(LETO U KUĆI GOSPOĐE BOŽIDARKE)
Te hiljadudevetstoosamdeset i neke dobile smo poziv koleginica sa studija, a danas moja kuma Tatjana i ja, da se pridružimo grupi restauratora koji su, na čelu sa šefom Gašom, kao predstavnici Zavoda za zaštitu spomenika kulture Srbije, dovršavali rad na restauraciji fresaka u crkvi posvećenoj Svetom Ahiliju. Poznato je da je u današnjem Arilju, na tom mestu, u ranohrišćansko vreme već postojala bogomolja, a u doba vizantijskog carstva bilo sedište Moravičke episkopije. Imale smo jedinstvenu čast i zadovoljstvo da sa svega nekoliko desetina santimetara udaljenosti razgledamo poteze četke srednjovekovnog slikara i da izbliza vidimo freske proroka u kupoli.
Velika i drevna svetinja!
Poslednjeg dana jula, u nesnađenosti oko putovanja, stigle smo u Arilje, u vreme kada je sunce u zenitu i kada se svako biće sklanja u hladovinu. …Čekale smo, sedeći na koferima u porti, da se pojavi sveštenik Jovan, kod koga nas je poslao profesor Dušanić, upravnik Muzeja srpske pravoslavne crkve, gde smo volontirale kao studenti. Uskoro smo saznale da je sveštenik bio negde na parohiji.
Kada smo, posle dugo žednovanja, odlučile da kucnemo vrata crkvene kuće, otvorila nam je njegova nasmejana popadija. Odmah je, po našem divnom običaju, poslužila hladnu vodu i predivno slatko od šumskih jagoda.
Zamagljenu čašu sa ladnom vodom i ukus šumskih jagoda u ustima, nikada neću zaboraviti!
Ubrzo, stigao je i pop Jovo. On je imao zadatak da nas smesti na konak negde u gradu. Znao je on, po mišljenju našeg profe, odlično koja bi to kuća bila za nas najbolja. Objasnio nam je da je kuća najbliža crkvi, ali nas je i upozorio da gazdarica više ne prima studente sa restauracije, jer se jednoj – dok je pušila u krevetu, zapalio jorgan. I zaista, kada smo se našli na pragu kuće buduće gazdarice, dočekao nas je njen ljutiti pogled, više upućen svešteniku, kojeg ona, iz poštovanja, nije mogla da odbije. Gospođa Božidarka, naša ariljska gazdarica, bila je udata za Božidara i sa njim je imala tri sina i od njih nekoliko unučadi. On je bio član viđene ariljske porodice Bjekić. Imali su kasapnicu, držali pekaru, i još po gde – šta po Arilju…
Sreća naša, te je Božidarkina ljutnja trajala svega dva dana, dok je ona shvatila da je ovoga puta priča sa studentima sasvim drugačija. Tanja i ja smo, posle rada na skeli u crkvi, sa hrpom knjiga u krilima spremale jedan od najobimnijih ispita na fakultetu, a zvao se Istorija umetnosti opšteg srednjeg veka.
Dokle je bila otišla naša prisnost, govori i to – da nas je, uprkos našem nastojanju da sprovedemo strogu dijetu, obično oko 12 sati, kada je bila polusatna pauza, Božidarka sa rukama u „F“ čekala na kapiji da bismo zajedno doručkovale paprikaš od bubrega, ili lepinju sa kajmakom.
Bože pomozi našoj dijeti!
Uveče, kada bi htela da zaspi, na svom otomanu u dnevnoj sobi, okretala bi glavu zidu, a na glavu je redovno stavljala beličastu svilenu maramu sa odštampanom kartom sveta. Nas dve bismo se uvek šalile, kad je tako vidimo: koju li će zemlju noćas da sanja g. Božidarka?
Obično bismo, posle pentranja po skelama, negde pred zalazak sunca, odlazile na Rzav, da pred učenje i spavanje, osvežimo mozak i telo. Predivno zelenilo, njegova vlažna svežina, bile su pravi melem.
Drevni Rzav i njegov šum kao da opet čujem!
Negde pred naš odlazak, Božidarka se odlučila da sa nama dvema napravi jedan pešački krug po centru Arilja i pokaže nam „njene stare staze i bogaze“. Za tu priliku stavila je na usne crveni karmin, posle ko zna koliko vremena…
Mora da je bila mnogo lepa u mladosti!
Usput, nekako, kroz priču, saznasmo da se g. Božidarka često sećala pesme „Ropstvo Janković Stojana“, koju je nekad, negde, čula… Prilikom prvog vikenda u Beogradu, kupile smo „Zbirku narodne epske poezije“ i donele je našoj gazdarici na poklon. Pred svaki odlazak na počinak, jedna od nas bi pročitala po neku pesmu iz Zbirke, ali nam je, zbog Božidarke, ipak bila najdraža ona o Janković Stojanu.
Isplakasmo tada suze ženske, majčinske!
Biljana Cincar Kostić
Serbian