Primećujem kako danima ne znam koji je dan, datum, mesec. Nisam jedini, mnogi se žale na slične „simptome“. Neki dan sam doneo i kalendar, da bih bio u toku sa protokom ovog ludog vremena. Pomislim kako su to prvi znaci amnezije. Šta će biti sa nacijom, pitamo li se, ako se ovo ludilo nastavi?
Odavno među nama nije, naš dragi pisac, Dobrilo Nenadić. Dolazio mi je u snove. Sedimo, kao mnogo puta pre, u njegovoj radnoj sobi. Pokazuje mi neke njegove romane. Sve ih imam, ništa ne kupujem, kažem mu. Eto „Doroteja“ sam čitao četiri puta. Jedino mi se to dogodilo sa: „Sto godina samoće“, „Stepski Vuk“ i „Braća Karamazovi“. Kao da nije zadovoljan (ma ne, mi se uvek šalimo) što ga svrstavam u plejadu takvih velemajstora pera, pa mi kaže:
– Znači, ovi drugi moji romani (a ima ih 15) ti nisu nešto, našo si im valinku, zamerku, neku dlaku? – To bi mi obično govorio kada sam samo hvalio njegovo prvo – a remek delo. Prećutkujem odgovor, dok on iz police vadi svoj roman „U senci crne smrti“.
– To je to – o pandemiji kuge u srednjem veku. – kaže mi. Naravno da sam čitao, kažem mu. I tu je nešto kazano kako se ništa slučajno ne dešava, nastavih, dok on nam natoči, njemu omiljeni i lično proizveden, kalvados.
Znao sam uvek šta pisac piše, ali sam više od svega želeo da znam šta čita. Imao je i voleo retke knjige. Jednom prilikom me pitao da se raspitam o knjizi: „Nevidljiva ruka“, kako bi je, ako igde postoji, nabavio. Igrom slučaja sam posedovao tu knjigu, i rekoh mu da će je imati tog dana. – Kako, ne mogu da verujem? – pitao je. Vidimo se za sat-dva, rekoh i odnesoh mu knjigu koju sam kupio u antikvarnici nekog primorskog grada.
Od toga dana smo „viši prijatelji“
– Nisam prorok – kazuje – al sam, Vas, moje pajtose i junake iz „Jevđenija“, znajući za ovu pošast (baš tako je rekao) preselio na sigurno i bezbedno mesto. Gore, u tim gorama, možete da bazvrčete, divljate, šenlučite i lovite divljač, ribe; berete lekovite travke, a da vas niko ne proganja i kontroliše. Ja sam jatak i jemac vaše slobode i vašeg sagrešenja.
I, Dobrilo, kaza da mu je, gore u rajskom naselju, kvrcnula ideja da baš ovo vreme postavi u fabulu u dovrši roman „Jevđenije“. Možda je baš i godina dana od kada smo razgovarali o radnji, tematici i likovima koje je već smestio u roman. Njegova gotovo poslovična radoznalost je u meni uvek budila želju da mu predam deo moje mašte i prenesem doživljaje iz nekog našeg raspusnog života, koji se odvijao u Severnim brdima i banjskom Kanjonu, gde je on poslao u izbeglištvo svoje „grešne“ likove.
– Gore – rekao bi – možete da budete u „samoizolaciji“, da imate svoje cirkuske predstave, bez da budete snishodljivi poslušnici Farme (pod tim je podrazumevao farmakomafiju i Sv. Zdr. Org.) Niko vas ne može prisiliti na: poštovanje nelegitimnih odluka i uredbi (preporuke su neophodne i ljudske – to civilizovan svet radi), sva ta vakcinisanja i čipovanja, a biće ih na desetine; niti da budete vojnici „čelične“ discipline. I ko bi se osmelio da vam se približi, da vas logoruje 80 sati?
Samo me redovno morate, o svim vašim nestašlucima, obaveštavati.
Da je on danas među nama, znam da bi nam lakše prolazili dani. Znao je da u svu tragiku, jad i čemer tužnih dana, unese trunku filozofske mirnoće i dozu blagog optimizma. Zvao bi gotovo svakodnevno, smišljao kako da se borimo sa samoćom, zatočeništvom; imao bi on ideje kako da ostanemo daleko izvan panike i straha. Imao je izuzetan dar za neku vrstu lekovitog humora. A onda bi se dugo, dugo smejali…
Jednostavno bi doneo zaključak i rekao:
– Svemu viđosmo leđa i kraj, pa i ovome zlu koje je personifikacija nemoći, ćemo.
Setih se piščeve priče…
U jednom trenu, pisac Dobrilo, se beše, pričao mi je to kod njegove kuće u Vigoštu, nekako zapetljao i nikako nije mogao da razreši neki segment radnje vezane za lik Petrašina, sve dok mu, dok je u plasteniku brao paradajz, na čelo nije sletela muva – zunzara. Onda se, u trenu, setio svega… Bog je poslao to stvorenje da mu prenese ideju, inicijalnu kapislu i okidač za nastavak romana („Despot i žrtva“.) E, pa taj okidač nam je uvek potreban da se prisetimo, dokučimo, razmislimo svojom glavom; postavimo sebi pitanja: Šta, kako , zbog čega, koji je cilj, smisao, rezultati???
Veoma informisan o svemu, pisac Nenadić, znao bi da svojom logikom dokuči poreklo, smisao i cilj mnogih događanja pa i apsurda, tako, dakle, i oko ovog patogenskog ludila. Sve bi on stavio pod brojeve, statistiku, ukrstio, poredio, proračunao i izračunao. Toliko zaraženih, ovoliko obolelih: broj preminulih: u odnosu na prethodne godine: u svetu, okruženju, kod nas… = XZY.
A otkuda to, da sa tako malim procentom od (0, 1 – 1 -2 %) tolika medijska halabuka, zavrzlama i gungula, i to baš u celom svetu? Kada bi podvukao crtu rekao bi:
– Nesrazmera i banalno (trapavo) medijsko spinovanje… I to ti je to! Nema tu mnogo mudrovanja. I ko je ovde lud? Pa nije ovaj svet toliko blesav.
Onda bi obrazložio stanje svesti…
– Monstruozni cinizam. E, tu je ta caka i prevara, a sve je usmereno da se u toj neuralgičnoj propagandi i halabuci stvari preokrenu, da se pokori i satre većina stanovništva, pogotovu ove moje stare pajtose, koje su odavno, kao nepotrebne za društvo, otpisali. Baš njih briga za ljudska prava, pravo na život, slobodu, veru. Oni su globalistički bezbožnici. Antihristi. Kakva iluzija o demokratiji? Pa dok se običan, pošten svet bori za svoj opstanak, te nekrofilske šarlatane (narodni mučitelji) zanima samo moć, novac i njihova stabilokratija.
A onda smo pričali i o strahu, panici…
Uz sve mere (distanca je najbitnija), bez ove panike i strahotnosti i zatvaranja ovih mojih matoraća, koji jedva čekaju da vide vazduh, ozon i sunce, sve bi proteklo bez presije, straha; mnogo blaže, ljudskije i bezbolnije. Pa zar svetska medicina ne kaže: Svim ljudima, a pogotovo u razdoblju posle 40-te, potrebna je intenzivna fizička aktivnost kako bi ostali u kondiciji i održali potreban imunitet.
Pisac je rekao još mnogo toga, kao i za Svet pravednika i Pokret „Q“, koji će, uskoro, poraziti Globalno Zlo, ali nije vreme za te priče.
Poslednja vest:
Dobra vest je što će „struka“ morati, i uprkos prisustva virusa, da situaciju postepeno relaksira kako bismo bili spremni, da i pod maskama, izađemo na te demokratske izbore. A, kako će nas, i sa koje razdaljine, prskati kontrolori (biće ih po 5 na 1 metar), videćemo.
Ne znam samo kako ćemo se potšišati (verovatno su izmislili neke dvometarske češljeve i teleskopske makaze i mašinice.)
I mada će se, mnogi zatvoreni, razboleti od potisnutih emocija, ne bojte se: Bog je na našoj strani, preživećemo, i neće se baš tako brzo „napuniti naša groblja“.
Žilav smo mi narod. Nećemo se olako predati. Uvek ćemo voditi rat za dobrobit života, a ne rat za zločince i protiv opstanka.
Amin!
Momčilo Dimitrijević
Serbian