Mišo Maksimović – Krao sam zanat

Miša Maksimovića, čoveka koji je u životu radio „sve“, sam upoznao dalekih 80-tih godina prošlog veka. Znam da je dvadesetak godina bio predsednik crkvenog odbora u Brekovu, da je vernik i da slavi Sv. Jovana. Znam i mnoge anegdote iz njegovog života. Pričalo se da su voleli da ga sretnu kad krenu na put. Uvek je bio veseljak, nasmejan i za njega su se kačile lepe vesti, onih loših se klonio, ili su ga zaobilazile. Znao je da ugrabi muštuluk, da pesmu počne, priču podstakne. Bio je to veoma vitalan i šarmantan čovek, blage naravi, prijatnog izgleda. Živeo je sa suprugom, sinom i snahom, u predivnoj kući na dva sprata, opremljenoj i uređenoj poput mnogih gradskih. Novu kuću je gradio, ali je jedan od retkih domaćina koji je od zuba vremena sačuvao i porodičnu kuću staru preko 150 godina. Tu ih je, pričao je Mišo, živelo petnestoro. Svi njegovi su u njoj rođeni i nije mogao da dozvoli da propada ono što su njegovi preci gradili. „Ima tu nešto posebno; osećaj, miris, duh koji me privlači, pa smo svi vezani za nju. Tu najlakše zaspim i nekako se dobro odmorim“, govorio je.
Kuća se nalazi baš ispod brda Vrhovi, u zaseoku Nerandžići, nadomak šume, sa prekrasnim pogledom na centar sela i crkvu Sv. Nikole, iz doba Nemanjića, u čijoj obnovi i adaptaciji je i sam učestvovao devedesetih godina. Tada su obnovljeni zidovi i kupola oštećeni na kraju rata, kada su nerazumni partizani minirali spomenik Kralja Aleksandra.
Mišo je uvek bio agilan za sve akcije, mobe, dobrovoljane radove, pomoć drugima. „Nema tu ništa loše“, govorio je, „ako dobro činiš – dobru se nadaj. Tako je bilo nekada, danas možda i nije tako, ali šta ja tu mogu da promenim. Sada je neko drugo vreme. Nisu na ceni čast, moral, dobrota i poštenje. Sve se promenilo. Nema više ni šale, ni duše, ni pesme; ni ptice više ne čuješ da pevaju… Nekad ti je bilo: ceo dan, od jutra do mraka radimo, kosimo, kopamo, oremo, a uveče, kad se smrači, krene pesma, i sve ti lepo. Nestane onaj umor i sve muke odu niz dolove…”
U školu, tu u Brekovu, Miloš je krenuo pred rat i, posle šta drugo, ostao u svojim brdima. Radilo se puno da bi se opstalo i preživelo. Bilo ih je devetoro u kući. Znalo se sve šta ko radi, kad se liježe, kad se ustaje, kako se zapovest i reč starijih poštuje, „a ne ko ovo danas, bore se, čujem, u kome gradu će da duže rade ti kafići, kladionice i kockarnice. Neko reče da kod nas u Arilju ima preko deset kockarnica. E kaži ti – kud to vodi…“
Miloš je rano krenuo da zarađuje i okreće paru. Sa 18 je počeo da radi kao potkivač. Bilo mu je dosadilo da dva – tri puta godišnje ide kod Stojana potkivača u Latvicu. Čitav dan je provodio u putu, a čekalo se i po nekoliko sati na red. Uvek je krišom posmatrao kako to majstor-potkivač Stojan obara vola, kako kuje potkovicu, kako ukiva klince…
„Jedanput“, pričao mi je Mišo, „kažem ocu da neću više da idem kod Stojana, već da sam rešio da sam potkujem naše volove, pa šta bude. On se veoma začudi. Nije znao da sam se ja tajno za to pripremao i obezbedio potreban pribor… Iznerviran i besan kaže: – Jesi li ti lud? – „Ja mu kažem: Oćeš li ti da pomogneš? Nema kud, vidi da sam uporan, ali mu nije pravo. Zovnem tu neke komšije. Ni oni ne veruju, ali mi pomognu i posao obavimo uspešno. Pročuje se po selu da sam potkovao moje volove, ali niko ne dolazi da kujem. Tek kad sam ih drugi put kovao, dođe moj rođak dotera i njegove… Ja mu kažem: Pazi, ja nisam siguran! Bilo je sve kako treba, i posao krenu. Imali su, ne samo Brekovci, poverenje, nego i rabadžije iz okolnih sela. Dolazili su čak iz Jasenove, Močioca, Sirogojna…
Počevši da radi brzo je shvatio da je to ozbiljan posao i da sa narodom ne možeš oću-neću. Ili moraš da radiš sa svima, ili da prekineš. Mišo je bio prinuđen da se bavi i kovačkim zanatom, jer je to sa potkivanjem bilo povezano. Napravio je “vatru”, mijove, nabavio čekiće, klešta. Otac mu da četiri ovce da proda, i on ode kod Neđeljka Neđeljkovića u Latvicu, i kupi nakovanj za 12 hiljada.
