Jeremija Solujić (1902 – 1944)

Ovo je priča o stradanju srpskog domaćina Jeremije Solujića koji je, iako nije bio rođeni Ariljac, stekao veliki ugled u varoši i pre rata bio biran za odbornika i kmeta. Bio je saradnik Milenka Glišića, poslanika Demokratske stranke, pa je verovatno i on pripadao toj stranci.

Iz svedočenja Milete J. Solujić, koji je šezdesetih kao student izbegao u Ameriku gde i danas živi.

Završetak Drugog svetskog rata mnogi su očekivali kao olakšanje i kraj svim ratnim nesrećama. Međutim, dolazak partizana i njihovo osvajanje vlasti, doneo je strahote, koje su mnoge srpske kuće zavile u crno.

Mileta Soluić je imao deset ipo godina kada je čuo da je njegov otac Jeremija streljan u Beogradu. Majka Mileva, zvana Mara, bila je tada težak plućni bolesnik. Njegove tri sestre, Olga, Nada i Milica i brat Boško bili su u bežaniji, u selu Mirosaljci kod familije Satarić. Milijana Satarić je bila sestra Petka Stojića iz sela Vrane. Mileta je, kao najmlađi, ostao kod kuće da vodi računa o majci Mari.

Pored Miletinog oca Jeremije, sa njim je streljan i njegov dobar prijatelj Đoko Veljović iz Arilja. Otac Đoka Veljovića, Veljo Veljović, bio je vojnik na Solunskom frontu i vratio se sa ordenom Karađorđeve zvezde.

Kad se pronela vest o njihovom streljanju, Đokova majka Kića rešila je da ide u Beograd i da se raspita o njima. U to vreme nije bilo saobraćaja između Arilja i Požege. Kića Veljović je odlučila da ide peške preko Dragačeva, Guče u Beograd. Kada je stigla u Čačak, srela je neke poznanike i od njih je čula, da ide uzalud, je su Jeremija i Đoko streljani. Vratila se u Arilje istim putem.

– Istog dana – pričao je Mileta – kod nas je došla komšinka Bora Popović i rekla mojoj majci da je videla Kiću Veljović, ali da sa njom nije razgovarala. Primetila je da je utučena i žalosna. Posle kraćeg vremena, moja majka Mara je rekla meni da odem kod Veljovića i da pitam šta je tetka Kića čula. U to vreme kafana Veljović se nalazila pored apoteke Sava Markovića, današnje Biblioteke. 

Na suprotnom, levom uglu bila je Opština. Kad sam došao do kafane, bila je zaključana. Pogledao sam unutra i nikoga nisam video. Znao sam da stanuju pozadi kafane. Obišao sam Opštinu i uputio se prema njihovoj kući i začuo sam plač i kuknjavu. Vrata su bila otvorena. Svi Veljovići su bili unutra. Kad sam se ja pojavio na vratima, za momenat svi su me pogledali a onda još jače počeli da plaču. Nisam mogao bilo šta da ih pitam. Okrenuo sam se i vratio kući. Majka je sedela na krevetu i očekivala moj povratak. Kad sam ušao u sobu, upitala je:

„Šta su ti rekli?”
„Nisu ništa. Nisam mogao da ih pitam.”
„Zašto ih nisi pitao?”
„Kad sam se pojavio na vratima, svi su se okrenuli i kada su mene videli, počeli su još više da plaču.
Za majku, to je bilo dovoljno. Nežno mi reče da izađem iz sobe. Čim sam zatvorio vrata, čuo sam njeno plakanje, propraćeno rečima:
“E moj Jeremija, došli su ti glave oni, koje si ti štitio za vreme rata.”

– Nisam znao šta da radim. Bilo mi je jasno, da je želela da bude sama, ali sam se plašio da joj ne pozli. I dok sam razmišljao o tome, počele su da dolaze komšinke: Bora Popović, Stamena Negovanović, Kića Ranković, Desa Jovanović… Sve su one tešile moju majku da ne treba da veruje, jer se svašta priča i lažne vesti pronose.

Opljačkali su kuću

– Pre nego što smo čuli žalosne vesti o mom ocu Jeremiji, partizani su opljačkali našu kuću. Mi nismo bili bogati, ali naši roditelji su bili veliki radnici i obezbedili su nam dobar život.

Otac je bio zanatlija, bojadžija, i zato smo uvek imali dosta drva u cepanicama u dvorištu. Partizani su prvo to opljačkali. Zatim su ispraznili spavaće sobe da bi mi spavali na patosu. Jednog dana došao je politički komesar sa tri partizana, da uzmu i krevet u kome je ležala moja majka. U to vreme nije bilo zakona, ali je politički komesar bio zakon! I najmanje protivljenje njegovoj želji moglo je da donese teške posledice.
Kad je politički komesar ušao u sobu moje majke i rekao da je došao da nose krevet, ona je vrlo smireno i hladnokrvno odgovorila:
„Vi možete da nosite moj krevet, samo gde bude išao moj krevet i ja idem sa njim!”
Pored kreveta bio je lavor sa vodom. Počela je da kašlje….

Politički komesar je pogledao za momenat, okrenuo se partizanima i rekao:

“Ostavite je da umre u njemu.”

Dok je moja majka govorila da i ona ide sa krevetom, ja sam strepeo šta će politički komesar da uradi, a kada je otišao, divio sam se njenom prkosu. Imati dostojanstvo, jeste velika vrlina kod ljudi, bez obzira u kakvom se položaju nalaze. Vreme je prolazilo i samo zbog toga što otac nije sahranjen u Arilju, nadali smo se da je proteran u neki logor. Takva je priroda ljudi. Ali i takvim nadama dođe kraj.

