Na tom mestu počinje moje sećanje. Tu su nastale prve modrice i ožiljci, prve fotografije. Tu sam se prvi put igrala na snegu i napravila prvog sneška belića. Tu sam prvi put potrčala a da nisam pala. Ljuljaška, stara kruška, bele stolice i sto, mamin letnji ručak, kumov roštilj, ruže i lale, žmurke, kućica za ptice i zvezdano nebo. Nigde nema toliko zvezda koliko ih ima na nebu iznad mog dvorišta. Tu sam se prvi put poljubila iza kuće, pored žardinjere sa kadifama. Tu sam nastavila da se ljubim, krišom, kad vidim da je mama ugasila svetlo u njihovoj spavaćoj sobi.
Sredina avgusta je. Dve velike jelke u jednom uglu dvorišta, između njih Vikicin boks, ležaljka u hladu pored i na njoj tata leži u šorcu i majici, čita „Politiku“. Vikica je ispod ležaljke, kunja na sveže ošišanoj travi, zalaje jedino kad čuje da nam neko zvoni na vrata. Mama je u kuhinji sa kumom, spremaju sarmice sa zeljem – zeljem koje smo prethodno nabrali u dvorištu. Ja sam verovatno na kupanju ispod Visećeg mosta ili na Brani, nisam na Urjaku, još sam mala, možda šesti – sedmi razred osnovne. Na Urjak su išli srednjoškolci i stariji, jer imaju prevoz. Mi klinci smo išli peške na najbliže plaže u gradu.
Vraćam se kući oko pet. Na kapiji me čekaju Viki, miris lipe i mamini đurđevci. Prođem kroz kumovo dvorište, pokupim nekoliko oraha koje sam ugledala u travi jer znam da ih tata voli, uberem ribizle jer ih ja volim i već odatle vičem: „Mama, kad će ručak?“.
Tata i ja premeštamo bele stolice sa terase na centar dvorišta, jer je sunce već zašlo za šumu koja se izdiže iznad. U kuhinji je sve spremno, kuma iznosi tanjire, mama šerpu, ja salatu i salvete. Tata i kum su već zaseli i otvorili po malo Nikšićko. Seli smo i mi ostali. Mama uzima prvo moj tanjir i stavlja mi dve najveće sarme i usput govori tati „Ilija, pitaj ljude šta će da popiju“, jer je to oduvek njegov jedini deo posla vezan za ručak. Kad se u svačijem tanjiru našlo glavno jelo, proja, salata i sir, sačekao tata sa čašama, crnim vinom i sokom od maline, tad bi otpočeo naš letnji ručak. Viki bi išla od jednog do drugog i gurala njušku u svačije krilo, ne bi li dobila neki zalogaj.
Pre nego što se smrkne, odneli bismo hranu u kuću, a na sto izneli maminu tortu sa malinama ili pitu od jabuka i sveće. Sedeli bismo tako dugo u noć, umotani u ćebad, jer bi temperatura pala na osamnaest stepeni. Matorci bi pričali o ko zna čemu, ja bih stavila glavu u mamino krilo, ona bi me češkala, svici bi svetleli oko nas kao zvezde padalice, a muziku u pozadini bi pravili cvrčci, nesvesni da će jednog dana postati deo najlepših uspomena.
Ovo pišem mnogo godina kasnije, kad su se neke stvari posle toliko vremena neminovno promenile. Na mestu gde se nekad nalazio Vikicin boks, posađene su ruže. Nju su nasledili Toma, pa Sara. Orah i lipa su posečeni jer su bili stari, jelke je zamenio žbun lavande. Tata je prešao na „Jelen“-a, a mama se trudi da kuva laganu hranu, jer je na dijeti. Sve ostalo je manje više isto, samo ja nisam tamo, već drugi avgust za redom.
Živim u pustinji, u stanu. Ovde je uvek leto. A meni nedostaje to ariljsko.
Đurđica Bogosavljević
Serbian