Ko je Dimitrije?

To bih ostavio drugima da kažu. Kad sve prođe i ovde ostane od mene sen i prah, nadam se samo kako će ostati reč-dve o meni, a da će se te reči ticati dobrote i ljubavi koju sam dao svetu. Ako bih bio toliko neskroman, nadam se da će se i delo spominjati, kao nešto lepo i korisno, poučno i slatko, mom narodu i čovečanstvu uopšte.

Kada si krenuo da pišeš?

Nisam ja krenuo (smeh), mene je to krenulo, a bolje reći prenulo. Još od detinjstva, od sedme godine, želeo sam da pišem i pisao sam. Prvo je to bila poezija, pa kratka priča, a onda autobiografija. Od autobiografije sam odustao jer sam shvatio kako sa nepunih sedam godina nemam toliko značajnih događaja o kojima se ima što pametno pisati. Šteta što svi ne razmišljaju tako (opet smeh). U ranoj mladosti sam se vratio pisanju, negde oko trinaeste godine. Tada sam pisao o ljubavi i nešto manje uspelih refleksivnih pesama.

Šta je tvoja najveća inspiracija?

Glupo je svoditi čoveka i tražiti mu meru, ali sam pokušao, naučno, naći pet ključnih reči, (ne)zdravih opsesija moje poezije. To bi morale biti: Bog, žena, sloboda, život i smrt. Šesta bi bila kafana, a sedma selo/grad, ali koga briga ako nešto nije u prvih pet.

Kakav je proces nastajanja tvoje poezije?

Prenosili su mi ljudi utiske sa pesničkih radionica. Danas pesnici trče za inspiracijom i onda poezija podseća na pravljenje palačinaka. Divno. Patnja čini čoveka boljim. Ja mnogo patim, i volim svoju patnju. Radost i tugu prihvatam jednako, kao divna i prirodna osećanja. Ne bojim se života, idem goloruk na zveri i onda izranjavan, kad više ništa i ne osećam, i nemam kud – spasi me pesma.

O čemu govore tvoje dve knjige?

Bog, žena, sloboda, život i smrt. Pa onda kafana, selo/grad, ljubav (ona je svud protkana, nju i ne računam). Lom! Da, sveopšti lom.

Da li je bitna mentorska podrška u procesu stvaranja i da li si je ti imao?

Nikako, nikada. Mentori su mi bili životni, ali samo oni koji su mi davali slobodu izbora. Moji roditelji su me doslovno ovim rečima vaspitali: – Mi ćemo ti reći kako mislimo da treba, a ti, sine, posle radi kako hoćeš. Mi smo srećni kad si ti srećan. Materijalno dobro koje sam dobijao nije ogromno, ali možete zamisliti koliko su dragoceni saveti ovakvih ljudi. I zaista mislim da je odlično što za sve moram sam da se izborim, tako sam razvio mnoge veštine koje inače ne bih mogao. Čini se kako u vaspitanju leži pravo mentorstvo za sve sfere života, a u tom vaspitanju ljubavi, mnogo ljubavi, i poštovanja, koje sam dobio.

Ponekad pomislim kako roditelji više poštovanja zapravo daju meni, nego ja njima; pravo slovenski smo ravnopravni, no ipak sam rad da poslušam njihovo bogato iskustvo sve dok su živi. Inteligencija je odličan alat, ali apstraktno mišljenje, mada je moćnije, ponekad ne može da se ogleda sa proživljenim, realnim. Mentori u poeziji dvadeset prvog veka su i više nego smešni.

Zamislite Njegoša ili Crnjanskog na pesničkoj radionici. Da, Njegoš je dakako imao svagda dragog nastavnika Simu Milutinovića Sarajliju, ali ne i polupismeno zvocalo nad glavom. Danas se poezija i pesničke škole zasnivaju na manirizmu i istovetnosti.

 Osećam u sebi razliku, i pravim je. Ništa ne silim. Igram se jezikom, za razliku od većine pesnika. Poeziju cenim po tome da li je lako prevodiva na strani jezik – ako jeste, onda to nije poezija ili je jako loša. Trudim se da izvučem maksimum svoga jezika. Ja sam imao dosta Sarajlija sa sobom i večno ću biti zahvalan za sve, od nastavnika u školi, do kafanskih ljudi, od univerzitetskih profesora do prostih seljaka, a najviše sam zahvalan roditeljima.

Kakvo je za tebe Arilje?

Za mene je Arilje najlepša varoš na svetu. Ipak mislim da smo, kao zemlja i svet, propali kulturno. I svud se oseća. Hvala Bogu, kad nema više Haustora i svirki, bar imamo Arlem, a gde bismo više? Arlem i Rzav, dovoljno za sreću.

Šta nedostaje tebi u Arilju?

Nedostaje mi mesto gde mogu da sviram i slušam kvalitetnu muziku, gde mogu izaći a da ljudi ne zveraju u mene. Nedostaje nam pozorište. Nedostaju nam lepo ponašanje i uljudnost, ona iskrena. Osmeha nam treba, a svi samo snatre o novcu. Letos sam čuo mlade momke kako komentarišu automobil jednog hladnjačara. 80.000€ i dive mu se.

 Oni nisu normalni. Zdravi i pravi, a zanose se takvim glupostima. Ja ne znam šta bih sa tim novcem. Verovatno bih prodao taj automobil, kupio jugića ili fiću, a ostalo razdao porodici, prijateljima i ljudima u nuždi. Lažem, zadržao bih od toga 4.000€ za dve gitare koje želim da kupim i 1.000€ za kvalitetnu žurku. A ostalo nek ide dovraga.

Koja su ti mesta omiljena u Arilju?

Svitac, poslednje utočište dobre muzike, ne samo rokenrola, već svih drugih žanrova. Volim biblioteku i crkvu jer su pune sunca. Volim i ovaj naš nepostojeći trg, Rzav, od Uskog vira do Urjaka, pečurke na visećem mostu. Klokoč, jer ko na brdu ak i malo stoji… Omiljena mesta su mi, možda, u ljudima. Kad sam s njima mesta nisu važna; ima ljudi, i dalje.

Pored poezije na koje još načine izražavaš sebe?

Muzikom, najviše. 

Tu su gluma i neki vidovi likovne umetnosti, ali nju više razumem i osećam. Užasno slikam, no uprkos tome imam odlično oko za lepo i smisla za raspored stvari na likovnim delima, proizvodima, plakatima. Sve je to, ipak, nedovoljno da bi se pričalo o nečemu ozbiljnijem.

Muzika me ispunjava, mislim da tu imam mnogo dati, od muzike same, do teksta i nastupa. Kažu da sam odličan šoumen, ali me i to malo nervira, jer ne želim svojim egoizmom da pomutim lepotu umetnosti i zaklonim je iza svog lika.

Dobro vladam scenom i zaista jesam samoljubiv, što nije toliko opasno kada se uzme u obzir koliko volim sve ljude oko sebe i dajem im se. Ipak želim da muzika ima prvo mesto kad sviram, a ne ja.

Glumim kad mogu, jako volim glumu, jedino što me od nje odbija jeste izvesna okolnost da uvek zaboravljam tekst i improvizujem, a to nije pošteno prema kolegama (smeh).

Šta bi savetovao mladima koji imaju želju da pišu?

Prvo mladom čoveku, kao i sebi želim da nađe radost i ljubav, u sebi ako nema gde drugde. Za mlade ovo i radim, naravno, i ta stare, ali mladima želim sve da ostavim, neki lepši svet od onog na koji sam ja došao. Neka pišu, a još pre – neka čitaju. A ako žele ozbiljno time da se bave, nek se spremaju na razboj sa Bogom i đavolom (smeh).

Šalim se, naravno, ali ima istine u svemu tome. Pisati, zaista pisati, ili bilo šta raditi kako treba nije uvek lako, ali je uvek lepo. Oseti čovek talenat u sebi i oseti koliko može. To je vrlo važno, nikad se ne zanositi, ali nadati se i sanjati – da. To se mora!

 Stvaranje je veliki dar, ali i rad. Vidim da sad mnogi pisanje shvataju kao psihoterapiju, pa zato imamo sve više bolesnika i na književnoj sceni.

Neurostenija lečena pisanjem nek ostane u fioci. Jedno je bolest, a drugo su najlepši i najstrašniji ponori ljudske duše. Dakle, da ja ne zvučim kao blesan, pišite, čitajte, volite lepo, snažno i nežno. Slušajte dobru muziku, gledajte filmove i kad možete, do pozorišta. I prirode, dosta prirode i Sunca, to je poezija.