Vodenica
Radi danju, radi noću, melje vetar i samoću,
Melje žito, kišu, veče, pa i Rzav koji teče.
Da čitav svet gori ostala bi samo voda, i u njoj bi ležala klica nekog novog života, govorio je rimski filozof Seneka.
Kosim, prilično strmim sporednim putem, kada se skrene sa glavne džade za Rijeku, ispod Marjanovića, dolazi se do kuće Mila Uskokovića. Tu u podnožju Đedovca, na kraju sela Visoka, gde se bistri Rzav i plahovita Ljubišnjica susreću, Uskokovići žive godinama. Pre više od 200 godina njihovi preci se doseliše iz Morače – brdovite Hercegovine. Nije im bilo teško da se prilagode novim uslovima i predelima koji neodoljivo podsećaju na zavičaj njihovih predaka. Prizor, gotovo neverovatan. Nekoliko kuća, među kojima jedna od kamena i brvana, pod kamenom pločom, sa ognjištem, verigama, stara preko dva veka. Nedaleko tu iznad je do skora postajala i kuća poznatog pisca Milutina Uskokovića čije ime nosi stariji Milov sin. Malo je znano da je Milutin doktorirao prava u Ženevi, a tragično izgubio život 1915. u Toplici. U Kuršumliji postoji spomen-česma, posvećena ovom srpskom piscu. Ne čudi nas to što u našem gradu nijedna ulica ne nosi ime ovog, mnogima (ne)poznatog, književnika. Verovatno nemamo dovoljno ulica, ili smo imali previše „heroja“.
– Zima je i ovde na izdisaju mada je tek kraj marta. Zna ovde da zaveje i posle Blagovjesti – kaže Mile zagledan u vrhove okolnih brda. U njegovoj kući, iznad puta koji vodi za Ljubiš, poslednjih dana je veoma živo. Glavna i najveća atrakcija je trogodišnji praunuk Nemanja, pristigao sa majkom, iz Beograda. Upoznali smo se u strani iznad ušća Ljubišnjice u Rzav dok je, sa svojim ljubimcem psom – Garom, pokušavao da sustigne stado ovaca odmaklih prema komšijskim malinama. Miladinu (1924.) otac Radomir nadenu dedino ime. Imao je nepune četiri godine kada je ostao bez oca, gotovo da ga nije ni upamtio. Stariji brat Vaso je imao šest, a mlađi Slobodan samo dve godine.
Tada je bila velika kriza, vladala glad, a mi bez snage, sirotinja bez oca, bili smo na udaru svih. Majka Draga je bila iz dobre kuće, od Dželebdžića iz Kokinog Broda. Zahvaljujući ujacima i majci koja beše sposobna i spremna žena mi smo se održali i opstali u veoma nezgodnom okruženju. Mile, danas nema reči hvale za neke ljude koji su bili spremni i da preoru, da premeđe, šumu poseku, stoku zatru, decu zastraše. – No, oni danas nisu među živima, pa nema – kaže – razloga o njima reči trošiti.
Majka Draga se nije predala, već je, uprkos mnogim nedaćama i problemima, uspela da svoje sinove odgaji, vaspita da postanu dobri i časni ljudi. Malo ko u našem kraju nije čuo za Vasa kafedžiju, Sloba – šefa mesne kancelarije visočke i vodeničara Mila.
– I tako nekako ja i moja braća zakoračismo u život. Završih četiri razreda u kući Rose Aleksandrić, u Visoci, a neku godinu kasnije počeh da radim u vodenici Milorada Kećke, eno je tamo sa druge strane Rzava. Bio sam baš mali, ali moralo se raditi da se preživi. Vodenica velika, lepa, dvoreda, divota jedna. Imala je i sobicu za boravak-odmor, đe sam posle napornog rada mogao da na kratko dremnem. Prenosio sam teške džakove i vreće preko mosta do vodenice i nazad, zasipo žito, kupio brašno, održavao jaz i branu, žito i ujam mjerio. Radio sam napola, a ujam je tada bio 3 posto. Mogao sam dnevno zaraditi 3-4 kila brašna što je za nas bilo čitavo bogatstvo, a i sigurnost da nas glad neće plašiti. Prolazili su dani, provlačile se godine a nismo ni primećivali da smo odjakli, spremni da se nosimo sa životnim problemima, i da majku odmjenimo. Nije ni imala vremena da se raduje a otpočeo je rat. Opasnost jedna.
