Nisam vična pisati i slagati riječi, ali otkad nastade ova epidemija, evo moram. Viđeću da ti ovo prepiše, slika ili pošalje preko onog pametnog televona, naša Gorgina. Ja nisam na ono ćorestvo, što si mi ljetos donjo, još uvikla, mada me ona obučava svake neđelje, kad dođe iz varoši.
Voljela bi i ja da znam da rukovodim šnjim, no mi tapavi prsti i nekako mi se sjene oči i griju mi se ruke od onog zračenja na koje nisam svikla, a i jazuk je da velike pare dajem za plaćanje računa.
Ne znam doklen će vas držati tamo u toj Žabariji, u karantinu, niti da li ćeš moći doći za Vaskrs.
Ne javljaš se, more biti da nemaš onaj punjač, jal para, il struje. Ako si u bolnici, neka te; možda je i dobro biti kod doktora i ljekova.
Gl”aj da se nekako, ako dobiješ pismo, javiš ili viđi preko Voja, on te je zvao ali, kaže, vazda se uključuje naki strani ženski glas. Mene su televon isključili, nisam siodila dolje u varoš da ga platim. Imam para ali teško da morem šljeći i do Klisure. Mislim da mi neće otkačiti struju, a dolazili su onamo u Jokiće. More biti da banu i vođe. Imam one pare što si ostavijo da dovedemo naproljeće vodu, ako prekostanemo od ovog čuda.
Na televizoru pričaju da je kod vas tamo najgore, da je teška situlacija… Ja ondak plačem i ne gleda mi se, no sve pomišljam da ću nešto čuti za tebe.
Javljaju i da će preko neđelje jopet snijeg, a kanda je ličilo da će proljeće. Teško je vođe kad se nakostriješe ova naša brda i rano pane sumrak i tmuša.
Kod nas je, kaže Milutin iz Rijeke, uvedeno nako “stanje”, pa nemoreš da ideš nikud, a i kud ću? Reče da ne zna šta će biti sa malinom i da l’ će iko i kupovati. Ja nisam siodila dolje u Luke da vidim ima li išta. Nije bilo velike ladnoće, pa vjerujem da nije izmrzla. Ako malo otopli i pušti me ovaj išijas, a mlogo me skepeštilo i zdrljapilo, viđeću da, oko Blagovjesti, povežem ona tri redića.
Vuda niko, i bez onog stanja, ne prolazi ovim ćoravim putom. Jedino je Pop Mikan prošle neđelje dolazio da sveti vodicu. Reče da si mu ti platio napred, ili mi nije šćeo duzme paru. Ostavio mi tamnjana, tako da ga palim po cio dan i molim se našem Sv. Arhangelu Mihailu. Šnjim bio neki mladić, đakon li je, liči na našeg Lika.
Ljeba i šljebom imam, no mi se ništa ne okuša. Pijem pomalo čaja, nacjepam potpale, loškam vatru, glam kokoške; dvije mi nomad odnijela orlušina – u njinu glavu.
Žućo laje po cijeli dan, a lisica mi neku noć, dok je on spavo, odnjela mačka. Daj Bože da si mi ti živ…
Sanjala sam te da si u nekoj velikoj lađi, sva od nake gvožđušine, koja ide preko nekijeg brda, a okolo gusta sinja magluština. Neka si mi samo živ, ništa drugo nije važno.
Pozdravlja te i mlogo voli tvoja majka V., i jopet te moli da se javiš…
Momčilo Dimitrijević
Serbian