Tekst objavljen povodom predstave „Koplje“ po romanu Dorotej, u režiji Darijana Mihailovića, a u izvođenju Narodnog pozorišta Užice.
Ariljski horizonti br. 2
- oktobar 1999. godine.
Blagi jesenji dažd primorao je družinu Narodnog pozorišta Užice da dramsku predstavu „Koplje“, rađenu po motivima Nenadićevog romana Dorotej (1977.), umesto na zidinama ispred drevnog hrama Sv. Ahilija, izvedu u pretesnoj i mračnoj sali Sokolskog doma u Arilju.
Svu teskobu, tamu i skučenost iz vremena onog (leta Gospodnjeg 1308.) akteri predstave su veoma uspešno dočarali ariljskim ljubiteljima pozorišta. U trenucima izuzetnog, gotovo magijskog, nadahnuća glumci su publici a i „ocu Doroteja“ oživeli likove iz poznatog romana, braneći ih od zaborava.
Specifični uslovi i zbijenost scene na kojoj su, na tesnom prostoru smešteni: i kula, i manastirske odaje, i moravski Mrtvaja vir, neočekivano su stvorili ambijent u kome je sukob senki i tame realnosti uveo gledaoce u srednjovekovnu dramu. Uz vrsnu glumačku interpretaciju, nezaboravne monologe, žučne rasprave, predstava je, očigledno, provocirala dijaloge i u samim gledaocima.
U haotičnom srednjovekovnom vremenu, posejanom zidinama, barijerama i predrasudama, slika jednog shvatanja života, načina mišljenja, poimanja vrednosti, i nije mogla biti svetlija i lepša. Sve je pod okovima, čizmom, mačem, topuzom, kopljem, oklkopom… Stoga glumci – nosioci radnje u „Koplju“ – i jesu tragični, žive u začaranom krugu brzo i kratko, tražeći smisao između uzroka i posledica sopstvenog ponašanja. Njih razaraju razni strahovi, sumnje, čežnje, ljubav, mržnja, neslobode.
Posebnu dramatiku komadu daje neprekidna borba za prevlast, kako za vlastelinski tako i za igumanski presto. Ta borba je beskompromisna i žestoka, gotovo do istrebljenja; ona ljubavnu dramu dvoje mladih ljudi baca u drugi plan. Sukob dobra i zla, snova i jave, privida i stvarnosti prožimaju dramu Koplje, dajući joj višeznačni misao.
Da ipak ne bude sve mračno i sablasno, reditelj komada uspeva da kroz likove čedne vlastelinke Jelene i plemenitog monaha Doroteja na pozornicu baci malo božanskog svetla.
Dorotej, vidar-travar, čudotvorac koji „leči dodirom“, je gotovo nestvaran lik. Škrt na rečima, ali njegovo magično ćutanje više govori, čak odjekuje na sceni više od glasova ostalih aktera. Dorotej ne razlikuje ljude: leči vernike i bogohulnike; pravedne i grešnike, zbog čega, a verovatno i ne samo zbog toga, u dramatičnoj sceni suđenja biva optužen i kao jeretik odbačen.
Čarobna, senzibilna „gospa visokog roda“, Jelena, samo u snovima uspeva da se približi tajanstvenom, mladom monahu, i da, bar na tren, razori zid njegovog „nemog govora“ kojim joj je otrovao i zamutio dušu, ispunivši je nemirom. Nije ni čudo, a valjda je i sam Bog tako hteo, da se te dve, samo naizgled suprotne, prirode približe.
Pred Jeleninom gracioznošću i lepotom („lepa kao greh“) zastaje svima dah, a monasi poglede skrivaju crnim rizama. – Oči su čovekovo prokletstvo, – kaže prepisivač Svetih knjiga, monah i rab božji Dimitrije. On je bagljav, hrom i čvrgav, ali istovremeno dobrodušan, pošten, čestit i pravedan.