Mile kazuje kako je majka mnogo strahovala za svoje sinove, jer sve što je moglo pušku nositi tih godina je bilo u strahu od mobilizacije.
– Već smo imali volove, i stariji brat Vasilije je krenuo u nadnicu i rabadžiluk. Najmlađi brat Slobo je imao 14 godina, i sa majkom je pomagao oko stoke i drugih radova. Ja sam vodijo računa o vodenici, jer rijeka zna da s proljeća od snjegova i kiša pridođe, odnese branu i ćupriju, jaz razvali, pa se ne može vodenici prići. Kada sam sa brtom morao u rabadžiluk, na dan – dva, do Zlatibora, Čajetine, Ljubiša, Arilja ili Ivanjice, majka je preuzimala ulogu vodeničara.
Vodenice su od pamtiveka imale veoma značajnu ulogu u društvenim i ekonomskim odnosima. Bile su nasušna potreba i tesno povezane sa ishranom stanovništva. Bile su privredno i društveno dobro, i siguran izvor prihoda. Često su vodenice bile središte društveno-zabavnog života.
Sporim koracima, sa čičom Milom, silazim strmim sokačetom do Rzava koji, nabujao od topljenih snegova, uz huk srebrnih talasa zamiče ispod mosta. Do vodenice se stiže puteljkom pored Ljubišnjice koja se tu sliva u Rzav.
Čiča Mile je čovek prirode: visok, koščat, dodroćudan, blagorečiv, bistrog pogleda i prijatne spoljašnjosti, još uvek dobro nosi svoje godine. On poznaje svaki kamen, svaki vir, tišak, prelaz svaki nadaleko. Preko sedamdeset godina je vodeničar, a sa rekom se druži od kada je za sebe saznao, i, kaže kako ne bi mogao bez nje, njenog žubora, huka, talasa.
– Vodenica ti je kao živo biće, kao čovek, a voda ti je život, njome se pere svaka prljavština, uklanja zla sila – kaže Mile, zagledan u vodu jaza u kojoj se mreškao tihi lahor. Gotovo nečujno, bez reči, sa blagom čežnjom i suncem na izboranom licu, stari mlinar otškrinu nezabravljena vrata vodenice. Zacijukaše šarke, a let orla iznad Đedovca preseče miris svežeg brašna i prelomi naš razgovor.
– Vidiš kolko samo delova ima – i tu poče da nabraja: – ovo je badanj kroz koji voda udara u kolo sa lopaticama na kome se nalazi vito, u kolo su uglavljeni zaperci; unutra ti je vreteno u vodeničkom kamenu, čeketalo, loparica, zvono, a ovo dolje đe brašno pada je mučnjak, a iznad je uglavljen nepokretni kamen itd. Ne možeš ih, koliko ih ima nabrojati… U ovaj koš ovde sipam žito – objašnjava Mile princip rada potočare – u košu se nalazi drvena loparica za koju je pričvršćeno zvono. Kada nestane žita u košu loparica pada i oglašava se zvono koje upozorava vodeničara. Na koš je pričvršćena i drvena palica – čeketalo, koje igra i čekeće po neravnoj površini gornjeg kamena koji se okreće, dok je donji kamen nepokretan. Čegrtaljka reguliše dotok zrna kroz levak koša u kružni otvor kamena. Brašno ne sme biti ni mnogo oštro ni previše sitno, a kad mušterije kažu šta žele, onda ti je najlakše…
… I tu stade, kao da priziva daleka vremena.