Kovački posao je veoma težak i fizički naporan. Zahteva ozbiljnu koncentraciju i usredsređenost. Moraš da osetiš vatru, jer ona zna da bude opasna, a tek vrelo željezo i čekić petokilaš, nije to nimalo jednostavno. Tim poslovima Mišo se bavio petnest godina. Lepo je zarađivao. „Prekuješ ovo, ono, zavariš kosu, motiku, nekom na veresiju, nekom u zajam, za pare; uvek se nešto okretalo. Popravljao sam i motore, banseke, vršalice, dreševe…“
Mišo je dugo godina gajio dobre volove i bio rabadžija. Pričao je kako mu dozlogrdilo da odlazi kod majstora da mu popravljaju kola, menjaju paoce, utežu jaram, okivaju točkove. Gledajući šta oni rade, shvatio je da bi on sam mogao da napravi kola. Krao je zanat. „Odem kod nekog dobrog majstora – kolara Dragoslava Tapaljice u Ivanjicu. Sve obilazim i zagledam šta radi. – Šta tražiš ti ovde? -, pita. „Kažem mu da sam iz Brekova i da me poslao otac da pitam kad mogu da dođem i donesem točkove da ih okuje. On kaže da ima Šareničana majstora koji prave kola, da sam to mogao kod njih, bliže mi je bilo. Slažem da sam išao ali me odbili, zbog naloge. – Sačekaj, dok ovo završim, pa da se dogovorimo -, kaže. „Ja srećan, sve šetkam okolo i zagledam. Radionica velika. Majstor samo bapće, greje, navlači šine i poliva hladnom vodom. Aaaa, mislim u sebi – to je to. I tako ja počnem da pravim kola. Bio sam samouk, ali malo po malo krao sam zanat. Ništa mi se, što sam video, nije otelo da nisam napravio. Ima tu dosta posla. Napraviti kola i nije lako. Mjesec dana rada. Vrednost se kretala: kola i dobra krava, što bi danas bilo oko 500 evra. To mu je to, jedna dobra plata. Drvođelja dobar moraš biti, to ti je glavno. Jastuci, točkovi, obrtnjaci, jaram, sve moraš konstruisati. Moraš imati tačne mere, ne sme ništa da vrluda. Najposlje ih lepo ofarbam, cakle se bre, pa ti dođe neka milina da poletiš. Naručioci, mušterije zadovoljni, ja još više. Osamdesetšestora kola volovska sam napravio, što šinskih, što gumaraba. Od Bogojevića do Jasenove, u svakom selu po nekoliko. Divota jedna. Milo ti kad vidiš na putu volove sa ušaranim kolima koje si ti radio, pa još zvone medenice. Nikakvih primedbi nije bilo, osim što mi neki sada nude da mi kola džabe vrate. Ne trebaju im, nema volova, ni krava, a nema ni ko da radi. Šta će i meni. Imaš ih napuštenih i bačenih po potocima. Tuga jedna. Žao mi nekako dođe. Sad u našem selu ima samo tri para volova, a nekada preko sto, imala skoro svaka kuća, neka i po dva para.“