Jedini koji uspeva da svojim dosetkama, bar na trenutak, iskorači iz srednjovekovnog u vreme današnje, je dobroćudni veseljak, srećni obešenjak, ikonopisac Matija. Jedan je od retkih koji „doživljava“ kraj predstave.
I Dadara, prvi vitez vlastelina Lauša, i Nikanor, pretedent na igumanski presto, opsednuti su magijom vlasti, i predstavljaju posebne svetove. Laušev zapovednik Dadara: vojničina bez mane i straha; ogrubeo i otupeo od ovozemaljskog. U njegovom svetu nema mesta za slabe, bezvoljne, smušene, učmale i alčakave; ali ni za učene i pametne… Dadara, dovoljno nepredvidiv i previše opasan, olako se upušta u sukob sa svojim gospodarem, Županom kralja Dragutina, ovoga puta prilično mladim, visprenim i gordim Laušem. Ovenčan oreolom pobednika, Dadara se pojavljuje u ulozi tužioca i presuditelja – gospodar je života i smrti.
Nasuprot moravičkog vlastelina Lauša i njegovog čelnika Dadare, koji simbolišu Državu Nemanjića sa početka četrnaestog veka, nalaze se: stari i bolešljiv, hristoljubivi iguman Makarije, i bledunjavi podvižnik, kaluđer Nikanor – otelotvorenje tadašnje crkve, umoran od čekanja da se preseli u carstvo nebesko.
Nedoumica ipak ostaje kod prikaza ponašanja vojnika iz vremena vladavine kralja Dragutina. Vojska koja je odnela pobede u mnogim pohodima morala je biti spremna, obučena i disciplinovana, dok je u „Koplju“ neuljudna, razularena i trapava. I nije to jedina razlika između pomenutog pozorišnog komada i romana Dorotej; „Koplje“ jeste celina za sebe, ali je, naravno, samo deo mozaika veoma kompleksnog Nenadićevog romana.
Da se krug zatvori potrudio se, a ko bi drugi do, Dadara, crni vitez koji glavne junake (Jelenu i Doroteja) seli u mitsku tišinu.
Junaci iz Doroteja bi rekli:
„Dato im je da umru poput kakve zvezde koja mine nebeskim svodom i ugasi se u dubinama crnog prostranstva.“ (Matija)
„Zar je trebalo da izvadimo iz njihovih grudi koplje koje ih je spojilo od sada pa za sva vremena u samrtnom ropcu? Zar je trebalo da ih rastavljamo iz prvog i poslednjeg zagrljaja?“
(Dimitrije)
Na sceni su te oktobarske večeri svi bili gubitnici, samo je ariljska publika dobila, možda i više od nade da, u ovom apokaliptičnom vremenu, neke davne, dobre priče iz pera vrsnih majstora mogu da nas raduju.
I na kraju, o predstavi je Dobrilo Nenadić rekao:
“Često sam u nekim starijim holivudskim filmovima viđao ovakvu jednu sekvencu: Grupa glumaca, pisac, reditelj i producenti komada čekaju da posle predstave izađu prve kritike, i uvek sam se čudio kada bih video kako za sat, dva ili tri čitaju hrpu različitih listova, jer kako je moguće da kritičari, slovoslagači, štampari, kolporteri i svi ostali tako munjevito reaguju.
Čuda Amerike ili filmske burgije, šta je da je, lepo je.
I sam evo već dvadeset i kusur godina kako jedem slatko gorki hleb spisateljski, sa strepnjom isčekujem prve kritike. I zato sam požurio da napravim ovaj presedan u istoriji pozorišta.
Ja neću da vas kritikujem, da zakeram i zanovetam, te moglo je ovako, te moglo je onako, ja hoću da vam zahvalim što ne date da jedna priča napisana još pre četvrt veka usahne i u prah se raspe, da vas blagosiljam što ste oživeli reči sa papira podarivši im svoj živi dah, otkucaje svoga srca, svoj znoj i poneku suzu, jer mi se učinilo da sam i to video. Hvala.”
Autor teksta: Momčilo Dimitrijević
Serbian