– Ovu sam ja pravio – pokazuje na očuvanu vodenicu, sazidanu od cigala i prekrivenu crepom. Bila je tu i valjalica, valjali smo sukno, nekada. Sad toga više nema. Prokopali smo jaz od dvesta metara, Tvrdu branu smo izgradili, metalni badanj i kolo željezno skova brat Vaso. Kovač je on bio. Kamenje novo kupismo od Neđeljka Bojovića u Banjama. Kamen vodenički se kleše od posebne kamene rude, nema takvog u našem kraju. Ima ga u Trsteniku, Makedoniji…
Bogami, davno je to bilo kad smo je zidali, 72. mislim. Tada sam, te jeseni, stradao gore u šumi. Opasno je bilo, mal ne pogiboh. Pomagao sam komšiji u sječi drva i okrenu se nezgodno trupac jedan, i baš nisam mogao uteći. Polomi me dobro, bogami. Četiri dana nisam svjesti dolazio. Koma totalna. Eto, i obeleži me – pokazuje veliko udubljenje na desnoj slepočnici. – Izvukoh se nekako, zdrav organizam bio, a bogami i lekari dobri. Bog me imao na umu, ali i svetac Sv. Nikola, gospodar voda, i zaštitnik naše kuće, koga slavimo.
– U onoj tamo, Kećkinoj vodenici – pokazuje rukom uzvodno preko bistre, žuborne reke – sam radio preko trideset godina. Gledamo je sa druge strane Rzava kako je zarasla u korov i vrzinu, kao bezuba starica, a mora da je nekada bila na daleko čuvena i čudesno lepa.
I Mile kazuje da je uvek bilo posla, i da postoji vreme setve, i vreme žetve, ali, kaže, mlelo se gotovo uvek. Najviše se mlelo s` jeseni, sve do Jovanjskih mrazeva, kad led okuje kolo i onda ga moraš sekirom uklanjati. Nekako s proleća, kad dune Ustoka i Jug, nadođu vode, nabujaju reke, onda je Mile prekidao rad, zaustavljao cipunom vodu, i kolo vodeničko je mirovalo. To je bilo vreme kada je sa čerencom ili mrežom lovio krkuše, klenove i pastrmke u rzavskim tišacima.
– Bude i ljeti – nastavlja Mile – puno naloge, kada malaksaju vode u brdima i vodenice njiove stanu, svi su dolazili ovde jer je ova voda jaka, dobra i nepresušna.
Kada nije bilo posla u vodenici Mile bi jaz čistio, branu ojačavao, kamenje oštrio, u rabadžiluk išao. Išlo se kolskom zapregom sa šinjacima (drveni točkovi okovani metalnom šinom) ili saonima, po kijametu, mećavi, vetru, a putevi loši. Volove prodade prošle godine. Ponekad bi, priseća se, u Kećkinoj kafani, sa društvom koje se zabekrijalo, ostajao. Tu, uz šljivovicu, malo sira i slanine, krene i tiha rabadžijska pesma.U dugim zimskim noćima, o slavama, pričale su se mnoge rabadžijske i vodeničarske dogodovštine. Mile i nije baš sklon narodnom verovanju da su se vodenice gradile na mestima vilinih sastajališta, gde se one sakupljaju i kolo igraju. Pričalo se da je Bog stvorio vodenicu, a Đavo izmislio čeketalo i da on, tu ispod vodeničkog kola obitava, i da kad god zaželi može vodenicu zaustaviti. Njemu se to, kaže, nije dešavalo. I danas vlada mišljenje da je voda, koja prska sa vodeničkog kola (omaja) dobra protiv uroka, da otklanja ljubavne jade, ali i da smiruje strašljivu i nestašnu decu… Škripa vodeničkog kamena, šum vode, zvuk čeketala su se povezivali sa nečastivim, zlim silama i nemanima, koje do duboko u noć opsedaju, kinje i u kosti strah uteruju seoskim noćobdijama, rabadžijama i vodeničarima. Kada vodeničar, pre zore, krene u vodenicu za njim ide i mačak (zbog miševa, ribe i ptica kojih uvek ima oko vodenice), a kad petlovi zapevaju mačak pobegne.
