Najvažnija lekcija koju si naučila od oca? 

Ona koju mi nikad eksplicitno nije ispričao.

Kako je nastala tvoja prva pesma?

Bilo je to u drugom razredu osnovne škole. Veroučitelj Stanko Aćimović donosio nam je časopis za koji mislim da se zvao Zvončić.

Jednom je rekao kako ne bi bilo loše da neko od nas napiše pesmu. Ja sam napisala neku kratku o Crkvi ili Bogu i objavili su je u tom časopisu. Veroučitelj je bio zaista divan, oglasio je svima da je moja pesma izašla i kupio mi neku knjigu na poklon. Učiteljica je podigla časopis i svečano rekla Radmila će zauvek imati ovu pesmu ili tako nešto. Uglavnom, kad u selo dođe časopis u kome je tvoja pesma, to je za ljude tamo neki događaj. Za mene i nije bio neki poseban, ali priznajem, bila sam srećna jer su ostali smatrali da je to nešto značajno.

Veroučitelj se posle naljutio jer su dečaci u mom odeljenju galamili na času i nije hteo više da nam predaje. Kažem to jer je šteta, imalo je nas sa velikim caklećim očima željnih znanja, a pobedio je bezobrazluk manjine.

 Koji posao na selu najviše voliš?

Volim da pomažem mami oko pravljenja sira i kajmaka, to je čist i lep posao, volim da vodim krave na ispašu, vozim traktor sa ocem. Volim i da kosim trimerom i cepam drva, ali se brzo umorim.

Posle toga pijem sok, čitam knjige, gledam kroz prozor i  mislim kako je lepo što sam se školovala.

Šta bi iz sela utkala u grad, a šta iz grada donela u selo?

Sa sela bih donela čist vazduh, zdravu hranu,  domaćinsko vaspitanje, neiskvarenost mladih ljudi, lepe predele, povela bih čak i kravu. Kravu obavezno, kad bi moglo.

U selo bih utkala velegradski duh, raznolikost ljudi i njihovih interesovanja, poštovanje različitosti.

Šta te najviše dotakne?

Čiste i dobronamerne ljudske duše, naivnost i iskrenost dece i životinja.

Koji ti je najteži trenutak u životu, a koji najlepši?

Najteži kada su umirali meni dragi ljudi. Ne znam koji bi bio najlepši, nekako očekujem da se najlepše stvari tek dogode.

Šta nedostaje našem narodu?

Volim svoj narod ali nisam pobornik teze da smo neki poseban, nebeski narod. Ljudi smo kao i svi drugi. Nedostaje nam uređenost sistema  i ponekad nada, ostalo imamo. Nekima nedostaje vaspitanje i imaju previše malodušnosti, ali u svakom žitu ima kukolja.

Šta si nasledila od dede?

Radoznalost, ljubav prema biljkama i travarstvu, verovanje da postoji nešto iznad racionalnog i praktičnog. Moj deda je bio sjajan deda. Voleo je da priča priče, peva narodne epske pesme. Rekla bih da su on i stric Vidan najzaslužniji za moje interesovanje za književnost na suštinskom nivou. Uvek je govorio da će mi nešto ispričati kad budem porasla, a onda je umro i nije mi rekao. Žao mi je što se nismo sreli u godinama kad bih mu bila ravnopravan sagovornik, imala bih mnogo toga da ga pitam.

Šta je za tebe mera ljubavi?

Briga, ali ne u smislu da se plašiš šta će biti sa nekim, već pokazivanje da ti neko znači, pružanje podrške i neke malene pomoći poput dodavanje čaše vode, ali svaki dan.

Saveti svim ljudima koji žele da pišu?

Razmislite o čemu ćete nam pričati i zašto je to vama i nama bitno.

Kako danas gledaš na mućak?

Ne znam šta da kažem. Ne znam šta je u duši i glavi onih koji ga zakopavaju.

Kakvo Arilje želiš?

Želim Arilje koje više koristi svoje prirodne i privredne potencijale i ljude u njemu koji opraštaju uspeh.

Šta je budućnost tvog sela?

Ne bih znala da kažem, verovatno i dalje malinari.

Koji je tvoj najveći strah?

Moja borba je u tome da živim u skladu sa svojim idealima. Strah je u tome da će me nešto sprečiti, da neću ostvariti svoje, ne tako male, snove.

Šta bi posavetovala svojoj majci?

U mojim godinama moja mama je imala dvoje dece u osnovnoj školi i mene u predškolskom. Izgubila je oca kad je imala devet godima, a živeti bez oca u njenom selu, Latvici, bilo je jako teško, svi su ih potcenjivali. Težak fizički rad takođe je obeležio njen život. Neki ljudi su govorili njenoj sestri, a mojoj tetki kako joj se sestra smrzava na pijaci da bi prodala krišku sira. A to što je uzela od sira, kajmaka, oraha mama je ulagala u živu silu, svoju decu. Umesto da savetujem ženu koja mi je obezbedila da živim bolje nego što je ona ikada mogla i u čijim životnim situacijama nisam nikad bila, rekla bih da moja mama može samo da bude ponosna. Nek se stide oni koji su potcenjivali porodicu moje mame, kucali noću na vrata da plaše babu i njenu decu jer su znali da su nezaštićeni.

 

IGRAČKE STE KUPOVALI ZA SINA

možda nije slučajnost
što me kroz hodnik
doma zdravlja ponekad
prozovu Radiša

što su me svi momci
kojima sam želela
da se svidim
smatrali ortakom

od traktora je teža
sva moja tuga
pokušaji da budem

devojka senzualna
sofisticirana
devojka-devojka

mama, tata, šta mislite

možda ste plastičnim
pištoljem s kojim mi nikad
niste dali da se igram

ubili devojčicu koja se rodila

Radmila Petrović je rođena u Užicu 1996. godine. Odrasla je u Stupčevićima kod Arilja. Završila Ekonomski fakultet u Beogradu. Autorka tri zbirke poezije. Kao laureat 42. Limskih večeri poezije objavila je zbirku pesama Miris zemlje (Dom kulture Pivo Karamatijević, Priboj, 2014.), a kao pobednik 22. Poetskog konkursa Desanka Maksimović zbirku Celulozni rokenrol (SKZ i Valjevska gimnazija, Valjevo, 2015). Zastupljena je u zbornicima, učestvovala na čitanjima poezije u Beogradu. Pohađala je nekoliko radionica kreativnog pisanja, kod Ognjenke Lakićević i onlajn radionicu za pisanje kratke priče kod Senke Marić. Njena nova zbirka pesama Moja mama zna šta se dešava u gradovima, čiji je urednik Zvonko Karanović, izašla je 2020. godine u izdanju PPM Enklave.