Nebojša Savović Nes -16 godina u Hramu Svetog Save

Pošto je ovo stranica namenjena Arilju, prvo da odgonetnemo na pitanje kakva je Vaša veza sa Ariljem?

 Moj otac Milijanko rođen je u Radobuđi kao najstarije dete Borivoja i Ljubice Savović. On i dve sestrice rano su ostali bez majke. Najlepše dane detinjstva proveo je u Bjeluši kod svojih rođaka Đorđevića, u kući gde mu je rođena majka. Ti gorštaci pružili su mu nesebičnu ljubav i pažnju o čemu je on često pričao punog srca. Vrlo mlad, još kao dečak, tata je otišao od kuće i posao našao na Rudniku. Tu je postao vozač što je u ono vreme bilo retko zanimanje. Moja majka Milica je iz okoline Gornjeg Milanovca. Tu su mladi supružnici počeli gradnju kuće, u koju smo se uselili u godini mog polaska u školu. Tata je brzo pronašao posao u drugom preduzeću i dalje zarađujući hleb za volanom.  Iz drugog dedinog braka sa Nevenom imam tri strica od kojih je živ najmlađi Vladan, nekoliko godina stariji od mene. Sa njim i njegovom porodicom sam najviše u kontaktu. Mnoge rođake sam upoznavao na svadbama i sahranama. Sa jedne svadbe sam pravo iz Arilja otišao u Beograd na prijemni ispit na fakultet. Moja prva lična karta nije bila moguća bez potvrde o državljanstvu a kako tada nije bilo interneta, bio sam upućen na mesnu kancelariju u Kruščici. U Arilje nisam tako često dolazio ali pamtim pored mnogo utisaka i ispijanje po nekoliko sokova u hotelu Elen dok se tata i rođak Dole, koji je tu radio, baš dobro ne ispričaju odmah po našem dolasku u tatin zavičaj.

Znamo da ste od 2004.godine angažovani na izradi mermerne ornamentike Hrama Svetog Save u Beogradu. Šta za Vas znači biti vajar u pravoslavnom hramu?

Kada sam prvi put ušao u Hram, tada veliko gradilište, bio sam preplašen veličinom tog prostora. Ogromne betonske površine “čekale” su naredne poslove. Imao sam 45 godina i došao sam na preporuku kao vajar koji ima ozbiljan opus u kamenu. Tadašnji glavni arhitekta Dragomir Acović nije bio zadovoljan gipsanim uzorcima nekih mojih kolega. Insistirao sam da uzorak reljefa isklešem u mermeru, ne sumnjajući u rezultat. To je potvrdilo moje angažovanje na radost Janeza Bizjaka, tadašnjeg direktora Marmora Beograd, slovenačke firme koja je bila glavni izvođač kamena na Hramu. Kada se osvrnem, vidim ogroman posao iza sebe i svojih saradnika. Obavezujući su ti fantastični crteži Aleksandra Deroka sa komentarima i uputstvima na njihovim marginama. Bez obzira na taj detaljan materijal, potrebno je veliko razumevanje kamena, njegovog karaktera i logično pretakanje dvodimenzionalnih zamisli u plastičnu formu. Meni je uzor bilo nešto zatečenih dragocenih radova fenomenalnog Pina Grasija, profesora mojih profesora, koji su nastali još pre Drugog svetskog rata. Trebalo je da prođe nekoliko decenija da se taj posao nastavi I ja sam se našao u pravo vreme na tom svetom mestu. Moj pet godina mlađi brat Saša i ja pamtimo da su se u našoj kući oduvek poštovali praznici i da je redovno dolazio sveštenik. Možda mi je i to pomoglo da shvatim kako Hram nije bilo kakvo gradilište. Ako je Hram godinama naš atelje on je i večita galerija svih naših radova, često sam govorio saradnicima.

Kakav je Vaš odnos prema Hramu Svetog Save u kome ste proveli radeći 16.godina?

