Ko je Đorđe Matović?

To se vremenom menjalo. Trenutno je prvenstveno otac, pa potom suprug. Ljubitelj, konzument umetnosti, koji se sada trudi da bude i umetnik. Volim da mislim, ili se barem nadam, da sam po nekada, u nekim kratkim rezovima filmskog života, i dobra osoba.

Odakle si se našao u Arilju?

Direktno iz noćne smene u Rafineriji nafte Pančevo. Odjurio sam do kuće, istuširao se, presvukao, promenio potom četiri autobusa, i eto me po prvi put u Arilju. “Had to go see about a girl” što bi rekao Vil Hanting na kraju filma.

Kakav ti je život u Arilju?

Kao što bi bio i u svakom drugom gradu, varošici ili selu obe banana republike- često težak, konfuzan i pun nelogičnosti. Ali podigao sam jednu ogradu, nju smemo da pređemo samo moja porodica, zadovoljstvo, lepi trenuci i ja. To je jedno imaginarno imanje sreće. Pošto se ono nalazi u Arilju, shodno tome mogu reći da je i moj život u njemu sjajan.

Kad si krenuo da pišeš?

Sa šest godina. Slova. Ali poeziju i prozu nešto kasnije, kada su se javile prve naznake simpatija i emocija prema suprotnom polu. U šestom razredu osnovne škole jedna od mojih prvih pesama “Milena” objavljena je u Starčevačkim novinama u segmentu “osnovci pišu i crtaju”. Ako se taj izliv patetike može nazvati pesmom. Oprosti Milena.

Šta ti je najveća inspiracija?

Može biti muva koja sleti na ivicu stola, čovek koji na ulici šeta psa, prodavačica u butiku koja riba izlog, neko sećanje, fragment nečega u meni, razne stvari. Na pisanje me mahom inspirišu trenuci, skup dešavanja u danu koji dovede do nekih razmišljanja, i onda sve te slike, osećanja i misli pretvaram u “dela”, pesme, prozu, neke rečenice. A šta mi daje najveći nagon da ne odustajem od pisanja, to su svakako ljubav prema književnosti i sin.

Da li spremaš knjigu? O čemu govori roman?

Roman je davno napisan, sada ga samo, izazvan frustracijama što sam na par konkursa ušao (samo) u uži krug, sređujem i glancam. Počeo sam i drugi. Ovaj završeni govori o izgubljenom mladiću, koji pripada izgubljenoj generaciji rođenoj davnih osamdesetih godina. Taj mladić se traži dok prolazi kroz nekoliko ludih dana i noći čekajući da ode na kremaciju svog poginulog prijatelja. Tu su naravno i šarenoliki drugi likovi, šankeri- vojnici, bivše devojke studenti generacije, nova ljubav prema slikarki koja ima decu,  razne situacije kao što su maskenbali, bdenja, ili neuspeli pokušaj ljubavnog čina u troje među prijateljima, kao i emotivni demoni iz prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Zove se “Deca Hada”. Ukratko toliko.

Gde se mogu pročitati tvoje pesme?

U gore pomenutim Starčevačkim novinama, izdanje iz oktobra 2000. godine. Takođe u zborniku “Ti još veruješ u reči” Omladinskog udruženje Libervil, kao i u zborniku poezije “Tajni grad” u izdanju ppm. enklave, i na raznim portalima posvećenim poeziji. I naravno, u mojoj zbirci poezije “Pisma Plavookom” u izdanju Narodne biblioteke Dobrilo Nenadić kojoj se od srca zahvaljujem. Ustanova čiji radnici umeju da prepoznaju kvalitet.

Koliko znači mentorska podrška i koji su tvoji mentori?

Zavisi od mentora. Ja sam imao sreću da je moj prvi mentor zaista to umeo i da bude. U pitanju je naš čuveni pesnik Zvonko Karanović na čijoj sam radionici bio dva puta. Tamo sam dobio “tehnički zanat”, kao i neke smernice. Sve ostalo je bilo na meni. Sada mi kroz razgovore i dopisivanja jako pomaže naš takođe čuveni pesnik Petar Matović, mahom kao podrška i čovek koji mi priča kako da se praktično izborim za svoje umetničke želje u okolini koja često nema razumevanja. Ljudi prošli te muke pa znaju. Naravno tu su i Fante, Bukovski, Vislava Šimborska itd. itd. svi ti divni književnici čija su mi dela pomogla tokom godina i suptilno mi ulivali i znanje. To je poenta napisanog dela, pomoći nekom, spasiti ga.

Koliko se Arilje razlikuje od tvoje sredine?

I dalje ne mogu da se naviknem na 3 stvari koje se u Starčevu vide jasno, dok se u Arilju  ne vide:

• Vazduh

• Iskrena ljudska želja za hedonizmom i druženje

• Moja nekadašnja komšinica od preko puta, koja se uvek presvlačila uz podignute roletne

Šta ti najviše nedostaje u Arilju?

Prijatelji, porodica… i moja nekadašnja komšinica od preko puta, koja se uvek presvlačila uz podignute roletne.

Veruješ li da možeš da doprineseš zajednici i kako?

Recimo da neke moje različitosti u karakteru možda mogu da otvore nove puteve ovdašnjem stanovništvu. Takođe bih voleo, čak i volonterski da radim sa mladim ljudima kojima se čini da se ne uklapaju, da kroz umetnost i priču o njoj, kroz neke recimo poetske radionice, postanu svesni da nisu sami i da rade na sebi i svojoj sreći. To su mislim neki nacrti nekih mojih ideja i želja. Da, takođe ako nekom treba takva pomoć, odlično cepam drva, barem me tako tast već godinama bodri.

Šta predlažeš za čitanje?

Uh, teško pitanje, tj. teško da budem kratak ali trudiću se. Srđana Valjarevića uvek, posebno njegovu zbirku poezije “Džo Frejzer” kao i knjige “List na korici hleba*, “Zimski dnevnik” i “Komo”. Od Džona Fantea “Upitaj prah” ko nije čitao preporučujem toplo. Selin, Bukovski, Mika Oklop, Voja Despotov svi ti iskreni frajeri svakako. Klasike neću da navodim, opšte je poznato. Od poezije sam skoro otkrio divnu Vislavu Šimborsku. I naravno, poeziju Matović Đorđa.

Čije književno veče bi voleo da slušaš u Arilju?

Gore pomenutog Srđana Valjarevića. Ali načuo sam da čovek nije zdravstveno sjajan i želim mu sve najbolje. Marko Tomaš bi mogao ponovo da dođe, njegovo književno veče je bilo zanimljivo. Zapravo, svaki pisac i pesnik koji sa publikom ume da ostvari pozitivan i normalan odnos i ima šta pametno da kaže je dobrodošao.