Sedamdesetih godina zaprege „gube bitku“ od kultivatora i traktora, i kako su se sve manje naručivala kola, Mišo se preorijentiše na građevinarstvo, majstorluk i zidarstvo. Tih godina se prilično gradilo i zidalo. Mišo odlazi uz pomoć prijatelja u Nemačku. Tamo, sa Dragoslavom Novitovićem i Belim Matijevićem, radi četiri godine na građevinarskim poslovima Dobro je savladao zanat. „Evo“, kaže, „vidiš, ovu kuću sam od temelja do krova, stolariju, pločice, kuhinju… sve sa sinom radio. Radio sam svugde. U Beogradu, Banatu, Ivanjici, Arilju, Čačku i po mnogim selima. Pogodim nadnicom, ili đuture, i onda nađem pomoćnike. Završimo posao, naplatimo, podelimo pare pa dalje. Dobra para bila. More i lepo ti kad se nešto izgradi i ostane da živi, da se priča, bar neko vreme. Danas se kuće manje zidaju. Više imamo kuća nego ljudi. Ima ovde u našem selu napuštenih najmanje pedeset. Evo tu, u Nerandžićima, u četiri kuće nema žive duše.
A i u košenju, kad su mobe, tu ima smicalica”, pričao je Mišo kroz smeh. „Znaš, obično kosači izbegavaju da budu kosbaše – to ti je kosač koji kreće prvi. Vidim ja da se ustežu, pa krenem. Livada strma, dugačka, a po njoj voćke, šljive, jabuke… Trava velika, polegla od letnjih kiša. Zakosim se ukoso, pa između šljiva, napravim krivinu, tako da moj otkos bude daleko kraći od onog poslednjeg. Siđem, odmorim se, a onaj zadnji tek na pola livade. Vide oni da su se prevarili pa sledeći put se utrkuju ko će prvi…
Miša su, kad smo se poslednji put sreli na sahrani poslednjeg Ravnogorca sela Brekova – čiča Radovana Popovića (taj rastanak mu je teško pao) – već bile pritisle godine. Radio je i tada puno, ali ne kao pre. Ne zaleće se, reče, a i što bi. I nema se snage. Nema ni zato velike potrebe. Svoje potomke je, koliko je mogao, pomogao. No navikao je i ne može dokon, kaže, rad pobeđuje, ali sve je manje onih koji to shvataju. Neke stvari bi danas, u odnosu na svoj prošli život, promenio, i to je valjda normalno. Možda se ni on sam, da je danas mlad, ne bi snašao u vremenu ovom, u kome nema životnih radosti kao nekad… Pričali smo kako se u poslednje vreme najviše viđamo po sahranama. Samo u poslednjih mesec dana ih je bilo pet-šest tu u komšiluku, a nijedna kolevka se nije pokrenula čitavu deceniju. „I šta će nam sve ovo“, kaže, „ako nema mladosti, ako nema dece – nema budućnosti. Nisam pametan, a tužno je što niko o selu ne brine, baš. Jede me nešto pri pomisli da će sve ovo biti pusto za nekoliko godina“, sa setom i stegnutom suzom u očima, završio je svoju priču ovaj brekovački domaćin….E, a nekad mu je duša bila puna. Kao da se, u njegovim mislima osećao neki pritajeni umor, dok mi je pokazivao stare fotografije, ili je to ipak bio žal za bivšim vremenima…
„Videćemo se, za nekoliko dana. Navrati i doneside mi novine. Biće nešto i za u zub…“ reče, odlazeći, malo poguren u svoje konake (odaje).
Bilo je to naše poslednje viđenje.

Momčilo Dimitrijević

Tags: No tags

Add a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *