Čas veronauke

Brata Stanka sam prvi put videla u nedelju pred prvi septembar, kada je trebalo da krenem u četvrti razred.

Tog jutra, nenajavljeno, čika Srećko je sa ćerkom Anom došao po mene u Pogled, gde sam bila kod tetke, pošto je otac tih dana bio u bolnici u Beogradu, pored majke koja je doživela tešku saobraćajnu nesreću i još uvek se borila za život. Srećko je sačekao ispred kuće da se obučem, ali sećam se da su mi patike bile prljave i da sam rekla kako me je sramota da tako idem. Srećko je rekao da to nije važno, jer na mesto gde idemo ne gleda se u patike.

Nisam znala kuda idemo i nisam preterano bila znatiželjna.
Ti dani i meseci bili su malo drugačiji za mene nego inače, pa se u svemu tome izgubila i moja dečija znatiželja i radost koju sam uvek osećala kada bih negde sa roditeljima trebalo da idem. Ne mogu da kažem ono što obično govore za takve teške događaje, a to je da tada deca preko noći odrastu.

Ja niti sam bila svesna da se desilo nešto strašno, niti sam osećala da sam u svemu tome porasla. Više mi se činilo da se vreme usporilo ili možda čak stalo, kako bi sva silina dečijeg bola mogla da se razvuče sa jednog trena u večnost, ne bi li se taj bol rascepao u male komadiće beskrajnog trajanja jedne rečenice da je mama doživela saobraćajnu nesreću. Ti komadići bola bili su nalik na ravnodušnost u tom zaustavljenom vremenu prolaznosti. 

Srećko je Anu i mene doveo kroz crkveno dvorište ispred nekakvih vrata i rekao:
–Bićete ovde neko vreme, a ja ću vas čekati ispred. Biće vam lepo. Slušajte sve šta vam se tamo kaže, to će biti jako važno.
Pokucao je na vrata i uveo nas u prostoriju gde su u klupama sedeli drugi naši vršnjaci.
Sećam se da je moje gledanje u vršnjake, sa željom da nekoga prepoznam iz mog razreda, prekinuo blagi glas koji reče:
–Pomaže Bog, deco!

Tada ugledah brata Stanka, mršavog čoveka u stolici koji je bio pokriven ćebetom preko nogu. Moj pogled osta na tom ćebetu ispod koga mislima prođoh i ugledah njegove tanane noge i pomislih da će, ako preživi, i moja majka imati takve noge. Brzo odvratih pogled i susretoh se sa bledim likom, tanke kose, blagog osmeha i krupnih tamnih očiju koje mi upališe neku iskru u grudima. U njegovom pogledu nisam našla sažaljenje za svoju situaciju, već samo jedan topao zagrljaj očima koji me je očarao toliko da se ja ničega nisam sećala sa mog prvog časa veronauke.
Iskreno govoreći, mene Bog u tom uzrastu uopšte nije zanimao, jer činilo se, da je put do Boga morao biti težak i trnovit, sačinjen od vrednog i upornog čitanja te velike knjige o Njemu, a kako nisam volela da čitam, čak ni ilustrovanu Bibliju za decu, odustala sam od ideje da budem religiozna.

Iako se Bogu nisam nadala ni tih dana, kada se trebalo pomoliti za majčin život, sećam se da sam pomislila, dok sam gledala u oči brata Stanka, kako smo se Bog i ja ipak sreli i da Bog nije u knjigama, nego u tom osećaju, koji tada nisam umela da objasnim, a koji nestade onog trena kad moji vršnjaci počeše ustajati i zaklanjati brata Stanka.
Kako ostadoh poslednja ne bih li ga opet videla, on me pogleda i pokaza rukom da priđem. Potom izvadi parče papira na kome su pisale nekakve reči i reče:

–Ako osetiš da ti ove reči nešto znače, seti ih se kad ti bude teško. One pomažu kad je teško… Meni pomažu. Možda pomognu i tebi. 

Dok sam bila zagledana u papir, on je izgovorio još nešto što tada nisam razumela, pa nisam ni zapamtila. Sećam se da sam rekla Hvala i da me je bilo sramota da ga zagrlim, pa sam mu zagrljaj poslala pogledom, kako što je on to činio.