– Neđe oko ponoći, dolje u Jelavu – pričao je rabadžija Rajko – čuo se neki huk i lomljava, kao da stabla u Đedovcu padaju. Neka sila, kao vjetar, svali se na džakove brašna koje sam ćerao iz rzavske vodenice. Obli me ledeni znoj i jeza mi se pod kožu uvuče. Volovi ni da maknu, a put pod nogu, nizbrdo. Ošinem bičem, jok more, ništa. Glas mi ne dolazi a oću da ih vikom poćeram. Užas jedan, da ne vjeruješ. Tri sata nisam kilometar prešo. Kola zakočena, ne mogu vint da okrenem. Kad bik dolje kod ćuprije na Ljubišnjici oglasiše se petlovi. Volovi zadihani, ripe, kao da ih sam Đavo davi. Ona sila nevidljiva, uz huk ludog vjetra, se svulja i nestade, kola se otkočiše, a volovi jurnuše ne možeš ih stići, i sve tako do Visa. Stigoh u zoru kući. Tri dana nisam ustajo i nikome reč jednu ne rekoh o tome sedam godina. A, i Mikailo je pričao njegov susret u pomrčini sa malim detetom koje ga je čitava tri sata pratilo, sve pored reke i plače, mauče i zove ga po imenu. Nije se odazivao. A ono mu kaže: – Ti se ne odazivaš, ali dozvao sam tvoju majku… – i zamače u Zelenjak. On dođe kući a majka mu umrla…
– Donosilo se – nastavlja Mile svoje kazivanje – mlivo na leđima, dogonilo na kolima, na konju. Bilo je i sirotinje. Donesu nekoliko kila, skoro iz njive, sirovog žita, nemaju drugo, a gladna usta nisu mogla da čekaju. Ne možeš to samljeti, oće da ti podlijepi kamen, a onda moraš skidati, čistiti. Ja sam im davo moje brašno ujamsko bez ujma, često i više, a da to oni i nisu znali, da se ne naljute.
– Mljeo sam od pre onog rata, a i za vreme rata. Mljeo sam i partizanima i četnicima. Bi opasno vreme. Moro si. Naiđu ovde i sve drugo mora da čeka. Za ujam ne smiješ ni da pitaš, samo čekaš da odu. Jedanput dođoše partizani sa velikom radio stanicom, zaustaviše vodenicu, na kamen namakoše kaiš i priključiše trafo da pune baterije. Nisu me maltretirali, bili su pristupačni kako bi ja kreno šnjima. Nekako se tad izvukok, ali kada ‘44. objaviše mobilizaciju bijaše opasno. Brata Sloba skačiše na Sremski front, ja utekoh u pećine, gde sam se sa Mikailom Marjanovićem krijo šest mjeseci, a najstariji brat Vaso bješe u četnicima, prvo kod Vojvode Javorca, a potom kod majora Markovića.
– A evo, vidiš kako se selo okrenulo – nastavlja Mile svoju priču. – Ovo malo ljudi se preorijentisalo na proizvodnju malina, kompira i jabuka. Ako se to bolje isplati uredu, ali znaj da će se morati misliti i o ljebu. Vidiš da je kilo žive svinjetine i kilo ljeba isto… Žao mi je što vodenice zvrje prazne. Bilo je neke priče o obnavljanju, pre nekoliko godina, ali to su samo obećanja. Pre desetak godina ovuda naiđe ondašnji presednik Lilić i veli kako će to država da pokrene. Ovi sad ne govore ništa. Priča se o ulaganju u turizam. Evo, naša kuća ima odlične uslove za tako nešto. Moj sin i unuci bi, uz malu podršku, mogli da nastave da žive ovde đe su rođeni, a to je moja najveća želja… Ali grdna su vremena, nevalja ništa. Selo opušćelo, sve pobježe u grad, a i tamo se loše živi. Pljačke, ubistva, grabež opšta – nastavlja Mile svoju ispovest. – Sada su mi velike godine. E, da mi je pamet ova, drukčije bi bilo. Mehanizovo bik se, manje snage bi trošio. Sad mi se korak usporijo. I ja, i baba Jela, dobro smo bolesni i stari. Đeca nas pomažu, kolko mogu. Nije ni njima lako. Ako se nešto promjeni nabolje, valjalo bi, da bar ovi mlađi žive. Mi smo svoje kako-tako proživeli. I, na rastanku, kao da mahnu meni ili vodenici, umesto pozdrava, i ode…
Momčilo Dimitrijević
Serbian