 Ovo je sedamnaesta godina mog rada na Hramu gde sam stekao prijatelje za ceo život. Došao sam na tri meseca a ostao sam mnogo, mnogo duže. Verovatno će ta aktivnost biti nastavljena i posle osvećenja Hrama jer će neki radovi biti nastavljeni. Moja uloga više će biti koordinatorska ali svakako stručna i tiče se poslova u mojoj oblasti  koji neće zahtevati moje svakodnevno prisustvo. Hram je deo mog života. Sada imam 62 godine i drugačije ga sagledavam i osećam nego na početku. Prisećam se mnogo toga, napornog rada i velikih  teškoća ali i lepote u čijem sam stvaranju učestvovao. Mermerna ornamentika u pravoslavnoj crkvi je pratećeg, dekorativnog karaktera, svakako je živopis na ogromnim površinama prioritetniji. Naravno, važna je harmonija te celine. Kapiteli stubova, reljefni frizovi, venci, velike reljefne površine bifora i čela galerija, tronovi… čine da mozaične kompozicije imaju svoj paspartu, ram, kompozicionu pauzu, rekao bih. Kada sam svojevremeno uspeo da sa saradnicima prepravim sedam diletantski i ishitreno obrađenih kapitela u naosu pre mog dolaska na Hram, tadašnji protoneimar profesor Voja Milovanović rekao je više puta u značajnom  društvu da me je sam  Bog poslao na Hram. Veći kompliment nisam mogao da dobijem i pamtiću ga dok sam živ. Na Hramu sam ostavio mnogo snage i ljubavi ali i nešto zdravlja. U poslednje vreme, pri samom završetku radova,  neki ljudi svojom samouverenošću ne poštuju zamisli Deroka što me opominje da brzo zaboravljamo. Možda ću zbog toga da napravim knjigu o godinama provedenim na Hramu.

Kad se rodila Vaša ljubav prema kamenu?

U knjigama sam pročitao da je “vajanje težak i surov posao. Vajarstvo je samo za one koji bi bez njega bili nesrećni.”  Ove reči mnogo objašnjavaju mada ima umetnika koji dosetkama prave opus i grade karijeru. Meni kamen odgovara, raduje me pronalaženje oblika u tim masivima. Bio sam vrlo mlad kada sam osetio da je kamen moj materijal za ceo život. U to vreme sam vrlo oskudnim alatom uspevao da sebe usrećim stvaranjem kamenih oblika. U toku studija znao sam i ja i svi oko mene da je kamen moj materijal. U knjigama i muzejima fascinirale su me mermerne skulpture. Tragovi civilizacija pronađeni su u kamenim ostvarenjima.

Kakav je vaš odnos prema kamenu iz koga nastaju tako živi oblici?

Kamen ne možete prevariti, morate ga poznavati, voleti i umeti s njim. Svaki oblik koji napravite u kamenu, mora oslikavati njegov karakter. Kamen traži strpljenje i savršenu obradu. U kamenu nema foliranja. Uspeli ste kada u kamenu, hladnom materijalu, napravite topao oblik. Emociju. Uvek se setim dragih reči moje znatno starije koleginice Ane Viđen koja mi je na izložbi u Blok galeriji rekla kako su sve moje skulpture savršeno izvedene u kamenu ali da je na njima najvrednije to što svako poželi da ih ima. Ravnodušnost posmatrača znači da umetnik nije uspeo. To ne znači da treba podilaziti ukusima publike. Morate imati autorsku ubedljivost, pročišćenu ideju. Na pozivnom konkursu za spomenik Nikolaju Krasnovu jedini sam se od učesnika opredelio za kamen, znajući da će belina tog masiva izuzetno stajati naspram zelenila Malog Tašmajdana, neuporedivo bolje od bronze. Bio sam u pravu, kamen mi je pomogao da pobedim.

Koliko je vajarstvo cenjeno u Srbiji?

