Banje i ne mirišem. Nekako su mi sumorne. Niko tu nije došao iz dobra, već potrebe, i to nasušne. Ali svako pravilo ima svoj izuzetak – Visočka banja. A to ima svoje zašto. Banja je u samom kanjonu Velikog Rzava, gde se litice približavaju jedna drugoj, na nekih desetak metara. Priroda bajkovita, od neba vidiš samo plavu prugu, a pored, na metar, biserno čisti Rzav kao kontrast mirnoj površini banjske vode. Još davno sam ovo mesto nazvao zemaljskim rajem koji još nije uprljan parama. Nažalost, Bog novca polako i neosetno, kao mrak, zalazi i u ovu divljinu.
Mom ocu, učitelju, je u selu Visoka bilo prvo nameštenje, i znao je kako je nekada tamo bilo. Pričao mi je o volovskim kolima natovarenim slamom, sitnim pokućstvom, šporetima. Ljudi su tu, na ulasku u kanjon, spavali na prostirci od bujadi, pokrivali se grubim ponjavama, kuvali pod zvezdanim nebom i lečili se. Kasnije je otvorena kafana, gde je na stolu stajala flaša sa mučenicom. Gazda neretko nije bio tu (verovatno obrađivao svoje imanje) a gosti su se sami posluživali i plaćali. Uveče bi došao i pokupio razbacane dinare po stolovima. Bejahu to neka druga vremena. Oni koji su se izlečili, uklesivali su od vajkada svoja imena i datum boravka u glatke kanjonske strane, kao zahvalnost banji i Bogu. O banji bih mogao još dosta toga da ispričam, ali ću još samo ovo. Najbajkovitija je zimi. Led se nahvatao u plićaku, a ti u toploj vodi, onako kao pri rođenju obučen, gustiraš crno vino iz čaše koja je do pola utonula u sneg. Na vlažnom licu tope ti se pahulje, Rzav mantra svoj slog, i ubrzo sve postane bezvremeno, besprostorno. Nirvana. Tropska rajska ostrva, moćni kruzeri? Ne hvala.
Elem, ćuskija, pa još zlatna.
Žena; dobrodušna, prijatna, povijenih leđa, što od godina što od težačkih poslova. Zabrađena, kako joj njeno patrijarhalno vaspitanje nalaže. Upire prst ka nekoj litici i priča mi lokalnu legendu, u sred kanjona, i to samo meni, kao neku najveću, skrivanu tajnu. Tiho, kao u poverenju. Slabo je čujem. Rzav odnosi njene reči. Pokušavam da je zaustavim, da joj priđem bliže, ali me ona više ne vidi. Po njenom glasu osećam, da u priči nema mesta za sumnju. To nije legenda – to je istina, kao što sunce izlazi svako jutro, tako i zlatna ćuskija i dan danas šjakti kao čudo jevanđeljsko.
Vidim je!
Tu je od kad seže pamćenje ovdašnjih ljudi. Zabodena na najneprilaznijoj litici u ljuti kras, kao mač kralja Artura. Običan smrtnik joj ne može ni prići, a kamo li je izvaditi. Mnogi su pokušali, ali ona će se dati samo onome, jedinome, ko ima božji biljeg.
Pokupila je svoje spuštene flaše sa banjskom vodom, i na moje molbe da sačeka još malo, odmahnula rukom odlazeći u stilu: prođi me se djete, nemam ti ja vremena za zamajavanje. Reče mi još samo, pri odlasku, da ovde ima još sijaset čudesa ali stoka žedna i gladna, vakat kući poći. Osećao sam se kao da mi svici sa Mrtvoga mora klize niz prste, a ja nemoćan. Gledam u pravcu gde šjakti zlatna ćuskija, pa u ženu čija figura postaje sve manja. Prvo nestaje ona, a onda i zlatna ćuskija bledi, bledi, bledi …
Vadim pljosku i cigarete iz ruksaka. Sedam na hladno rzavsko stenje i gledam put neba, put zlatne ćuskije. Nebo vidim.
Ovo što sad pišem, pišem teška srca, jer istina nimalo nije bajkovita, ali i kao takva, ogoljena, ipak pleni. Ko zna kad, i ko zna ko, verovatno neko ko je ovde boravio da bi neku boljku zalečio, imao je u sebi toliko kuraži da se goloruk popne do tog mesta koje je skoro pa vertikalno i bez vidljivih izbočina, i da ćuskiju tu pobode. Tog junaka narod ne zapamti, a možda nikome nije ni rekao za to delo dostojno hvale, što bi bilo i logično za jednog takvog, očigledno osobenjaka. Ali je zato zlatna ćuskija još dugo i prkosno virila iz kamena, kao da ju je tu sam sveti Perun zabio. Zbog nje su mnogi iskrivili vratove, a bogami i ruke, gacajući po klizavom kamenju ka banji, a sve u nju gledajući. Lovci su, popivši koju više, tu trošili više džebane nego u lovu, u bezuspešim pokušajima da je pogode. A ćuskija i dalje stoji i šjakti.
Kao što su čuda moderne tehnike mnogo šta iz starina gurnula na smetlište zaborava, tako i moderna alpinistička oprema stiže i u ovu zabit, te dođe glave zlatnoj ćuskiji. Od kad planinari počeše da koriste pojaseve, karabinjere, bušilice, ekspanzione klinove i ostala čudesa, srce u junaka sad staje u ranac. Pa ko ima para … Naravno, ne potcenjujem hrabre ljude koji se bave tim ekstremnim sportom, čak se beskrajno divim, njihovoj nadljudskoj snazi, psihičkoj stabilnosti, ali nekako mi taj način, kako su nazvali tu epohu alpinizma – gvozdeno doba, nema dušu. A možda sve ovo, ovako ružno pišem, zato što legendi dođe kraj.
Zlatnu ćuskiju izvadi nekakvi takav. Gvozdeni. I gle čuda. Kako ju je izvadio iz kamena, zlatna ćuskija prestade da šljakti, a u ruci bogohulnika osta samo običan drveni kolac. Ne bejaše to tako davno, ali ni njega ne zapamti narod, valjda što nemade biljega na sebi.
Zoran Raković
Serbian