Sedim na kamenu, koji me svojim izgledom, nalik sedlu, privuče da se izdvojivši se iz grupe, zagledam u mehuriće pene koja se stvarala kraj ovog rzavskog brzaka. Drugi dan je ekspedicije. Krenuli smo niz reku, kako reče Đorđe, da pronađemo izgubljenog sebe.
Te su mi reči zaigrale u mislima i naprosto pomislih kako su nekako prevelike, da kipe kao slatko od malina iz šerpe sa plotne prastarog Smederevca kome je emajl otišao još krajem prošlog veka. Kada sve sabereš, mi u stvari i nismo ne znam kakva ekspedicija, već šestoro ljudi raznog životnog doba, političke i seksualne orijentacije posednuti jednom željom. Istovetnost te potrebe prelivala se iz sati neprekidnog sedenja za računarom i buljenja u ekrane raznih tehnoloških novotarija, u san o slobodi.
Pogled na žuti mesec što se belasao u Marinom viru, lečio je sve neispavane noći uzavrelog betonskog megapolisa i podsećao na davno, pod sumanutim žrvnjem savremenog poslovanja, zapretanu istinu:
-Život je dar!
Pesma zrikavaca i fizički se izdvajala iz polutame kanjona Orlovača iz koga umorni, ali zadovoljni i osmehnuti iznesmo nepromočive rančeve i ostalu, za bivak neophodnu opremu. Za nju pred put izdvojismo svežnjeve novčanica, kupujući na netu samo najbolje. Sada vidim da je bilo dovoljno poneti samo osmeh, i da noći uz ovu magičnu reku nisu ovako sveže, čak bi i vreća za spavanje bila nepotrebna.
Svaki damar u meni je pulsirao goneći krvotokom taj jedinstveni osećaj da ovde pripadam, da me svaki kamen poznaje od iskona. Da svakom stablu znam ime. I imena njegovih predaka. Mahovina se pod nogama, umesto da cvili pod teretom mojih stopala, osmehivala. Prvi put sam iako o tome mnogo puta čitah u literaturi, shvatio kako je život zapravo jednostavan. Kao da je ceo prizor bio pozorišna kulisa koja se tu našla samo sa jednom namerom da pred moje oči postavi tu životnu formulu. Pojmih da mi komplikujemo stvari, i u nameri da ne smetam tom uređenom mehanizmu, stresoh se pokretom, kojim pas tek izašao iz reke, oko sebe rasprši hiljade kapljica. Možda sam i kakav krik pustio.
Neko iz pravca vatre, koju bejasmo naložili na šljunkovitom sprudu uz reku, povika da dignemo pogled ka nebu, gde se beše prostro tepih od zvezda, a jedna troma padalica zgasnu iza vrhova brda koja su imala izgled pravilne četvorostrane piramide. Setih se priče jednog starog prijatelja, istraživača duše i graničnih vrednosti ljudske senzualnosti, kako te piramide zaklapaju istovetan azimut prema Severnjači kao i one u Gizi. Nasmejah se nesvesno, dok misli odleteše za cvrkutom noćnih pevačica. Uhvatih sebe kako u ovom jasnom žuboru tražim poklapanje sa odsečnim kadencama klokotanja onog slapa koji izbija iz stene u Visočkom kanjonu. Opsedajuću misao, skoro otkriće, da ta voda na dva različita mesta ima istu prepoznatljivu notu, koja valjda razdvaja govor svake reke, kao potpis, prekide poziv za večeru. Dopre do mene da već neko vreme miris sveže, tek ulovljene pastrmke na žaru, širi mojim nozdrvama taj mili osećaj gladi.
Svi blještavi natpisi velegradskih restorana, što pozivaju na svežu pastrmku i kobasice sa žara, pred ovom čarobnom rekom koja nekim tajnim obredom budi sva čula, zvone šupljom ispraznošću. Disao sam punim plućima, upijao zelenilo lišća sa okolnih grana, uprkos činjenici da je noć nad blistavom vodom tvorila isključivo crno-bele fotografije.
Bilo je vreme da se vratim grupi prijatelja. Možda nije prikladno reći grupi prijatelja, jer više smo bili partneri na istom poslu, ali sam prilazeći vatri, titravu senku na njihovim licima očitavao kao svoju, prepoznajući tu tananu nit vezivanja za večnost.
„Šta mi to radi ova reka!?“ – postavljao sam sebi pitanje koje je udaralo o zidove raširenih grudi kao bubanj. Beše divno, makar na tren, smatrati sebe neoivičenim, van šeme i svekolikog kalupa. Otvorio se u meni taj prostor; zvezde su treperele u reci, lagani noćnik napinjao nozdrve. Ne sećam se ni danas da li dodirivah zemlju dok upijavši miris ove blagodarne zemlje, širih ruke kao neka ogromna ptica svoja krila, valjda u nameri da obgrlim ovaj klanac. Ceo svet, vasceli ljudski rod.
Brzi oblaci promicali su kao na filmskom platnu, ali u trenu kad priđoh ostalima, stadoše kao ukopani i prosuše nekoliko kapi letnje, i mada već uveliko beše noć, tople kiše.
Iz reke izvadih bocu rashlađenog crnjaka i otpivši dug, slasni gutljaj, upitah:
«Zašto ovo nismo uradili ranije?»
Vladan Ilić
Serbian