Nedovoljno. Skulptura traži ozbiljna sredstva i investitore. Čitava kultura nije dovoljno vrednovana a samo je kulturan narod produktivan narod. Kod nas mahom spomenička skulptura živi. Pogrešno je mišljenje da je spomenik bolji što je veći. Monumentalnost proističe iznutra a ne velikom dimenzijom. Često brkamo pojam veličine i zbog toga u raznim oblastima imamo lažne vrednosti. U svetu mali gradovi poput Arilja imaju obilje skulptura, reljefnih natpisa i portreta, fontana, obeležja, ambijentalnih skulptorskih dela… To nije kampanja poput Skoplja već kontinuirano stvaranje svojevrsne galerije skulptura pod otvorenim nebom, raznih autora, mateijala I poetika. Mi to moramo da počnemo u Srbiji, velike investitore da obavežemo na postavljanje skulptura. Tržni centri niču kao pečurke. Zašto u njihovim ogromnim prostorima ili u eksterijeru nema bar nekoliko skulptura? Zašto zgrade nemaju autorske reljefe na svojim fasadama? U Beogradu imate izuzetne objekte sa kamenim fasadama. Dakle, moderna arhitektura koristi kamen kao tradicionalni materijal. Zašto u toj arhitekturi nema moderne skulpture u kamenu? Ili nekom drugom materijalu. Investitorski urbanizam ne sme da diktira pravila, treba investitore obavezati na stvaranje zelenih površina sa skulptorskim sadržajima. To je humanizacija prostora, to je ulaganje u budućnost i urbanu estetiku. Država je primorala investitore da grade garaže i parking mesta. Tako isto može da ih prinudi na oplemenjavanje prostora. Kada se to bude dogodilo skulptura će u Srbiji biti ne samo cenjena već I bliska građanima.

Koji Vaši radovi za Vas imaju najveću emotivnu a koji umetničku vrednost?

Najteže pitanje za autora. Svaka skulptura je nastala u određenom vremenu i datim okolnostima, mom ličnom raspoloženju, situaciji, okruženju… Ona jeste i rezultat višegodišnjeg istraživanja, stvorenog rukopisa. Na Hramu su mi posebno dragi kapiteli u oltaru, njih četiri sam isklesao s nekakvom čudnom lakoćom iako su vrlo zahtevni. Oni imaju posebnu lepotu, dragi su mi i kvalitetni istovremeno. Od spomenika i velikih skulptura posebno me emotivno vezuju Vojvoda Milan Obrenović, Knez Aleksandar, Mišić, Bahus… svakako i Nikolaj Krasnov, Mića, Galič i Nova Varoš. To su skulpture o čijem kvalitetu drugi treba da kažu. Autor uvek oseti veliko zadovoljstvo, ispunjenost kada  je uspeo u svojoj nameri, kada je ideju uspešno realizovao… Čovek svu svoju decu voli iako su ona različita, neka su bolja od drugih…Vezan sam za čitav niz vrlo kvalitenih galerijskih skulptura kao što su Bardolino, Žuti trag, Maramica, Vinogradarevo jutro, Sveti Trifun, Sećanje na San Điminjano… Sada intenzivno radim na nekoliko galerijskih skulptura i uživam u posebnoj vrsti slatkog umora. Kamen nije samo u mojim plućima, odavno je u mojoj krvi.

Kako pamtite Radobuđu?

Posete Radobuđi u doba detinjstva pamtim kao upečatljive slike. Sećam se neobičnog mirisa seoske prodavnice u kojoj je radio naš rođak Dejan, obilja razlićite robe koja me fascinirala… Ogroman prostor ispred prodavnice poput nesvakidašnjeg trga sa spomenikom. Posle mnogo, mnogo godina video sam oronule, napuštene zgrade i maleni prostor što je razbilo moje dečačke impresije. Pri svakom dolasku smo se trudili da posetimo sve rođake. Sećam se neverovatne okretnosti i brzine kojom je tatin stric deda Blagoje “prikl’o jedno krme da čeljad ima šta pojesti”. Jednom prilikom se pri našem povratku očev auto pokvario u Ševelju i dugo smo čekali na popravku koju je organizovao naš rođak Radivoje. U obali sam našao glinu i vreme prekratio vajanjem figura čime sam zabavljao mlađeg brata. Saša me nedavno podsetio na taj događaj a ja sam bio ubeđen da se on toga ne seća. Poslednji put sam u Radobuđi bio na sahrani strica Dragana, obišao babin i dedin grob ali i detaljno razgledao ne samo spomenike svojih rođaka već i stare izuzetne rukotvorine darovitih narodnih klesara.

Šta bi poručili mladima kojima se sviđa vajarstvo kao profesija?

Mladi vajari treba puno da rade, da se što češće pojavljuju na izložbama. Borba za sopstvenu afirmaciju je i borba za afirmaciju struke, naročito u malim sredinama. To često govorim svojim studentima u Kragujevcu. Mnogo sam skulptura uradio i trebalo bi da sam bogat čovek a nisam. Imam samo bogatu biografiju. Ako previše mislite na novac i skupi ste, mogu vam uskratiti projekte a onda nemate ni novac ni biografiju. U umetnosti mora da postoji posvećenost, strast, žudnja za stvaralaštvom… Umetnik je u stalnoj misiji kulture, ne sme previše da kalkuliše a gladan sigurno neće ostati. Za večne tragove koje ostavlja za sobom umetnik mora da bude vredan, da stalno istražuje, uči i bude svoj. Mladi vajari treba da koriste tehnička dostignuća i blagodat svoje epohe, puls svog vremena ali na temelju starih vrednosti.

Da li dolazite u Arilje i šta volite u Arilju?

Dolazim, ne tako često… Obično su to porodični povodi, kao što rekoh… Stric Vladan i strina Mara su dobri domaćini, uz jagnjetinu ili roštilj se rado okupimo. Moja braća Darko i Dejan, snajke i njihova dečica najveće su bogatstvo  te složne i vredne porodice. Svejedno da li smo u Arilju, Virovu ili Visočkoj Banji, uvek je izuzetna atmosfera, puno smeha i dobrog raspoloženja. Dolazio sam i na ARLEMM, bilo je fantastično, neverovatno puno ljudi. Raduju me takvi događaji u malim mestima jer je sve iskreno, prisno. Demetropolizaciju kulture nećemo dobiti na tacni iz Beograda i zbog toga je važno podržati programe koji se rađaju u našim manjim sredinama. Moj brat Saša je umetnički fotograf i odavno razmišljamo o našoj zajedničkoj izložbi u Arilju. Nadam se da ćemo je realizovati kao posvetu našem ocu.  Što sam stariji, Arilje me sve više privlači. Voleo bih da ostvarim neko svoje delo, spomenik, ambijentalnu skulpturu… Honorar me ne zanima, svoj autorski deo bih poklonio ali potrebna su sredstva za realizaciju skulpture. Potrebno je pronaći mikro lokaciju, urediti je… Ne volim kompromise i nikada ne bih dozvolio da moja skulptura bude loše postavljena, neadekvatno osvetljena. Nedopustivi su loši postamenti i zastori od behatona, sve je u jednoj prostornoj kompoziciji važno. Moja spremnost ne odnosi se samo na opštinu i javni prostor već za svakog dobrog domaćina i uspešnu privatnu firmu. To je misija kulture i dug podneblju predaka.

