Pisac „Doroteja“, „Despota i žrtve“, „Romana o Obiliću“, čita svakoga dana, već šezdeset godina. Počeo je otkrivanjem prevare koju je napravio socijalistički izdavač „Robinzona Krusoa“. Kad je 1964. Diplomirao agronomiju, kao stipendista Zemljoradničke zadruge, nije prihvatio mesto na fakultetu. Vratio se. „Nisam želeo da prevarim ljude koji su odvajali od svoje sirotinje za moje školovanje.“ Samo nekolicina agronoma i Gospod Bog znaju šta je sve učinjeno da Arilje, koje za to nije bogomdano, postane najpoznatiji malinarski kraj, „ Ako Bog zaboravi, mi nećemo“
Poznati pisac Dobrilo Nenadić sa suprugom Petkanom provodi prolećne dane na imanju u Vigoštu koje se nalazi na tri kilometra od varoši Arilje. Kuća je na bajkolikom bregu okruženom šumom sa svih stana.
PRIRODA JE POSTRADALA
– Ovakvih mesta, nema baš mnogo – kaže za Nacionalnu reviju Dobrilo Nenadić (Arilje 1940). – Imanje se nalazi između dva potoka, u šumi bukve, hrasta, breze, jasike, jasena i divlje trešnje. Otkako sam nasledio imanje sa dva hektara šume i dva hektara obradivog zemljišta, samo sam za trideset godina odsekao desetak stabala. To je dabome doprinelo da šuma ovako nabuja. Kada sam bio dečak ovo džinovsko drveće je bilo tanko i kržljavo, ariljska čaršija se odavde videla kao na dlanu.
Da je ovakav breg u Austriji ili Švajcarskoj, veli,ovde bi nikao luksuzni hotel, veštački raj za odmor i rekreaciju, ali bi se nešto i izgubilo, jer u svim ljudskim poslovima dejstvuje ona ista neumoljiva klackalica dobitaka i gubitaka, da bi se nešto dobilo nešto mora da se žrtvuje, ne može i jare i pare. Ovakva netaknuta devičanska priroda zadržala se još samo u nerazvijenim evropskim zemljama. Razvijene su, pak, sve što je lepo i atraktivno udesili i prilagodili merkantilnoj svrsi. Ko će da misli na mesečinu, žabe i crvčke!? E pa lepo, ko je od bogatih i kulturnih Evropljana video mesečinu? Da se razumemo svi su videli mesec, ali mesečinu niko nikada od njih video nije, jer električno svetlo mesečinu potire. Ko je video svice, ko je čuo popce i cvrčke? Popce i cvrčke potire zvrndanje mašinerije, svice pokriva elektrika. Pa šta, reći će neko, ko mari za takve tričarije! I ja kažem da je to nešto za čim samo pesnici i romantične osobe mogu da uzdišu. Siromašne i nerazvijene zemlje, kao što je Srbija sačuvale su neke dragocene vrednosti kojih više u razvijenim i bogatim evropskim zemljama takoreći i nema.
Bežeći od siromaštva i primitivizma svi su se izgleda zatrčali, oni bogatiji više, siromašniji manje. Od tih nasrtaja priroda je postradala. Nasilno je ukidana divljina, napravljeni su veštački rajevi iz kogjih je izgnano sve što se nije uklapalo u sebična merila homo sapiensa. Ali nije tu sve tako jednostavno i jasno, jer zašto je u tom veštačkom raju bez mesečine, svitaca i cvrčaka toliko ljudi izgubljeno, zašto je toliko teskobe, mučnine, zebnje i melanholije?
IZGUBLjENO – NAĐEHO
– Kao i svi drugi vidovi industrije zabave, veli Nenadić, turizam se razvijao i širio u drugoj polovini XX veka. To je nastavljeno, po najvećim stopama rasta, i u XXI veky. Sve je veći udeo u ukupnom svetskom stanovništvu onih koji imaju potrebe i mogućnosti da putuju. Ali u čitavom svetu se proširio, u potpuno istom obliku, samo jedan tip turizma. To je sistem turističkih agencija koje vode grupe turista po letovalištima i zimovalištima, krstarenjima po morima i velikim rekama, grupnim obilascima raznih atrakcija festivala i karnevala, svima poznatih muzeja i građevina, katedrala i zamkova, uključujući tu, dabome, i šoping ture. Sve to je razrađeno do najsitnijih pojedinosti, i tu nečeg novog i originalnog niti bilo kakvih iznenađenja ne može, pa bogme i ne sme biti. Svi tačno znaju šta traže i šta očekuju, pa to uglavnom i dobijaju. Ničeg novog, nikakvog iznenađenja ili originalnosti, tu nema niti sme biti. Rutina, na šta, doduše, većina korisnika jedino i pristaje.
