Danas smo posetili braću Vasilijeviće.
Pre više od dve godine bili su prinuđeni da napuste rodno selo Dobrače, porodičnu kuću i malinjak koji su obrađivali, kako bi izbegli česte prekide u snabdevanju strujom od čijeg postojanja zavisi njihov život.
Međutim, njihov boravak u iznajmljenom stanu koji su prilagodili potrebama kućne dijalize, uskoro mora biti prekinut,jer im je gazda najavio otkaz.
Momci su komunikativni i pozitivni, uprkos svemu, a stan u kome borave održavaju urednim i čistim. Mlađi Rajko se redovno kuva hranu za obojicu.
U jednoj sobi se nalazi aparat za dijalizu i krevet na kome svaki od njih, svakog drugog dana, provede po 4,5 sati, koliko traje jedna terapija na aparatu. Kad jedan završi, sa dijalizom, nastavlja drugi, tako da aparat radi 9 sati dnevno svakog drugog dana. Žive u ulici Miće Matovića i kažu da su samo jednom doživeli da nestane struje. U tom slučaju, aparat radi na bateriju narednih 15 minuta, do kada se mora pojaviti medicinska sestra da aparat propisno isključi.
Jedan donator im je svojevremeno poklono ovaj aparat, obezbedivši istovremeno i jedan za užičku bolnicu. Aparat je koštao oko 20.000 EUR i vrlo je osetljiv na seljenje, te bi njegovo preseljenje na novu lokaciju morala izvoditi stručna lica, a procenjuju da su troškovi tog preseljenja najmanje 500 EUR. Materijal koji se koristi za dijalizu i funkcionisanje aparata smešten je u drugoj sobi i košta mesečno 58.000 dinara, od čega polovinu refundira Fond zdravstva, a drugu polovinu snose Vasilijevići. Svaki od njih ima po 28.000 dinara na ime kućne nege, ali poloviina tog iznosa ide na nabavku materijala za dijalizu, tako da praktično žive od te jedne invalidnine. U troškove dijalize spada i rad medicinske sestre koja rukuje aparatom i čiji dolazak sami plaćaju.
Na njihovim rukama vidljiva su ispupčenja, plihovi, ispod kojih na dodir osećate život i protok krvi, a koji su posledica stalnog bodenja iglama za vreme dijalize.
Svojevremeno su preko opštine i Doma zdravlja pokretali inicijativu da se u Arilju otvori Dijalizni centar, jer 22 bolesnika sa područja opštine idu na dijalizu u Užice, ali od toga nije bilo ništa.
Mlađi Rajko više ne može da obavlja fizičke poslove, zahvaljujući kojima su ranije dopunjavali kućni budzet. Nedavno je operisao slepo crevo, a sada se sprema na ponovnu operaciju kuka, jer ima urođeni deformitet i trpi velike bolove. Stariji Ivan, pokušava da održi i obradi 60 ari malina u Dobračama, ali su troškovi prevoza do malinjaka veliki, pa pri niskoj ceni malina, posao postane slabo isplativ.
Stan u kome trenutno žive ima 60-ak kvadrata, stanarinu plaćaju 100 eur plus režijski troškovi. Zbog zaostalih dugovanja za struju prethodnih stanara i nemogućnosti da brojilo prevedu na sebe, trenutni dugovi za struju dostigli su 70. 000 dinara, koje oni nemaju.
Priželjkuju da nađu neki dvosoban stan, ili prizemnu kućicu u kojoj bi imalo dovoljno prostora da smeste aparat i prateći materijal (takva prostorija bi trebalo da ima do 20 kvadrata), ali stanodavci su nepoverljivi kad čuju kakvi su zahtevi za potrebe dijalize, te se ne odlučuju lako. Želeli bi da sa stanodavcem imaju čvst ugovor, i električno brojilo koje bi mogli prevesti na svoje ime, kako bi izbegli probleme koji ih sad prate.
Sanjaju i o tome da imaju svoju kućicu u vlasništvu, ali nemaju nikakvih uslova da podignu neki kredit, jer i nemaju zaposlenje, 100% su invalidi i nikada nisu imali radni staž u nekoj firmi.
Nadamo se da će zajedničkom akcijom svih nas, bar nešto od pomenutih problema biti rešeno, jer braća Vasilijevići nemaju mnogo izbora.
Dobri ljudi, javite se!
Više na: https://www.facebook.com/ljiljana.dimitrijevic.148/posts/10220180760607626
Ljiljana Dimitrijević
Serbian