20211126_103659

Zbirka poezije “Ti još veruješ u reči”

Dragi sugrađani,

Omladinsko udruženje Libervil izdalo je zbirku poezije  “Ti još veruješ u reči” koja je nastala u okviru projekta “Priče iz Arilja 2 deo” a sufinansirana je od strane Opštine Arilje.

Projekat „Priče iz Arilja 2. deo“ je nastavak projekta „Priče iz Arilja“ u okviru koga je 2015. godine objavljena prva zbirka poezije i proze.

U zbirci su objavljeni  izabrani radovi 24 pesnika koji su pisali u svom stilu na slobodnu temu.

U saradnji sa udruženjem „Muzikus“, u okviru manifestacije „ARLEMM“ prikupljeni su i radovi nastali na radionici pisanja poezije koje je vodio pesnik, prozni pisac, osnivač i urednik izdavačke kuće „PPM Enklava“ Zvonko Karanović.

Ovim putem objavljujemo neke od radova koje možete pronaći u publikaciji.

Hvala učesnicima na divnim radovima. Sve neobjavljene radove ćemo se potruditi da objavimo na stranici. 

Kupovinom zbirke podržavate zakup i održavanje stranice Moje Arilje.  Za dodatne informacije obratite nam se putem e-maila libervil@gmail.com

 

Vozom / Saša Simić

Putuje mi se s tobom u neke Benelukse.
Vozom.
Tvoje prisustvo me smiruje u vagonu druge
klase.
Treba mi se u vozu sunce kroz prozor,
Što više ravnice, što manje tunela,
Ali i koja planina, kao u našim zemljama.
Treba mi da ne spavamo
Ili da spavamo u isto vreme.
Treba mi jedno presedanje u drugi voz
U nekoj Nemačkoj.
Treba mi da mi dune da ti tamo kupim sladoled.
Treba mi da znamo kuda smo pošli
Ali da tamo nađemo i ono čemu se nismo
nadali.
Trebaju mi usput neke žute železničke stanice
koje liče na beogradsku,
Gde sam jednom kao sasvim mali pio Pepsi iz
limenke
Koji je prskao i prštao i šištao i penio,
Flekao i lepio i šećerio.

Bez izlaza / Marija Brkić

cipela, u vodi je
džemper, mokar je
kanap, masan je
stolica, nemam je
puška, skupa je
zgrada, daleko je
smejem se
lažem te
zora je
nema te.

Igračke ste kupovali za sina / Radmila Petrović

možda nije slučajnost
što me kroz hodnik
doma zdravlja ponekad
prozovu Radiša
što su me svi momci
kojima sam želela
da se svidim
smatrali ortakom
od traktora je teža
sva moja tuga
pokušaji da budem
devojka senzualna
sofisticirana
devojka-devojka
mama, tata, šta mislite
možda ste plastičnim
pištoljem s kojim mi nikad
niste dali da se igram
ubili devojčicu koja se rodila

Rzavu / Dimitrije Popović

Ti čoveka svoga zaklanjaš
od šturog smisla i zla.
Sve si jednako čistio,
svećene i kurve.
Bog je Tobom hteo dokazati,
moj Rzave, da čoveka nije mnio
savršenim stvoriti.
Ja sam sluga tvoga krvavoga trona,
pašću onoga dana kad budu te
međ zidine stesnili.
Pašću onoga dana, kad rzavim prestaneš se
zvati.
Ja pašću onoga dana, a svi će znati.

Kamenolom / Marija Maljević

Ne mogu da se setim
Kad sam poslednji put plakala
A mogla bih sad na primer
Koliko dugo čuvam stenu u grudima
Zameniće mi kamen suzu
Ne mogu da se setim
Kad sam poslednji put plakala
A prilično dobro pamtim
Sigurno je bio mrak
Sigurno sam bila sama
I zaključana
Dok je na vratima crvenim slovima pisalo
“PAŽNJA! ODRON NA PUTU”

Poziv sugrađanima za dostavljanje literarnih radova za zbirku „Priče iz Arilja 2. deo“

 
 
Omladinsko udruženje Libervil, sprovodi projekat „Priče iz Arilja 2. deo“, sufinansiran od strane Opštine Arilje, kao nastavak projekta „Priče iz Arilja“, koji je uspešno realizovan 2015. godine.
 
