Ljubav i vera u Boga – Priča o najstarijem Srbinu

Maglovit je decembarski dan. Sa Kovačom, Mijom, Milivojem Amerikancem, Mirkom, i Dragošem, krećem u posetu starini Živanu Popoviću, najstarijem Ariljcu, a verovatno i Srbinu. On živi sam u kući, podno brda Vučjak. Kod njega sam bio pre tri godine, a videli smo prošlog leta, i razgovarali u gradu.

Rekoh mu tada da ću doći da pričamo o njegovom životu.

I eto, prošle su godine korone, a Živan je pretekao.

Sa nešto namirnica i novaca za novi šporet, dolazimo njegovoj kući koja je izgrađena pre šezdeset godina. Na asfaltnom je putu i u sunčanoj strani ispod šumarka. U dobrom je stanju, ne prokišnja. Ima podrumske odaje i nekoliko soba. Primećujem da nedostaje voda i kupatilo. Živana zatičemo, dok loži vatru u novi šporet.

Sedamo na, uredno prekriven, kauč i stolice oko malog stočića, i kažemo kako smo se juče najavili. 

“Rekli ste u 11 sati, poranili ste, malo”, veli uz osmeh – (dva minuta, reći će neko od pridošlih) – nudeći se da nam kuva kafu. Odbijamo, uz nagoveštaj da smo radije za rakiju.

Blistavog uma

Živan, čovek blistavog uma i jasne reči, izgleda mlađe bar dve decenije; još je vitalan ali se kreće pomoću štapa. Vid mu je još uvek dobar – lovački (dugo godina je bio član lovačkog udruženja), sluh malo oslabio. Nosi slušni aparat…

Ustaje polako da tarka vatru i razgovetno nam se obraća govoreći da su braća Vranići pokrenuli akciju za kupovinu novog šporeta, koji je u međuvremenu stigao. Pomažu mu oni puno; pominje i Mila Jevgenijevića, i popa Darka koji mu je dolazio.

“Šta će mi pop, ako sam živ, pomislih, pa se pipkam, i vidim da pričam… Znači: živ sam, kažem mu.” Šali se, uz simpatični osmeh.

Pridržavajući se za oskudni kuhinjski nameštaj, Živan, u kredencu pronalazi flašu sa rakijom. On bi, radije vino, ali mora biti trezan, jer nema ko… “A niste poveli neku ženu, da nas služi – vali ovde žena?” (baš tako je rekao.)

Vatra se raspiruje i on kaže da šporet “dobro gori – samo ukće” – sila, ne kao onaj stari. Ima drva, ali trebalo bi da mu, kaže: “Oni dolje u Opštini, kao i prethodnih godina, obezbede pet kubika… Valjda će.”

U velikoj sobi, na slavskom stolu, uredno složen veliki broj tegli sa raznivrsnom zimnicom. U drugoj sobi sto i na njemu knjige, novine. Vidi da čita, još. Ponekad nešto i zapiše u svoju crvenu svesku: Ko mu je dolazio i kad je koji praznik. Nikada ne zaboravlja imena ljudi koji su mu dolazili i bilo šta pomogli.

Rođenje

Živan je rođen, od oca Radiča i majke Perse, u Kraljevini Srbiji, u vihoru Velikog rata, daleke 1917. godine, kao jedno je od troje preživele dece, a njegova majka je rodila jedanestoro. Osmoro ih umrlo do četrneste godine. Odnele ih bolesti – tifus.

” I tako ja, sa sedam godina, a bila je to Kraljevina Jugoslavija, krenem u školu. Tri razreda sam završio, a u četvrtom, dok sam bio redar, prutom sam po glavi udario učiteljevu sinovicu, koja je bila nemirna.

Učitelj mi, zbog toga mog nestašluka, udari četiri batine. Odem iz škole i više nisam išao.” “Bila su to”, kazuje Živan, “teška vremena. Sirotinja. Imali smo malo stoke i radili zemlju…

Čuvao sam ovce, krave, plastio, kopao, trpao seno, lisnik. Nekako se, a vala baš teško, preživljavalo.”

Ratno vreme

Živan govori da je u Skoplju zarobljen od Nemaca. Ali neverovatno kako uspeva da pobegne iz logora, bolnice. Zahvaljujući ženi pilota (Kaja Radić), koja zarobljenicima savetuje da se ne vraćaju u logorske barake. U protivnom, rekla je, da niko od zarobljenih kuću neće videti.

