Sećam se da sam prvi put Živorada video kada sam, kao petogodišnjak, sa ocem išao na slavu Đurđic u Ivanoviće. Verovatno bi to pamćenje izbledelo da u njegovom dvorištu nisam tada prvi put video neke čudne, snežnobele dvonoge gegajuće živuljke.
Neki stari čovek koji je sedeo na tronošci ispred kuće, a bio je to Živoradov otac Andrija, ih je svojim štapom izazivao, a one su, uz meni tada nepoznato kliktanje, izvijale svoje duge vratove. Meni su, iako dobroćudne, delovale opasno, mada je Živorad pokušao da me približi njima, rekavši da su to “obične guske”. Meni su ta stvorenja ipak bila čudna i strana, pa sam, sećam se, odbio da im se iole primaknem.
Živorad će, kako su godine prolazile, biti dobri i veseli čikica, naš komšija koji je uvek bio spreman da pripomogne u raznim poslovima: oko kosidbe, trpanja sena, oranja, pečenja rakije, spremanja drva za ogrev.
Najviše od svega Živorad bi uživao da, kad pripeku letnje žege, zaboravi na sve obaveze i poslove, čantranje supruge Milese, se odmetne sa nama, i po nekoliko sati, u bistrim rzavskim virovima, lovi pastrmke i krkuše.
Živorad mi je posebno ostao u pamćenju što je, po mom viđenju, kroz život prolazio jednostavnije i lagodnije od drugih seljana i komšija. Retko kada sam ga video neraspoloženog, setnog ili srditog, a, u retkim trenucima nezadovoljstva ili ljutnje, zbog nepredvidivosti u rabadžiluku, cepanju drva ili nagloj vremenskoj nepogodi, rekao bi, meni tada, nerazgovetnu jednorečnu misao koja je zvučala kao psovka: “JebemlitisvesemBoga!”.
Bilo mi je tada veoma čudno da moj dobri bogobojažljivi komšija kod koga sam uvek ìšao o slavama, a on gotovo uvek, uz šalu, govorio: “Dođi ove godine, možda dogodine neću biti kod kuće”, tako pominje i ruži Tvorca.
Mnogo godina kasnije sam, možda slučajno, dok smo pijuckali kuvanu rakiju u čast završetka nekih poljskih radova (uvek bi posle završetka plašćenja, kupljenja šljiva, sakupljanja letine… pozvao komšije na čast) da pravilno razložim onu njegovu psovku… u j… li ti sve sem Boga!
Nikad se nisam setio da ga upitam odakle mu ona “lepa psovka”, a sad je kasno…
Već godinama ne idem kod Živorada na slavu… nije kod kuće…
Tekst i foto: Momčilo Dimitrijević
Serbian