Broj jedan, baš tako, pa napisano iznad vrata, u mojoj varoši nešto znači. Valjda se i sad isto zove. Dole pri dnu korzoa. Negde iznad Vranjanske. Volim te nekadašnje nazive. Oni za mene i one moje generacije, imaju dušu. Svako vreme ima svoje boje. Elem, u kafani Broj jedan smo obedovali. Kad osnovnoškolske olimpijade bivahu u varoši. Latvica, Kruščica i Brekovo, svako je čekao i živeo za svoju četvrtu godinu domaćinstva. Farbale se linije na igralištima, menjale stative, mrežice na koševima, krečila škola. Bio je to dogadjaj za koji se živelo. Ej burazeru, naša Olimpijada! Kao da su me slali u Rio de Žaneiro bre. Kao jedna iz odabranog tima nastavnika Miša, joj radosti, koja počinje već kod uzimanja opreme. Osećala se doduše vlaga, ali ne smeta. Nosila se kući na revidiranje. Ušivanje ako se šta rašilo. Veličine su se uklapale. Neko puniji, neko mršaviji. Onima dugačkima, vazda donji delovi trenerki kratki. Ona ranfla skoči iznad članka. Ali, ono ime škole na ledjima! Ah, tog uzbudjenja. Adrenalin je skakao iz nedara. Imala sam prilike kasnije učestvovati na radničko-sportskim igrama. Uvek to nosi posebnu takmičarsku emociju. Dakle, u Broj jedan smo, postrojeni, dolazili na obede. Svečano, uredjeni, porasli za još koji santimetar, svakim prolaskom glavnom ulicom. Do Rasadnika, pa dole na igralište. Igrala sam rukomet. Desno krilo. Košarka mi nije baš ležala. Ako nekako oporavišem i dam gol, o bože. Treslo se ono drveće okolo. Ako još spazim na tribinama simpatiju, to je bez opisivanja. Pišem o periodu već od petog razreda. Nastavnik mi davao šansu. Pratio naše afinitete i psihologije. Još, čini mi se, mogu da zatreperim od tih emocija. Pitala sam decu od brata za olimpijade. Gledali su me čudno. Ne znam do koga je. Nastavnik je za nas bio sve. Drugi roditelj. Bog i batina. A žao mi je, iskreno. Jer ja volim da deca emocije i žar osete. Pobede. Uzvišenosti. Pa i poraze. Al da osete. Bolan brajko.
Ana Vranić- Gajić
Serbian