„I tako ti ja“, kazivao je Rajko, „krenem u nadnicu. Pješke se išlo do Arilja. Dužice, šlipere, drva, trupce, građu, krompir, jabuke, šljive, rakiju, beli mrs, ćerao sam u Arilje dva dana. Pođem u prve pjevce, prije zore i nadušak, bez odmora pređem deset kilometara; ispaličim volove da malo danu, prezalogajim malo sira i proje, pa nastavim put. Ponajbolje sam volove imao ja, more. Za dnevnicu volovsku, kupovao sam pedeset kila žutog kukuruza, bjeloga i nije imalo. Bogatstvo je to bilo. U ariljskom dućanu kupim soli, zitina, gasa, žita, pa nazad u Visoku. Bio sam domaćin. Danas vidim neće niko ništa da radi, a i nema ko, ni kome! Sad ima i drugih prevoza i volovi nisu u modi, ali ja taj poso volim i bez volova ne mogu.
-Velikih snjegova je more bilo, oštrih zima, led, mraz da ti se glas zaledi, ali volovi idu i samo se čuju medenice. Noć, a ne smiješ da zaspiš, ni da svratiš pored puta, ili da ogriješ ruke i dušu na kratko. Žao ti da te volovi čekaju“.
Zalazio je Rajko sa volovima svugde gde se moglo: U Đedovačku ćavu sve do Murtenice, u gudure u Visu, šljunak iz Katušnice vadio, pesak iz kanjona Rzava iz Dubokog vira izvlačio, kamen iz Dumače prevozio, trupce iz Dolova na Vasovu strugaru dovlačio. A najgore mu bi u Ljubiškim krševima. Mile Uskoković, stari rabadžija, bijaše iskusniji i drug mu nerazdvojni u rabadžiluku. S njim je u najveće sajmene i čestare zaći smeo.
„Mnogo je ljep osećaj kad kreneš kroz selo sa volovima, a svi znaju po medenicima da sam to ja. Za pedeset godina sam više od trideset pari volova promjenio. Imo sam uglavnom dobre; sjećam se Ruška i Cvetka 60-ih godina. Znaš li ti kad je to bilo? Ej, kolko sam para ja šnjima zaradio! A i sad ovi, Ruško i Balja, su me mnogo zadovoljili. Imo sam ja i Cvetka i Zlatka i Gorjana i Ruška i Jablana, i Vilonju. Petnes metara vlaku izvuku da ne zakače. Saživiš se šnjima ko sa iksanom, pa ti žao da ih prodaš. I osvaneš i omrkneš, ali uvek ih nahraniš, pokriješ pokrovcem da njima bude ugodno, za mene nisam mario. Vođe je strana, krševi, težak život. Bilo je i problema kad vučeš nežigosanu građu, tuđu, pa ti zaplene, a ti nisi kriv. A kad krene pesma: Koja gora Ivo!, zaboraviš na sve muke i umor. Ječe brda, čuje se kilometrima upremase. Lampu smo pjesmom gasili. Iz Jelava se čuje dovde.
-Ali i u rabadžiluku se desi i maler, prevrnu se kola drva, lotre sena, kavalet šlipera. Tu vo ništa nije kriv, već rabadžija. Ne smeš ga ti tad bičem, može da krene kako ne valja, može da pukne, palija, ruda, da se vlaka otkači. I vo ima dušu i moraš mu narav znati. On ti je blagodaran, i zna da trpi i kad ga ošineš, ali zna i da se naljuti, da načini zijan, zna da ne krene kad je najpotrebnije, pa ga ubi.
-E, onda sam ih ja mjenjo i rastajao se šnjima. Veoma mi je tužan taj rastanak bio. Evo i ove što ih gledaš sam prodo. Moro sam da ih pustim. Veliki su za mene. Treba tu snage, a žao mi“.
I tu Rajko pusti suzu…
„Teško je to, more. Kupiću manje vočiće. Ne odustajem do kraja života. Amanet ću ostaviti mome sinu da posle moje smrti volove drži još godinu dana. Neka se, bar ovde u Rjeci, čuju medenice.
– A sutra će doći onaj sa kamionom – baš tako je rekao – zorom, dok još nije dan. Voljo bi da ne dođe. A možda ću ih i ja pratiti pješke na Mačkat.
Rajko je dan posle našeg viđenja, u zoru, peške sa volovima, na Smiljanića Brdo otišao.
„Mal nisam pao u neznan kad smo ih vagali. Jedva sam kući došo. Eto cijeli dan sam ležo. Sada me malo puštilo“, reći će Rajko, kad smo se posle nekoliko dana čuli.
Da li od tuge za Jablanom i Zlatkom, ili zbog druge boljke, rabadžija Rajko je, nekoliko meseci posle našeg susreta, okačio medenice o staru jabuku i zauvek nas napustio..
Momčilo Dimitrijević
Serbian