kratko, frizura tipa Elvis. Tamo ili tu, zavisi kako gledaš, bežala sam sa časova, svaki vikend šetala psihodelično gore – dole po čaršiji i onda trčala kući da stignem na vreme, srećna jer ne gori svetlo u dnevnoj. U Arilju sam stekla prave prijatelje, one koji će ti doneti još jedno piće kada si već mrtav pijan i zapevati sa tobom, filozofirati o samoubistvu, kao da pričaš o svakodnevnici, i koji će reći sve suprotno od onog – da im nedostaješ. To su moje kreativne glave. Tamo smo se okupljali oko desetke, na zidiću, pored Rzava, ili ispred pošte. Sastajali i rastajali, uvek isto al’ nikada dosadno.
Osim zimi. Zimi je Arilje oksimoron. Umara odmarajući. Smrtno tih. Izuzetak je Nova godina i Božić, kada se svi razbeže po okolnim brdima tražeći badnjak sa flašom šljivovice u ruci. I slave. E onda je ludilo. Svi dođu, koji su otišli, pa bude lom. Euforija, sreća viđena, ne, samo predviđena i obistinjena, istinita. Osetljiva.
Ja kada mislim o Arilju pomislim ovako: – Kuća – moji, selo – moji, bistrina Rzava, pečenjak u čaršiji, kokičar, crkva stara ihahaj, maline, crveno, semafor, zeleno, miris lipe, zvuk cvrčaka, lepinja sa pretopom i naravno prijatelji. Nije da su prijatelji posle lepinje sa pretopom, nisam to htela reći.
Pomislim – kreativni ljudi zgurani u ćošak, borba večita. Vidim neobrazovanje vodi protiv obrazovanja, kultura samo estetska, plitka, interesovanja svedena na minimum.
Ali vidim i radne ljude, dobre ljude. Vidim požrtvovanje, predanost i odlučnost. Vidim prava prijateljstva.
Sećam se leta provedenih na Rzavu, nije ih bilo mnogo. Fokus su bile maline zbog kojih jedno vreme nisam podnosila taj sok. Sve do pre par godina, kada dođe trenutak kad poželiš ono čega nema.
Setim se dede koji na biciklu, svaki dan zapuca do grada, a vitalniji je od mene deset puta. Tamo uplati loto, kupi sebi pivo, meni sladoled i dođe kući veseo jer je bio u Arilju.
Setim se ljudi sa ove i sa one strane.
Juče idem čaršijom i razmišljam ovako: Nisam odavde, a ni odande. Ne znam da li pripadati nekom mestu, jednom narodu, jednoj religiji uopšte donosi neke prednosti. Tešim se, možda. Ali Arilje je moje. Ja njegova? Ne znam.
Danas sedim na molu jednog nepoznatog jezera. Meni stranog, al’ nema veze, i ja sam stranac. Bosanac, Hrvat, Srbin, sve je to isto, stranac. I muči me nešto – ova voda nije tako čista kao ona na Rzavu.
Neda Perišić
Serbian