Poslednji pozdrav piscu -Svega se sećam…
Baš tim rečima počinje jedan od meni najdražih romana – Nenadićev “Dorotej”. A sećam se da se naš prvi susret mogao dogoditii ranih 70-ih. I znam da sam tad, kao gimnazijalac, navraćao u tada jedini kafe-bar u ariljskoj čaršiji koji se nalazio ispod Opštine, današnja “Pivnica”. Kafe bar skromnog inventara, sa prigušenim svetlima, je bio izazov i novina u gradu prepunom kafana i bifea (Br.1, Čubura, Božur, Konjopoj, Dupčara, Golubac…). Bar je držao Odža, čovek koji je, sa svojim pustolovnim i raspusnim životom, bio mamac za šarenoliku klijentelu: boemi, čaršiljski mangupčići, luzeri, lokalne cice, studentarija, gimnazijalci… Kada bi smo imali novca Odža bi nas poslužio vinjakom koji je točio u kafene šolje, da li zbog inspekcije, ili? – nikada to nisam odgonetnuo. Jedne jesenje večeri sedeo sam sa Tolom doktorom u Odžinom kafeu, slušajući filozofske rasprave Gojka Grofa, Raška Patoke i Joviše Dzoa za susednim stolom. Sećam de da je u neko doba u bar ušao visok, markantan, ozbiljan čovek u sivkastom – ala “riblja kost” kaputu, kačketom i naočarima. Seo je za prazan sto u uglu, i iz torbe koja je ličila na one oficirske izvadio notes u koji je nešto, gotovo kriomice, zapisivao… Nikada ranije nisam zapazio tog čoveka, koji će desetak godina kasnije postati, posle Dostojevskog, Mana, Markesa, Hesea, Selimovića moj najomiljeniji pisac; moj prijatelj, moj savetnik – čovek koji me sokolio i nagovarao da pišem… čovek koji mi je napisao dragocenu recenziju. Sa Dobrilom sam proveo mnogo sati slušajući ga, ali i često se sporeći o mnogim pitanjima. Nije bilo teme o kojoj nije mogao i znao argumentovano govoriti; mnogo je čitao, mnogo napisao i ostavio neizbrisiv trag u književnosti. “Pisac Dok” je bio zaštitno ime Arilja i najveći erudita sa kojim sam imao čast da se družim. Imali smo i naše zajedničke, pogotovo “trgovačke” rituale, zbog kojih je On u šali, naravno, isticao da jedino sa mnom ima “negativan bilans”. Nikada me, dragi moj prijatelju, nisi izdao sem danas, kada mi je dojavljeno da se preselio u večnost… Čudni su i neispitani putevi Ģospodnji, pa ti, eto, ovoga puta ne mogu doći. Na Bogosluženju, u crkvi Sv. Preobraženja, i ovge u daljini, bićeš u mojim mislima… Tuga je u srcu mom…
Momčilo Dimitrijević
Serbian