A bio je drugačiji. Malo je reći drugačiji, jedinstven i neponovljiv. Privlačio je svojim šarmom i grlenim smehom. Volela je njegovu braon torbicu i vešto zamotanu maramu. Ona – lepotica smaragdno-zelenih očiju, vitkog stasa i smernog držanja. Od njenog pogleda zastajao je dah, a ona vazda žurila. Morala je da bude savršena i jedino osećanje koje je poznavala bilo je strahopoštovanje.
Kada je shvatila da pored gomile devojaka, on pažnju poklanja samo njoj, osetila je strah i neko novo njoj nepoznato osećanje. Te dve sile su je razdirale. Ipak, hitala je ka njemu u podnožje crkve Svetog Ahilija, ne primećujući ni Raški stil, ni ostatke manastira na kojima je crkva podignuta. Samo bi povremeno pomislila na Larisu, Ahilija i zapitala se zašto je progonio Arija. Činilo joj se da je taj vižljasti mladić divnih manira, proputovao kroz vekove i ponovo oživeo, dozvolivši da ga žene obožavaju i da mu se muškarci dive zbog njegove umne nadmoći.
Kako se upustiti u igru sa njim? Osećala se kao Aska, sama i nemoćna. A privlačio ju je, tako silno da nije mogla da zamisli dan bez njegovog smeha i divnih reči kojima je osvajao deo po deo njene teritorije. Bože, kako se samo predavala tom osećanju, a u isto vreme ga se bojala. U njegovoj blizini ostajala je nema. Umeo je svaki tren da pretvori u večnost, koristeći se svojim brilijantnim umom. Dok joj je nežno mrsio kosu, posmatrala je obrise crkve i razgranati bor, pod čijom je krošnjom njihova ljubav dobijala dimenzije.
Često se pitala šta ima tako snažnu moć nad njom? Da li su to zidine koje su vekovima odolevale zubu vremena i svojom neobičnom lepotom privlačile, a istovremeno odbijale. Ili je to njegova snažna pojava kojom je okupirao svaki deo njenog bića. Bila je rob svojih neiskazanih osećanja.
Crkvu je obavijala tama i samo je mesec povremeno osvetljavao njeno velelepno zdanje. Zvezde su ih grlile, dok su upijali pogledom jedno drugo… Povremeno bi je nežno dodirnuo, a onda se rasplinuo, jureći kroz tminu usnule porte. Topila se od tog nepoznatog osećanja i koliko god da joj je prijalo, bojala se i dizala zidine nepoznatog izgleda, kopirajući one oko crkve. O, zašto mu samo nije dozvolila da joj priđe toliko blizu da nema bežanja. Bežala je i bežala od siline osećanja. Pitala se zašto to radi kada je čeznula za njim, njegovim smehom i povremenim dodirom koji ju je paralisao i plašio. Bila je sama i zatečena. Niko se nikada nije toliko posvetio njoj i ona se strašno bojala te bliskosti. Nije znala zašto. Jedino što je znala bilo je da želi njega i sve što joj je nudio, a bežala je što dalje. Nije ni razmišljala kakvu poruku šalje i koliko će biti bolno to novo osećanje.
Kada je u porti videla njegovu ruku na ramenu te sitne crnpuraste devojke, njeno srce se pocepalo. Krenula je hrabro ka njima, skupljajući usput komadiće slomljenog srca i odglumila srdačnost. Mrzela je sebe zbog tog dara za glumu i dopustila čežnji da je slomi.
Naterala se da misli o Dragutinu, sinu Uroša i Jelene Anžujske, kralju ktitoru, bez koga ove zidine možda ne bi ni oživele. Pomislila je i na Ahilija, čije su mošti čak iz Larise počivale tu. Misao joj se najviše zadržala na Ariju, tom vižljastom mladiću, koji je proputovao kroz vekove tražeći nju…
Nije dozvolila sebi da prihvati da ga je zauvek izgubila. Krenula je u budućnost, sama, spremna da sruši sve zidine, odagna strah i dozvoli tom neobično lepom, nepoznatom osećanju da je obuzme i pokaže joj put ka njegovom srcu.
Još uvek nije odustala…
Snežana Ilić
Serbian