Uvek dolaziš i odlaziš, igraš tu malu igru rađanja i umiranja. Možda zbog toga više voliš ovo mesto. Sa njim rasteš. Sa njim polako počinješ da razumeš da, što više odlaziš, to se više vraćaš. Biraš neka druga mesta pod izgovorom više mogućnosti i živiš na tim mestima okružen izborima, koje ćeš napraviti, sutra, a onda shvatiš da sutra nikad ne dolazi. Vreme i mnoštvo mogućnosti ne treba da idu pod ruku.
Uzmi mi vreme, napraviću izbor.
Tvoj izbor je, dva dana jednom mesečno, toliko imaš za Arilje. Zavisno od godišnjeg doba, osećaji koje proživiš se menjaju. Zime su setne i nostalgične, brda su neuprljana, ulice prazne, i sve spava. A ti nisi navikao da spavaš, da usporiš, jer brzo živiš. Tragovi dečijih sanki vraćaju u detinjstvo, a kuvano vino u ruci, vraća te prijateljima. Tvoj vodič je tu, priča pomalo pospanim glasom, ali jedini nikad ne spava i uvek zna šta treba reći. Rzav ti poručuje da Priroda zimi pronalazi mir, a čovek je rođen da živi u skladu sa prirodom.
Tada je naša Crkva tvoje mesto da se umiriš. Ne moraš biti pobožan, religiozan, niti moraš biti hrišćanin, da bi osetio toplinu sveća koje ugreju crkvu i lepotu nadanja kojeg je tamo, po prvom mrazu, više nego inače. Tada se ljudi mole Svetom Ahiliju, da zima bude blaga, jer deca treba da budu zdrava, stari treba da dočekaju proleće, a malina da rodi. Tada shvatiš da tim ljudima treba malo za sreću, pa se pomoliš za njihovo malo, jer tvoje veliko je preveliko da bi se molio tako kratko vreme.
Arilje je nastalo u proleće, i svakog proleća, čim Rzav svojom snagom udari u brda, projuri kroz polja, useke i tesnace, oglašavajući da je vreme za buđenje, Arilje se iznova rodi. Da li to ide sa godinama, ili sa velikim sivim gradovima, čini ti se, da je trava zelenija, a nebo plavlje nego ranije. Čini se da te je tek sada ona zima savladala, da te je onaj mir obuzeo i da polako razumeš sve te ljude koji se mole za male stvari.
Tvoje male stvari su selo koje nisi voleo kad si bio dete, jer su druga deca bila u gradu. Tvoje male stvari su sve ono zbog čega bi se tvoj deda, da je živ, molio, a ispililo se, rodilo, preživelo veliku zimu i ugledalo žuto sunce i svežu travu. Tvoje male stvari su šetnja duž rzavskih plaža i malinjaka i ljudi koji otpozdravljaju i užurbano rade sezonske poslove, kako bi sačekali jedni turiste, drugi radnike. I dve ležaljke uvek na onom mestu, gde u jednu sliku može da stane i zeleni Rzav, i beli penušavi brzak i gusta šuma i plavo nebo, tamo kod Deja na Bosoj Nozi. Ipak ideš dalje, napustiš to mesto rezervisano za tebe i tvoje misli, pozdraviš Elvisa, koji čuva ovu plažu i Deja koji kaže da svratiš opet i da će biti ludo ovog leta.
I Dejo uvek bude u pravu, jer bude ludo svakog leta. Leti se dan ne gasi. Ustaješ i ležeš u istom satu. Pred zoru oblačiš belu pamučnu košulju da ne izgoriš, stavljaš slameni šešir da te ne udari sunce i krećeš po crveno zlato. Nekad si se pravio da si bolestan da ga ne bi brao, danas ga bereš sa radošću, jer si sada veliki, a veliki vode neke velike bitke, teže od branja malina.
A u danu branja malina ništa se ne propušta. Ni kupanje na Rzavu, ni onaj korzo oko sedam kad šetaju penzioneri i roditelji sa malom decom, ni večernja svirka, ni dvolitarsko ispijanje piva na gradskoj plaži, ni zvezdano nebo, ni čekanje svitanja na Klokoču, koje nikad ne dočekaš, jer moraš u maline.
I maline se oberu, isprate se radnici, turisti, đaci i studenti. Rzav odahne, seljaci ne, još je sezonskih poslova. Lišće žuti, pečuraka ima, samo treba znati koju ubrati. Ti dobro znaš da se sprema zima i da će te ponovo obuzeti melanholija zimskog Arilja, pa produžavaš leto, gore u Visoci, u banji opet na Rzavu, i pričaš sa seljacima kako je prošla sezona i popiješ koju rakiju od prošle godine, i čuješ da je šljiva dobro rodila i ove, pa popiješ u to ime još koju.
A onda se spakuješ, kao da pakuješ celu jednu godinu u kofer, rastaneš se sa svojima kao da te neće biti deceniju i ne okreneš se, jer ako se okreneš ostaćeš. A ako ostaneš, plašiš se da ćeš zaboraviti kako se mnogo voli Arilje, kada te nema u njemu. Plašiš se što si postao veliki, a još tako mali da razumeš da ni mnogo mogućnosti, ni mnogo vremena nema mnogo zajedničkog sa srećom. A onda u putu, ka nekom drugom mestu punom mogućnosti, pitaš se, kad treba da zatvoriš taj krug i kad ćeš se vratiti tamo odakle si krenuo, sa Rzava.
Jasmina Dimitrijević
Serbian