„Priče iz Arilja 2. deo“ je projekat koji ima za cilj da kroz književnu, štampanu i virtuelnu zbirku zabeleži radove naših sugrađana, mladih i ljubitelja opštine Arilje, sa namerom da se, sa jedne strane, kroz pisanu reč promoviše Arilje, a sa druge strane, promovišu talentovani pripovedači. Poželjno je da radovi budu inspirisani Ariljem, njegovim ljudima, prirodom, tradicijom, istorijom, događajima…
 
Radovi mogu biti u vidu priče ili pesme. Većinu radova objavljenih 2015. godine u zbirci možete pronaći i na stranici: http://www.mojearilje.com/price-iz-arilja/ 
 
Vaše radove i pitanja šaljite na mejl libervil@gmail.com
 
Budite slobodni da budete kreativni. 🙂
Omladinsko udruženje Libervil
 

Nebojša Savović Nes -16 godina u Hramu Svetog Save

Pošto je ovo stranica namenjena Arilju, prvo da odgonetnemo na pitanje kakva je Vaša veza sa Ariljem?

 Moj otac Milijanko rođen je u Radobuđi kao najstarije dete Borivoja i Ljubice Savović. On i dve sestrice rano su ostali bez majke. Najlepše dane detinjstva proveo je u Bjeluši kod svojih rođaka Đorđevića, u kući gde mu je rođena majka. Ti gorštaci pružili su mu nesebičnu ljubav i pažnju o čemu je on često pričao punog srca. Vrlo mlad, još kao dečak, tata je otišao od kuće i posao našao na Rudniku. Tu je postao vozač što je u ono vreme bilo retko zanimanje. Moja majka Milica je iz okoline Gornjeg Milanovca. Tu su mladi supružnici počeli gradnju kuće, u koju smo se uselili u godini mog polaska u školu. Tata je brzo pronašao posao u drugom preduzeću i dalje zarađujući hleb za volanom.  Iz drugog dedinog braka sa Nevenom imam tri strica od kojih je živ najmlađi Vladan, nekoliko godina stariji od mene. Sa njim i njegovom porodicom sam najviše u kontaktu. Mnoge rođake sam upoznavao na svadbama i sahranama. Sa jedne svadbe sam pravo iz Arilja otišao u Beograd na prijemni ispit na fakultet. Moja prva lična karta nije bila moguća bez potvrde o državljanstvu a kako tada nije bilo interneta, bio sam upućen na mesnu kancelariju u Kruščici. U Arilje nisam tako često dolazio ali pamtim pored mnogo utisaka i ispijanje po nekoliko sokova u hotelu Elen dok se tata i rođak Dole, koji je tu radio, baš dobro ne ispričaju odmah po našem dolasku u tatin zavičaj.

Znamo da ste od 2004.godine angažovani na izradi mermerne ornamentike Hrama Svetog Save u Beogradu. Šta za Vas znači biti vajar u pravoslavnom hramu?