On je likvidiran

Posle nekog vremena od kako su čuli žalosnu vest, u koju nisu mogli da veruju, majka Mara je videla iz njene sobe, da je glavnom ulicom prošao jedan čovek, koga je ona poznavala. Rekla je sinu, da joj pomogne da se spremi da izađu na ulicu. Videla je jednog komunistu koji je došao iz Beograda, pa je želela da njega pita za sudbinu svoga muža.

– Pomogao sam majci i čekali smo komunistu na glavnoj ulici, da se vrati. Kad je naišao pored nas, majka ga je pitala:
„Radojko, da li znaš šta je bilo sa mojim Jeremijom?”

“Maro, nemoj ništa više da brineš za svog Jeremiju, on je likvidiran”, hladnokrvno je odgovorio Radojko Petronijević.

– Rekavši to mirno produžio svojim putem. Do tada, ja nikada nisam čuo za reč likvidiran. Pogledao sam u majku. Ona je bila žuta kao vosak. Uhvatila me za ruku. Osetio sam kako drhti. Jedva se kretala pri povratku. Sa mukom je stigla na sprat do njene sobe, a onda je počela da plače. Bilo nam je jasno da su se sve slutnje obistiniti. Pošto se pribrala, majka je rekla je da javim bratu i sestrama, da se vrate iz Mirosaljaca da bismo ocu izdali parastos.
– Ovo su – kazivao je svojevremeno Mileta – dva događaja kojih se ja sećam i koje nikada neću zaboraviti, uz poruku: ne daj Bože da se ikada više takva vremena vrate među Srbe.

Odbornik i kmet

O tragičnoj sudbini Jeremije Solujića svedočila mi je pre nekoliko godina i njegova kćerka Olga Rnjaković, koja je živela u Arilju:

– Moj otac Jeremija je slovio za časnog, poštenog i strogog čoveka, ali spremnog da drugima pomogne. S’ proleća 1942. godine otišao je u četnike. Od tada se kući nije vraćao. Majka, koja je često poboljevala, i mi deca vodili smo računa o poslu i kući. Kada su partizani 1944. rodine ušli u Beograd, moj otac se već 23. oktobra izgubio. Nažalost, tri dana kasnije javili su nam da je uhapšen. Radojko Petronijević nam je rekao da je uhapšen i ubijen, a Dragan Sretenović Ćopo se hvalio kako ga je on lično ubio. Onog dana kada je potpisana presuda, čika Čedo Leković došao je našoj kući. Plačući rekao je majci:

„Maro, oprosti. Morao sam da potpišem.“

„Pa dobro, Čedo, ne možemo praviti dva groba odjednom“, odgovorila je majka iz bolesničke postelje.

Od tada za porodicu Solujić nastupaju teški dani. O Jeremiji ništa nisu znali sem onog što im je rečeno. Stigla je i presuda u kojoj se navodi da se kao državni neprijatelj kažnjava konfiskacijom celokupne pokretne i nepokretne imovine.

– Tri dana su – priseća se Olga – iz kuće iznosili sve. Ostavili su nam šporet, po kašiku i tanjir. Sve ostalo su odneli. Jedino iz majčine sobe nisu ništa dirali. Ostali smo bez ičega. Četiri stotine kubika drva su nam uzeli. Jedino su tetka Desa Jovanović i još jedna komšinica preko noći uspele da iznesu petnaest kubika. I boju smo uspeli da sačuvamo. Tako smo Bato i ja zahvaljujući tome krenuli da radimo u bojadžijskoj radnji.

Ne propušta Olga da ispriča da im je narod mnogo pomagao.

– Teško je – kaže – bilo živeti od milostinje seljaka, iako su znali da oni to rade iz najboljih namera. Tri dana nakon konfiskacije, ujutru rano, pred našom kućom osvanula su tri kreveta i slamnjače. Neko ih doneo. Ni danas ne znamo ko. Kasnije smo svoje stvari viđali po mnogim ariljskim kućama, a četiri kreveta bila su u porodilištu. Nešto kasnije vraćena im je, na intervenciju Milenka Glišića, kuća koja se vodila na Jeremijinu ženu.
Umrla nam je majka

– Godine 1946. umrla nam je majka. Strašno je bilo. Prva misao bila mi je da je nemamo čime sahraniti, ni dinara nismo imali. Ujutru, kad sam ustala, vidim pred kuću neko doneo kovčeg. Kasnije se dočulo da je kovčeg doneo Jelesije Dragutinović, otac Dragoslava Jeldža.
Život je išao dalje. Brat i Olga nastavljaju očev bojadžijski posao. Mnogo im je pomogao i stari komunista Milojko Ćirjaković, dobar i pošten čovek. Savetovo je Miletu da ode u Kragujevac na kurs i da završi za učitelja. On je to odbio uz izgovor da ne može prekršiti ono što je otac planirao. Njegova namera je bila da Miletu školuje, a da sin Boća nasledi radnju. Nešto kasnije Milojko Ćirjak ga je zaposlio u „Zadrugu”, a potom ga poslao u Skoplje, gde je završio bojadžijski zanat…

Da su „pobednici” imali pameti – nečeg hrišćanskog kao što su praštanje, kajanje i samilost – mogli su bar jedan krajputaš, zajednički, za sve žrtve građanskog rata sagraditi, podići beleg opomenik i na njemu uklesati reči:
Bilo, ne ponovilo se!, ili: Nikada više!

Momčilo Dimitrijević