Srećku, koji nas je čekao u porti crkve rekla sam da sam sve zapamtila sa časa, kako ne bi pomislio da nas je uzalud vodio kod brata Stanka. Pokazala sam mu papir sa rečima, pa mi je objasnio da je to molitva Bogorodici i da je treba čitati pred spavanje.

Rekla sam da ću je odmah naučiti napamet i čitati svako veče. Napamet sam je naučila, ali sam je čitala samo par večeri, dok nisu javili da mama više nije u komi i da će preživeti. Nisam više išla na časove veronauke, jer je usledio mamin oporavak, koji je dugo trajao. Mama je tada ležala nepokretna kući i bila je ljuta na Boga što joj se sve to desilo i što možda neće hodati.

Ja sam se setila brata Stanka, koji je mogao da bude ljut na Boga, ali nije, već se preobrazio u njega. Majci to nikad nisam rekla.

Posle nekog vremena majka je često govorila kako bi volela da može da ustane i da obriše prašinu i opere sudove, da radi male stvari i da šeta, a kada je shvatila da će to i moći, svojim prvim korakom posle mnogo vremena, majka se setila Boga kome poče u suzama da zahvaljuje. Tada u njoj videh istog onog Boga, koga sam videla u bratu Stanku, samo što brat Stanko nije prohodao.

Posle ovog događaja, život se nekako vratio u redovne tokove, a ja sam bila peti razred. Peti razred je bio teži, pa nisam imala vremena da razmišljam o Bogu, jer uvek se dešavalo nešto preče od Boga. Brata Stanka nikad više nisam videla. Valjda zato što nije bilo mnogo teških situacija u mom životu. 

Sa srednjom školom počela sam da se zanimam za druge religije, filozofiju i nauku. Sve je vodilo istom odredištu, negde izvan mene, a kako to nije bilo dovoljno s obzirom da sam htela da kontrolišem sve okolnosti u svom životu, usredsredila sam se na psihologiju, izučavanje i objašnjavanje sebe. Verovala sam da mislima mogu oblikovati realnost i tome sam svedočila. Mnogo sam čitala, toliko mnogo, da sam sebe pocepala na jednu ličnost koja je živela bučno i radosno u svom šarenolikom društvu a koja je jedva čekala da od tog društva ode, kako bi srela drugi deo sebe – povučenu, melanholičnu devojku opčinjenu knjigama i samoćom.
Što sam više znala, sve sam bolje umela da se ogradim od bola koga sam se uvek plašila. Bola od povređivanja, od gubitka, od pokazivanja ranjivosti, od fizičkog bola, od zubara, od neuspeha, svega.

A onda, oktobra 2012. godine mama je javila da se upokojio brat Stanko. Tog trena u meni se nešto slomilo. Nije to bila tuga zbog njegove smrti, jer sam već naučila da objasnim sebi, u slučaju da umru moji roditelji, gde oni to idu i šta ih gore čeka, pa sam u tom trenu zbog njega bila više srećna nego tužna.

To u meni, što se kovitlalo poput razarajuće užarene lavine u grudima, nije bila tuga, nego bol, bujica bola i zaostalih emocija koje sam kroz sve protekle godine, naučila da potisnem jako duboko, verujući da nikad neće ništa od toga isplivati. Ali sve se vratilo odjednom. Tada je prvi put plakala ona devojčica kojoj je mama preživela tešku saobraćajnu nesreću. Plakala sam što nisam za petnaest godina našla bar jedan sat vremena da odvojim za tog brata Stanka u kome sam prvi put videla Boga, da se zahvalim i da učinim nešto za njega.
Sećam se da sam u pokušaju da odagnam bol i na samu pomisao na taj njegov lik, koga se živo sećam, počela da se molim na kolenima istom onom molitvom Bogorodici, koju mi je dao. Ne znam koliko je dugo trajala ta molitva koju sam ponavljala iznova i iznova, ali se sećam da sam prvi put posle mog prvog i poslednjeg susreta sa njim, doživela isto ono blaženstvo kao tada na času veronauke.

Setila sam se reči koje mi je rekao dok sam gledala u papir sa molitvom.
Kroz bol dolazi najveći preobražaj. Imaj poverenja kad je teško i budi zahvalna kad nije teško.
Od tog dana Boga vidim u svemu.

Jasmina Dimitrijević