Naselje Mlekara

Mlekara. Mogla je da se zove nekako drugačije, modernije i lepše, ali nikom od nas nije bilo važno, ni kako je dobila ime, ni ko ju je krstio. Nastala je na imanju dede Čvora, pored Reke, pre nego što smo rođeni, u danima nekih boljih vremena. Bolji dani posle tih nažalost, nikada nisu došli, ali najlepši dani naših života ostali su u Mlekari.

Nekoliko zgrada, jedno igrališta, Rzav, nekoliko podruma, krovova, stepeništa, klupica, nekoliko stabala trešanja i dženarika, polje kukuruza, nizbrdica i jedno gradilište, učinili su da svi mi, jednoga dana poželimo da svojoj deci u nasledstvo ostavimo ono najdragocenije – mogućnost da na tom mestu imaju detinjstvo kakvo smo mi imali.
Stanovi i automobili u Mlekari se nisu zaključavali. Mlađu decu, čuvala su starija. Napušteni kučići i mačići su se zabrinjavali ispod terasa u kartonskim kutijama, a novi stanari u Mlekari dobro su dočekivani.
Igralište se belom farbom iscrtavalo na proleće, nova mrežica na košu zamenila je staru, korito Rzava se čistilo, jer trebalo je sakupljati granje za logorsku vatru.

U kuću se nije ulazilo, ni za vreme ručka. Televizor se nije gledao, osim ako nije iznet ispred zgrade, zbog svetskog prvenstva koje je u toku. Prozori su se razbijali, zbog fudbala. Čvoro je ostajao bez roda dženarike, kukuruza, ili jaja, Mikača bez princes krofni koje su se hladile na terasi, a Tunjo bez trešanja. U grad se nije izlazilo, grad je dolazio u Mlekaru. I na lepinju sa pretopom i na turnire, na Mlekarijade i na žurke koje smo organizovali u „Dukatu“ i „Ivi“.
I nisu nas vaspitavali roditelji, ni učitelji, profesori i nastavnici, vaspitavala nas je Mlekara.
Kroz odrastanje vodili su nas nepisani zakoni i načela Mlekare koje smo stvarali igrajući se. Učila nas je Mlekara da se ne delimo ni po godinama, ni po polu, ni na imućne i manje imućne, ni na odlikaše i ponavljače, uči nas još uvek. Kao da su ispred svih pisanih zakona i moralnih načela ovog sveta, i danas najvažniji ti naši, koji nas uvek podsećaju da ne zaboravljamo ono dete u nama koje je bilo slobodno da ispolji svoju istinsku prirodu, bez stida i predrasuda, da nesebično deli sa ljubavlju ono što ima i sa radošću vrednuje male stvari.

Zaljubljivalo se i odljubljivalo se u Mlekari, ali volelo se uvek prijateljski i bratski. Volela se priroda i život. Voli se i danas. Stariju generaciju zamenila je mlađa. Mnogi su otišli iz Mlekare, mnogi su došli. Ali svi su Mlekarci.
I mogli smo da imamo neki bolji naziv, a ne Mlekarci, mogli smo da se zovemo drugačije, modernije i lepše, ali nikom od nas to nije bilo važno. Bile su nam važne neke druge stvari, koje možda, čak i nemaju ime, jedno ime za sve te neraskidive veze ljubavi, prijateljstva i bratstva zbog kojih smo se osećali kao da pripadamo nećemu mnogo većem od nas samih, nečem što prkosi i vremenu i prostoru, što opstaje gde god išli i šta kod radili.
Nečem što ti se ne može oduzeti, jer jednom kad si deo Mlekare, to ostaješ i kad spakuješ kofere i kreneš dalje, jer Mlekaru nosiš sa sobom… u srcu.

Jasmina Dimitrijević

Foto: Milovan Ilić

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

sr_RSSerbian