Kada sam davno počela da dolazim u Arilje, prvo sam primetila da je to mali miran grad. Baš, baš miran, pomalo dosadan. Odlazeći sve češće, postepeno ali sigurno počeh da primećujem da me Arilje, gotovo neprimetno osvaja.
Prvo primetih da u njemu nema ni jedne kuće za koju bi se reklo da je kič, napadna, razmetljiva. Sve je imalo meru, i kuće i ulice i uličice… I puno cveća okolo. Neko se trudio da unese, čuva i neguje lepotu.
Otkrih postepeno i plažu Ujak, onako divlju ali šumovitu i šumnu. Dok smo sa prijateljima bili na plaži, na njenom ostrvcu je moj petomesečni sin, prvi put od kad se rodio, prespavao celih šest sati bez prekida, a to mu do tada nije uspevalo. Sigurna sam da mu je Rzav pevao u snu i da se moj sin u snu radovao.
Vremenom upoznah i ljude, nenametljive, radne, pouzdane. Vredne u svakom pogledu. Uglavnom su krili svoju duboku emotivnost, jer nisu navikli da je ispoljavaju, ali primetih je, i zavoleh ih, zavoleh jako.
U Crkvu Svetog Ahilija sam dolazila povremeno, onako turistički. Pročitala sam brošure o njenom značaju, dovodila sam brojne svoje prijatelje, divili smo se fresci Plavog Anđela, dostojanstvu likova na freskama, osećaju mira, spokoja i zaštite.
Ali pamtim, dobro pamtim da sam jednom, kada su me teške brige skoro slomile, ustrčala uz stepenice ariljske crkve i gotovo nesvesno postavila oba dlana na ikonu Svetog Vasilija Ostroškog, sa leve strane u priprati. Ni sad ne znam da li sam tada uputila neku molitvu, ili sam samo tako klonulo stajala, ali znam da sam osetila da je teško breme mojih briga nestalo.
Ja i sada često dolazim u Arilje, ali znam da to nije dolazak.
To je hodočašće.
Vesna Đukić
Serbian