U krugu bolnice, Živan od neke žene uspeva da nabavi arnautsko civilno odelo, u koje se tajno oblači i beži pored udvojene nemačke straže u Srbiju. Mnogo dana i noći, gladan i iznemogao, je putovao.

Došavši u rodni kraj, Živana odmah mobilišu četnici. “Nas”, govori Živan, “većina ovde u selu se upiše u četnike. I krenemo na Jelicu. Bilo nas je sa svih strana, oko trista, a samo smo imali trijes pušaka. I pita nas komandir ko će da se javi dobrovoljno, da uzme puške da se napa’nu Nemci. Momir Marković iz polja, Slavov otac, bio komandir. Otišli su i sačekali Nemce kod česme na Jelici. Otvore vatru, ali Nemci, bolje naoružani, krenu na njih. Pogine Momir sa još dvajespet naših. Preživljelo je samo njih četvorica koji se priključe Dragačevskom bataljonu.

Ja sam imao karabin i četres metaka. Čedo Milinković je rekao da ga predam Periši Lukoviću, ali on nije hteo da ga preuzme. Karabin moj, a bijah ponajmanji, uzme neki krupniji četnik iz brda. Ja jedva dočeko, znajući koja su Nemci sila. Oni bi Boga ubili da ga vide. Tu nekako spasim glavu. Otale se mi vratimo u selo Grab. Privati nas Čedo Vujović, komandant Dragačevskog četničkog odreda. I ponovo krene paljba.

Nemci su granatirali sve oko nas. Ja se skrijem iza neke stijene i nekako umaknem smrti.

A zatim Živan govori o svom ratnom putu: O borbi na Medvedniku, Trudovu, Jelovoj Gori…, i prelasku u partizane.

“Vratim se iz tog ludila i rata kući. Ništa me nije mašilo. Sve muke ovog sveta sam preko svojig nejakih leđa preturio. Četiri puta sam smrti gledao u oči.”

Nemci, Bugari, partizani, ljotićevci, četnici… Tri godine nisam u svom krevetu spavao. Ne znam kako sam preživljo. Malo je bilo, u tom ratnom vremenu radosnih dana. Možda tek posle rata, samo o prelima i komišanjima. Sviraju armunikaši… Ali mnogo smrti, tuge i crnih marama je bilo tih godina. Ali uglavnom bilo je gladi i muke. Otkup, narezi za vojsku.

Išao sam da kupim džačić kukuruza, i pješke iz Prilipca odnesem u vodenicu da sameljem, kako bi mi čeljad preživljela.”

Ženidba

Živan se dva puta ženio – Borkom i Jelom. Od sedmoro dece koje su izrodili živo je njih troje. I oni su u velikim godinama, stari ljudi, imaju svoje bolesti i probleme.

Sin Antonije je umro pre nekoliko godina. Drugi sin živi u Beogradu.
Živanu ponekad dođu kćerke: jedna živi u Prilipcu, druga u Puhovu.
Nema ovde nekog života.

“Nekada je”, kazaće Živan, “sve vrvelo od naroda a poslednjih godina, selo oživi tek samo leti, u vreme malina.

Živan, presabirajući se, kaže da ima preko četrdeset svojih živih potomaka.

Živeo u šest država

Za svog života, koji još traje, starina Živan je živeo u šest, možda i više, država, nadživeo mnoge kraljeve (Petra l, Aleksandra, Petra ll), političare i predsednike: Tita, Miloševića, Koštunicu, Đinđića… I ko zna šta još?

I na samom kraju, Živan umesto pitanja i recepta za dugovečnost, kazaće:
“Zla misao i mržnja su smrt za dušu, a samo vera u Boga i Časni Krst su spas i nada.

Poštujte i budite u miru s’ Bogom koga morate imati u duši, i pravo radite i nikom ne činite zlo, do sudnjeg dana”, reći će kao da ostavlja amanet generacijama ili nam na uvid izlaže svoj životni vek.

Živan se ne predaje, i kao da ne priznaje svoju krštenicu. Uz blagi osmeh i najavu da ćemo se uskoro videti, pozdravlja nas ispred svoje kuće.

Srećne ti nebrojene godine, starino naša. I živeo nam, naš Živane…