Ali raste broj onih koji bi da probaju nešto drugo, da se otisnu u makar kakvu avanturu e da bi za tih desetinu dana doživeli nešto posebno i tako uneli dah svežine u svoju dosadnu svakodnevnicu. U taj drugačiji vid turizma, koji je u usponu poslednjih godina, svakako spada i onaj seoski, ili etno. Time se na strani ponude otvaraju vrata i malim seoskim sredinama koje nemaju ni more, ni visoke planine ni velike reke da se uključe u ovu privrednu granu i tako uvećaju prihode. Ovde se pruža mogućnost da se iskoriste postojeće građevine na nekim poljoprivrednim gazdinstvima koje imaju višak stambenog prostora, da se dopunski uposli radna snaga gde je ima i da se po višim cenama prodaju tržišni viškovi hrane.
Osnovni tip ovog oblika turističke ponude je imitacija klasičnog hotelskog turizma s tim što je sve ono što turista dobija u hotelu smešteno na poljoprivrednom posedu. To podrazumeva prilagođavanje i adaptaciju prostora kako bi se dobio standardni komfor. Postoji mogućnost odstupanja od ove šeme, na taj način što će se u manjoj ili većoj meri odmaći od ovog šablona da bi ambijent poprimio autentični oblik starog, iščezlog a tako živopisnog staništa, aromu i čari prohujalog vremena koje je nestalo pod udarima industrijskih i svih ostalih revolucija. Za to je pak potrebno mnogo više znanja, ukusa i mašte pa i velikog truda u prikupljanju starih predmeta radi rekonstrukcije i dočaravanja prošlih oblika i načina seoskog života.
Primera radi među rekvizitima mobilijarom ovde će se videti stari crvotočan jaram, preslica, buca, sinija, tronožac, naćvar, karlica, kapalica, britva, čakanac, belegija, brus, bakvica, čokara, testija, dakle mnogi predmeti koje je teško naći jer su potisnuti industrijski proizvedenom robom. I ovi predmeti već postaju roba umesto suvenira koji se masovno izrađuju po nekom modelu. Budući da su unikatni i da ih je sve manje njihova cena raste jer što je retko to je i skupo i biće sve skuplje kako vreme odmiče.
Već sada se zapaža jedan trend da ljudi iz bogatih zemalja dolaze da osete čari nečega spontanog i prirodnog čega kod njih više nema. Poželeće neki da spavaju na slamaricama, u vajatima, da skupljaju pečurke i peku ih na vatri usred šume, da jedu prostu hranu iz glinenih zdela drvenim kašikama. Obradovaće se ako nađu predmete ručne izrade da ih kupe i ponesu za uspomenu na ovu neobičnu avanturu
MALINA
Lako je izračunati da je Arilje malena opština od dvadesetak hiljada žitelja najrentabilnija opština u Srbiji sa najvećim izvozom po glavi stanovnika, priča Dobrilo. Ovde se proizvodi oko 4 do 5% ukupne svetske proizvodnje maline. To je nešto oko 30 miliona evra godišnjeg izvoza, i ako tome dodate još desetak miliona od ostalih poljoprivrednih proizvoda i od sada već isto tako čuvenog ariljskog tekstila lako ćete izračunati da je baš tako kako sam rekao.
– Arilje je jedna opštinica koja je, inače, na nekom 160 mestu u Srbiji po kvalitetu zemlje. Ariljska dolina zauzima malu površinu, i to polje koje se proteže od Viroštaka do Klisure je popunjeno zgradama, a i da nije tako, to je plitko peskovito i šljunkovito zemljište. Mnogima izgleda da se malina gaji ovde oduvek, takoreći od vremena Svetoga Save, ali, naravno, nije tako. Iza svega stoji dug i uporan rad. Kada pomislim kroz šta smo sve prošli dok smo sve ovo uradili što je danas svakome vidljivo i opšte poznato uhvati me tiha jeza. Naslušao sam se raznih budalaština kako je ovo idealno mesto za gajenje maline, kako su to neki naročiti uslovi. A istina je da ima barem pedeset opština u Srbiji gde bi malina mogla lakše da se gaji nego ovde jer Arilje je po kvalitetu zemljišta na dnu u okviru republike Srbije. No dobro, od ćaskanja i praznog naklapanja, zaklona i utočišta, nema nušta, i čoveku ne ostaje ništa drugo nego da odmahne rukom.
Kada sam bio dečak u mom selu Vigoštu koje je takoreći danas celo jedan veliki malinjak, malinu je ovde imao samo Tihomir Krunić, i to ne više od nekoliko kvadratnih metara. Mogao je da ubere možda najviše deset kilograma. Mogao, ali nikada nije ubrao. Svakoga juna među seoskom dečurlijom pukne aber da je Tihomirova malina počela da zri. I onda se kao jato čvoraka stušti dečurlija na onih nekoliko u korov zaraslih žbunova, te starom Tihomiru ne ostane ništa. Uzalud nas je kleo i pretio.
Tako je počelo. Šta smo nas nikolicina agronoma uradili znamo mi i Gospod Bog, ako Bog zaboravi mi nećemo. Uspeli smo ali molim vas da ne ulazimo u detalje, da parafraziram repliku Generala iz Sartrove drame ”Đavo i Gospod Bog”
OSTAO…
Kada je Dobrilo Nenadić 1964. Završio agronomiju, odmah je počeo da radi u Arilju. Kao dobar student, kaže, imao je ponudu od profesora da ostane na fakultetu, ali je to odbio, jer je bio stipendista Zemljoradničke zadruge. Vratio se tu gde je rođen.
– Bilo mi je onako bez veze da počnem karijeru kao lažov, da prevarim ljude koji su od svoje sirotinje ulagali u moje školovanje.
Posle svega kad razmišlja o tome šta je učinio a šta mogao, ulazi – veli – u neku vrstu misticizma, sudbinske predodređenosti. Zaista, da li smo mogli nešto drugo da izaberemo, da li bi nam život bio lakši da smo nekim drugim putem krenuli? Da li smo mogli da nađemo ono što nismo imali tu gde smo bili? To su pitanja koja svaki čovek sebi postavlja, pogotovo kada dođe vreme da svede neku vrstu životnog računa.
– Možda sam ja bio čovek za nemoguće misije, možda je meni bio potreban veliki izazov da bih ispoljio sve svoje mogućnosti. Ono što te ne ubije, to te ojača. Ljutio sam se često na novinare kada su me, gotovo svi, pitali isto: kako to da vi kao agronom koji živi u Arilju pišete istorijske romane? Da, oni su bili u pravu. Pa to i jeste čudno, zaista. Da bi se neko bavio tako zahtevanim žanrom kao što je realistički istorijski roman koji se drži čvrstog i proverenog činjeničnog inventara, mora da živi u gradu u kome postoje arhivi i velike biblioteke kao i učeni i kompententni ljudi koji mogu da vam pomognu. Šta sam od svega toga imao u Arilju? S kim sam mogao da razgovaram o takvim finesama. Pa ovde je bilo dvadesetak školovanih ljudi od kojih neki nisu ništa čitali. O arhivu i retkim knjigama da i ne govorim.
ARILjCI
– Arilje je malo mesto, slično svim ostalim srpskim varošicama. Svi se poznaju i svi su jedna velika porodica. To je ponekad prednost a ponekad nevolja. Takva mala sredina ne podnosi da neko odskače na bilo koji način. Ako si slučajno postigao neki uspeh i ako si se pročuo van opštinskih međa, to ti nikako ne mogu oprostiti. Nema te nagrade ili tog priznanja koje će da impresionira tvoje prijatelje.
Izađe Dobrilu pre trideset godina roman u Moskvi, u pedeset hiljada primeraka. U zemlji u kojoj su stvarali najveći romansijeri čovečanstva: Dostojevski, Tolstoj, Gogolj, Šolohov, Pasternak. I onda ti, pun sebe, dođeš da se pohvališ pred svojim prikama i pajtosima o oni ništa, gledaju te belo, kao da se ništa desilo nije. -Štampali, pa šta!? Ali, kažem ja, to je tiraž boli glava čak i za prilike Sovjetskog Saveza, kao pedeset ovdašnjih izdanja po hiljadu primeraka. Pa šta? mirno kažu i odmah prelaze na drugu temu. Brži njihov samar nego nečiji konj, kako je imao običaj da kaže pokojni Micko Kepa, krkadžija i šmeker ovdašnji. To jeste neprijatno ali te to drži sa obe noge na zemlji. Uspeh je i lepa ali i opaka stvar. Lako je da sklizneš van, da ti voda uđe u uši, da se uobraziš, da se pogordiš i pretvoriš u bronzani kip koji je izašao iz parka da protegne noge. Počinješ da umišljaš, postaješ sujetni egomanijak i da sam sebi persiraš.
ZAŠTO PISAC – DOROTEJ
Zašto sam postao pisac? Ne znam. Valjda zato što sam to mogao. Pitajte alpinistu koji se penje uz ledom okovanu liticu. Reći će isto. Penje se zato što može. Zato što mu je Bog dao tu srčanost i spretnost. Pored mnogih drugih stvari ja sam se oprobao u pisanju pa video da mogu a što je još mnogo važnije, desilo mi se nešto što se u tolikoj meri nikome nije desilo da sa svojom prvom objavljenom knjigom postignem izvanredan uspeh. Dorotej je po opštem sudu bio najbolja knjiga te 1977. godine na prostoru cele bivše Jugoslavije. Naravno, nije to baš išlo tako glatko kako se na prvi pogled čini. Bilo je mnogo problema oko objavljivanja.Da ne ponavljam. Na Doroteja je imala primedbe Crkva, napao me je jedan u Pravoslavlju. Reagovala je i zvanična etablirana kritika. Pažnja, nekakav padobranac, uljez, spustio se niotkuda u naš brižno negovani vrt da nam kvari uspostavljeni poredak i sistem dogovorenih vrednosti. Kritičar najznačajnijeg lista Vuk Krnjević me je napao u „Politici“, i to oštro. Zatim u „Dugi“ nekakav smetenjak, kome nisam ni ime zapamtio. Ali, čitalačka publika je tu knjigu prihvatila kao otkrovenje pa je do danas dostigla 15 izdanja u tiraž od oko 140 hiljada primeraka od čega oko 62000 u inostranstvu, snimljen je film po romanu, i drama koja je izvedena u pozorištu, naposletku je ušla i na internet u ediciji Antologija srpske književnosti, među najznačajnijim srpskim knjigama od Svetoga Save do danas. Postao sam pisac jednostavno zato što su me ljudi prihvatili i zato što je to što sam pisao očigledno bilo nekom potrebno.
A POČELO JE…
A sve je počelo 1952, u Lučanima, gde je Nenadić sticajem okolnosti učio treći i četvrti razred osnovne škole. Tada je imao imao 12 godina. Do ruke mu je, priča, došao Robinson Kruso, Danijela Defoa.
– Od toga dana pa sve do danas ja svaki dan čitam. Možete da zamislite koja je to gomila knjiga. To je šesdeset godina čitalačkog iskustva.
Robinson Kruso mi je značajan i zbog jednog drugog razloga. Evo o čemu se radi. Sećam se dobro da sam se i onda, kao švrća, pitao kako to da taj nesrećni brodolomnik, koji se našao na pustom ostrvu, nije od mnoštva drugih predmeta na olupini broda uzeo i neku knjigu. Pomislio sam da bi mu usamljenost uz knjigu lakše padala. Tada nisam znao da je kapetan broda obavezno uza se imao Bibliju, iz koje je čitao molitve ako bi se desilo da neki član posade umre. Ali, vidite, na to sam naročito ponosan: meni, tako mladom, palo je na pamet takvo pitanje. To je besumnje bila inicijacija, rani osvit imaginacije.
Kasnije mu se sve razjasnilo. Dobrilo je, ustvari, čitao skraćenu verziju koju je za socijalističku mladež, da se otrovom religije ne bi kvarila, udesio neki Staljinov pisac, drsko sakateći jednu od ključnih knjiga svetske književnosti. Kada je docnije čitao integralnu verziju romana, saznao je da je Robinson upravo zahvaljujući Bibliji, veri i nadi, koje mu je ta knjiga nad knjigama pružala, i uspeo da opstane a da ne izgubi razum od očajanja i samoće.
– Čitanje je, reći će Dobrilo, dar koji na žalost nije svima dostupan. Da bi neko mogao da pročita knjigu od nekoliko stotina strana nije mu dovoljna samo pismenost nego i sposobnost koncentracije i uživljavanja. Čitanje je blagodet i najveće zadovoljstvo. Bez čitanja nema temeljitog znanja, i čovek koji nije u stanju da čita lišen je nečega vrlo dragocenog.
Intervju objavljen 2012. god. u 32. broju Nacionalne revije Srbija
Momčilo Dimitrijević
Serbian