Pop je 1942. godine video đavola. To se dogodilo jedne subote u aprilu, posle ponoći, dok je prelazio viseći most. Jahao je konja i bio je pijan. Đavo mu se glavom i bradom ukazao u reci ispod mosta. Sve do smrti izbegavao je alkohol i Rzav. Samo bi nedeljom posle liturgije kod nas popio par vrućih rakija, ispričao nekoliko anegdota poput ove o đavolu, a onda hitao ka kući, sve u strahu da ne naleti na šejtana ili na Olgu, ženu mu.
Pedesetak godina kasnije, ispod istog mosta, meni je ispao prvi zub. Bila sam sa Olgom, koja me je čuvala od treće godine. Pop je tad iza sebe imao sedamdeset dve, dva infarkta i dva izgubljena sina.
Iako bi možda bilo logičnije da se Popa sećam kao deke, pošto mi je Olga kao prava baka, a postoji i veliki generacijski jaz, njega ipak pamtim kao drugara.
Dane smo provodili tako što bi Olga spremala ručak i čistila za nama, dok smo mi igrali šah i svađali se oko toga ko će da pojede poslednju vanilicu (Pop je vanilice, pored Vuka Draškovića, voleo više od Biblije). Uz njega sam i ja zavolela Vuka (šta zna dete) i od tad gajim pomalo neobično verovanje da su svi ljudi sa bradom dobri ljudi.
U šahu mi nikad nije popuštao, iako ga je Olga ubeđivala da bi trebalo da mi dozvoli da pobedim, pošto sam dete, a on mator konj.
Dešavalo se da ja i dobijem neku partiju, ali tada bi se naljutio. U tom slučaju, sa velikim naporom bi ustao sa fotelje, ogrnuo crni sako, stavio levom rukom (pošto mu je desna bila van funkcije posle preživljenog infarkta) šešir, nakrivio ga malo na stranu onako šeretski, uzeo štap i otišao iz kuće u šetnju, bez reči. Do konflikta bi dolazilo i kad bi se Pop vratio od brice sveže potkresan, a ja pokušavala da mu udarim čvrgu. Ako bi mi pošlo za rukom, on bi kovao plan kako da me sačeka iza nekog ćoška da me saplete podmetnutom nogom.
Osim vanilica, Vuka i šaha, Pop i ja smo delili strast prema životinjama, pogotovu prema psima lutalicama. Tri puta smo popustljivoj Olgi sa ulice dovodili napuštenu štenad, za kojima bi ona morala da čisti, dok bismo mi obavljali teži deo posla – igrali se sa njim, šetali ga i mazili.
Ne sećam se šta se desilo sa Fifijem i Kićom, ali sam svojim očima videla Žućin kraj. Pop je stajao na kapiji, a Žuća, koji je još uvek bio razigrano štene, uspeo je da mu se provuče kroz noge i izleti na ulicu. Ja sam bila na sto metara od njih u momentu kad se beli kec, krećući se neprimerenom brzinom, našao ispred Popove kuće i za sobom ostavio Žuću na sred puta, nepomičnog. Tad sam prvi i poslednji put videla Popa kako plače. Pomerili smo leš sa ulice, uneli ga u dvorište, pozvali Olgu i nagovorili je da ga zakopa. Žuća, nažalost, nije doživeo duboku starost, ali je imao tu čast da bude verovatno jedini pas na svetu na čijem je zakopaniju prisustvovao jedan pop.
Nedeljnu liturgiju, na koju sam sa njima redovno išla, pratio je niz rituala. Pripreme bi počele već u subotu uveče, posle drugog Dnevnika i obilne večere. Prvo bi birali mantiju i epitrahilj koje Pop treba da obuče (iako je već dugo bio u penziji, samo tako odeven odlazio bi u crkvu). U taj proces bih ponekad bila uključena i ja, ali to bi se završilo Popovom i mojom svađom, jer nam se modni ukus nije poklapao. Meni su se uvek dopadali zlatasti i ljubičasti, dok je on preferirao epitrahilje mirnijih i zagasitijih boja. Potom bi ga Olga okupala, obukla mu pidžamu i smestila u krevet. I dok je on spavao snom pravednika/vernika, ja bih se baškarila u toploj kupki koju je samo ona tako dobro umela da napravi.
Ustajanje u šest sati ujutru padalo je teže njemu nego meni, ali sam ubeđena da ga je iz kreveta izvlačila pomisao na vruću rakiju koju će popiti posle liturgije. Sređivanje za crkvu znalo je da potraje i po sat vremena, jer bi Pop primetio da mantija nije dobro ispeglana, ili bih ja odlučila da mi lepše stoji frizura riblja kost, od punđe koju je Olga prethodnih petnaest minuta pravila. Tako uparađeni, hitali bismo duž glavne ulice na liturgiju, na koju smo, zbog modiranja, često kasnili.
Po njenom završetku, Olga je išla na kafu sa prijateljicama vernicama, a Pop i ja bismo krenuli ka mojoj kući, gde su nas čekali topla proja, pršuta, kajmak, gibanica i, naravno, vruća rakija. Dešavalo se da mama podlegne mojim molbama, pa da za taj praznični doručak napravi picu. Tad bi Pop ostajao gladan, jer je odbijao da jede bezobraznu pitu.
Jednog septembarskog jutra 1995. godine, tata me je probudio rečima: „Lale, umro je“. To je bio prvi put da je neko meni blizak otišao na onaj svet.
Znam da bi se naljutio ako bih izostavila da spomenem da me je za svoga života, na kraju svake školske godine, čekao ispred škole i vodio na ćevapčiće u obližnju kafanu, koju je držao njegov krštenko Rade. Ipak, još više bi ga uvredilo ako bih izostavila da kažem da on nije bio običan pop, već protojerej stavrofor. Uostalom, svaki put kad bih mu se obratila sa „pope“, primetio bi da su ga tako oslovljavali samo seljaci u selima gde je imao parohiju. Govorio je da je ispravno reći „oče“ ili „proto“. Možda su ga zaista tako zvali samo seljani, ali pre bih rekla da je po sredi bilo negodovanje zbog umanjivanja značaja njegove titule.
Đurđica Bogosavljević
Serbian