Nebojša Savović Nes

32300 Gornji Milanovac, Braće Popovića 5
tel. ++ 381 (0) 32 713 000
++ 381 (0) 63 604 351
e-mail: ateljenes@gmail.com

Rođen 12. aprila 1959. godine u Gornjem Milanovcu, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Fakultet primenjenih umetnosti završio juna 1983. godine na katedri vajarstva (kod profesora Miodraga Živkovića) a magistrirao aprila 1991. godine, kod istog profesora. Zaposlen na Filološko-umetničkom fakultetu Univerziteta u Kragujevcu kao predavač za užu umetničku oblast vajarstvo. Kontinuirano, od 2004. godine angažovan na izradi mermerne ornamentike Hrama Svetog Save u Beogradu. U stručnim krugovima poznat po izražavanju u kamenu. Skulpture galerijskog formata, izvedene u kamenu, nalaze mu se u muzejskim, galerijskim i privatnim zbirkama u Srbiji i inostranstvu. Autor značajnih memorijalnih i ambijentalnih skulptorskih dela u Srbiji i zamljama okruženja. Dobitnik više nagrada kontinuirano tokom umetničke karijere, počev od studentskih dana. Jedan od osnivača i prvi predsednik Udruženja likovnih i primenjenih umetnika u Gornjem Milanovcu. Sa grupom entuzijasta 1989. godine osnivač Međunarodnog bijenala umetnosti minijature. Pokrenuo slikarsku koloniju „Mina Karadžić Vukomanović“ na Savincu kod Gornjeg Milanovca. U periodu od 1999. do 2001. godine ( četiri saziva) pokretač, umetnički direktor i aktivni učesnik Međunarodnog simpozijuma skulpture „Plavsko jezero“ u Plavu (Crna Gora). U kratkom periodu, u želji da Gornji Milanovac dobije adekvatnu galeriju, od novembra 1997. do septembra 1999. godine bio je direktor Kulturnog centra, u vreme održavanja Petog međunarodnog bijenala umetnosti minijature. Umetnički direktor i učesnik međunarodne vajarske kolonije „Marmor+“ u Topoli 2009. godine, koja je jednokratno organizovana. Kao član ULUPUDS-a dobitnik nekoliko godišnjih nagrada i više puta biran u organe Udruženja. Autor projekta i selektor godišnje renomirane izložbe „Umetnost i vino“.
Monumentalne spomenike portretskog tipa u kamenu vojvodi Milanu Obrenoviću (1995), knezu Aleksandru Karađorđeviću (1996) i kraljici Dragi Obrenović (2010.) realizovao u Gornjem Milanovcu, kneginji Ljubici Obrenović (1997) u Srezojevcima, Miloju Mići Orloviću (2019) ispred zgrade RTS u Beogradu, arhitekti Nikolaju Krasnovu (2019) u Beogradu. Autor je mermernog poprsja vojvodi Živojinu Mišiću (1995) u Gornjem Milanovcu, u bronzi vojvode Milića Drinčića (Dublje, Bogatić), Arsenija Lome (Dragolj). vojvode Nikole Milićevića Lunjevice (Lunjevica), Cara Lazara (Ropotovo, KiM), četničkog vojvode Radivoja Kerovića (Tobut, R.Srpska), Đorđa Vajferta (Kostolac)…
Spomenik učesnicima Rudničke ofanzive (1996) na Galiču, Spomenik borcima otadžbinskog rata u Loparama (2003), Republika Srpska i Spomenik ruskim dobrovoljcima (2011) u Višegradu, Republika Srpska, monumentalne su kompozicije izvedene u kamenu. Kamen je glavni materijal i Spomenika povodom sto godina mlinarstva (1994) u Čačku, Spomenika izginulima 1991-1999. u Gornjem Milanovcu, memorijalne skulpture „San“ (2011) u Kragujevcu, ambijentalne forme „Grozd“ (2011) u Vinči kod Topole, česme-fontane „Vodeni cvet“ (1994) u Gornjem Milanovcu, fontane“Vujić Voda“ (2003.) u Petnici kod Valjeva, skulpture „Crveni petao“ (2016) na česmi u Beogradu, „Bahusa“ (2017) u Vinariji Aleksandrović, Spomenika učesnicima oslobodilačkih ratova 1912-1918 u Novoj Varoši (2018)…

Tags: No tags

Add a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *