Miroslav Ivanović KEOPS

„Shvatio sam da hrabrost nije odsustvo straha, već trijumf nad njim. Hrabar čovek nije neko ko ne oseća strah, već neko ko ga pobedi.“ (Nelson Mendela)

Još od malena, Miki Ivanović imao je potrebu da se bavi raznim poslovima, jer kako kaže to  je poneo iz kuće. Još u osnovoj školi, sestra Jelena i on pomagali su majci oko vođenja trgovinske radnje smeštene u jednom kiosku. Potom su kupili plac i zasadili maline u Milićevom selu. Gimnaziju je završavao radeći u kiosku. Zatim je usledio prijemni na policijsku akademiju, gde je odbijen, bez obzira što je pokazao sjajnu fizičku spremnost i znanje na prijemnom. Tada mu je to bilo poražavajuće jer se strpljivo i disciplinovano spremao i verovao je da se trud, kao i u poslu, uvek isplati.

Kako je od Policijske akademije morao da odustane, a novi upisni rok na Pravni fakultet za koji se opredelio, bio tek za godinu dana, pokrenuo je farmu na kojoj je gajio 4000 pilića. A onda je upisao Prava kao 36. student na listi od 2000 kandidata, i uslov za upis u drugu godinu dao već u junu sa prosečnom ocenom iznad 9. Čim je usledio period kada je mogao da odahne, i kad nije više bilo obaveza, shvatio je da baš nije sasvim zadovoljan. Kao svaki trgovac, napravio je računicu i došao do zaključka da Prava i ne mogu da mu donesu tako brzo kapital, kako bi to mogla trgovina, za koju misli da je njegov životni poziv, pa se već u junu vraća za Arilje, pronalazi plac, zida objekat i pokreće Trgovinu sa bojama, lakovima i materijalom – KEOPS.

Miki tada o ovoj oblasti poslovanja ništa nije znao: ni o potražnji, ni o proizvodima, dobavljačima, pa ni o kupcima; a sada kada se seti tog perioda, kaže da je bio mlad, da nije mnogo razmišljao i da tada nije bio ni svestan koliko rizikuje. Sada mu to deluje kao velika ludost, koja je na kraju donela dobro njemu i porodici.

Miki sada radi u većem objektu, ima 9 zaposlenih radnika i veliki asortiman proizvoda – od boja i lakova, preko vodovodnog i elektro materijala, do građevinskog materijala (izolacionog, fasadnog i gipsanog.) U radnji je uvek prometno, а najvažnije mu je da obezbedi i edukuje radnike koji će u poslu pristupati kupcima na način na koji on pristupa – ažurno, srdačno, ljubazno, otvoreno i pozitivno, sa razumevanjem, gde se sa jedne strane mora dati reč za kvalitet proizvoda, ali isto tako verovati na reč kupcima kada je plaćanje u pitanju. Uzajamno poverenje i poštovanje je osnov za dobru trgovinu, a bi čovek opstao u poslu kao što je ovaj, mora dobro da se razume u tržišne mehanizme kupovine i prodaje i da pravi dobre procene po pitanju potražnje robe.

Sa godinama, sve je manje izazova u poslu, jer je poslovanje na mnogo višem nivou nego na početku; kao i znanje i iskustvo, pa su i nepredvidivosti manje, ali kao nešto na čemu ima prostora da se radi, Miki je naveo konstantnost u potražnji, jer je više gradnje i radova u prolećnom i letnjem periodu, dok je potražnja za robom manja zimi.

U narednom periodu, po pitanju poslovanja, nema velikih planova i prioritet mu je da se više posveti sebi i zdravlju, jer je iza sebe imao turbulentnu godinu.

Na pitanje kakvi su Ariljci kao preduzetnici, rekao je da Arilje krasi preduzetnički ali i takmičarski duh, i da bi malo više trebalo da razmišljamo o udruživanjima i saradnji, ne samo zbog boljeg poslovanja, nego  zbog većeg interesa za naš grad.

Arilju nedostaju restoran i adekvatno prenoćište, zatvoreni bazen, ali i projekti za osposobljavanje mladih koji bi započeli sopstveni biznis.

Miki u slobodno vreme voli da se druži sa prijateljima, putuje, čita, a zimi skija. Kutak u Arilju mu je kafić Liberti.

Mikijev moto je: Odlučnost, upornost i istrajnost u saradnji sa razumom i dobrotom dovode do cilja.“

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

sr_RSSerbian