Kada sam prvi put ušao u Hram, tada veliko gradilište, bio sam preplašen veličinom tog prostora. Ogromne betonske površine “čekale” su naredne poslove. Imao sam 45 godina i došao sam na preporuku kao vajar koji ima ozbiljan opus u kamenu. Tadašnji glavni arhitekta Dragomir Acović nije bio zadovoljan gipsanim uzorcima nekih mojih kolega. Insistirao sam da uzorak reljefa isklešem u mermeru, ne sumnjajući u rezultat. To je potvrdilo moje angažovanje na radost Janeza Bizjaka, tadašnjeg direktora Marmora Beograd, slovenačke firme koja je bila glavni izvođač kamena na Hramu. Kada se osvrnem, vidim ogroman posao iza sebe i svojih saradnika. Obavezujući su ti fantastični crteži Aleksandra Deroka sa komentarima i uputstvima na njihovim marginama. Bez obzira na taj detaljan materijal, potrebno je veliko razumevanje kamena, njegovog karaktera i logično pretakanje dvodimenzionalnih zamisli u plastičnu formu. Meni je uzor bilo nešto zatečenih dragocenih radova fenomenalnog Pina Grasija, profesora mojih profesora, koji su nastali još pre Drugog svetskog rata. Trebalo je da prođe nekoliko decenija da se taj posao nastavi I ja sam se našao u pravo vreme na tom svetom mestu. Moj pet godina mlađi brat Saša i ja pamtimo da su se u našoj kući oduvek poštovali praznici i da je redovno dolazio sveštenik. Možda mi je i to pomoglo da shvatim kako Hram nije bilo kakvo gradilište. Ako je Hram godinama naš atelje on je i večita galerija svih naših radova, često sam govorio saradnicima.

Kakav je Vaš odnos prema Hramu Svetog Save u kome ste proveli radeći 16.godina?

 Ovo je sedamnaesta godina mog rada na Hramu gde sam stekao prijatelje za ceo život. Došao sam na tri meseca a ostao sam mnogo, mnogo duže. Verovatno će ta aktivnost biti nastavljena i posle osvećenja Hrama jer će neki radovi biti nastavljeni. Moja uloga više će biti koordinatorska ali svakako stručna i tiče se poslova u mojoj oblasti  koji neće zahtevati moje svakodnevno prisustvo. Hram je deo mog života. Sada imam 62 godine i drugačije ga sagledavam i osećam nego na početku. Prisećam se mnogo toga, napornog rada i velikih  teškoća ali i lepote u čijem sam stvaranju učestvovao. Mermerna ornamentika u pravoslavnoj crkvi je pratećeg, dekorativnog karaktera, svakako je živopis na ogromnim površinama prioritetniji. Naravno, važna je harmonija te celine. Kapiteli stubova, reljefni frizovi, venci, velike reljefne površine bifora i čela galerija, tronovi… čine da mozaične kompozicije imaju svoj paspartu, ram, kompozicionu pauzu, rekao bih. Kada sam svojevremeno uspeo da sa saradnicima prepravim sedam diletantski i ishitreno obrađenih kapitela u naosu pre mog dolaska na Hram, tadašnji protoneimar profesor Voja Milovanović rekao je više puta u značajnom  društvu da me je sam  Bog poslao na Hram. Veći kompliment nisam mogao da dobijem i pamtiću ga dok sam živ. Na Hramu sam ostavio mnogo snage i ljubavi ali i nešto zdravlja. U poslednje vreme, pri samom završetku radova,  neki ljudi svojom samouverenošću ne poštuju zamisli Deroka što me opominje da brzo zaboravljamo. Možda ću zbog toga da napravim knjigu o godinama provedenim na Hramu.

Kad se rodila Vaša ljubav prema kamenu?

U knjigama sam pročitao da je “vajanje težak i surov posao. Vajarstvo je samo za one koji bi bez njega bili nesrećni.”  Ove reči mnogo objašnjavaju mada ima umetnika koji dosetkama prave opus i grade karijeru. Meni kamen odgovara, raduje me pronalaženje oblika u tim masivima. Bio sam vrlo mlad kada sam osetio da je kamen moj materijal za ceo život. U to vreme sam vrlo oskudnim alatom uspevao da sebe usrećim stvaranjem kamenih oblika. U toku studija znao sam i ja i svi oko mene da je kamen moj materijal. U knjigama i muzejima fascinirale su me mermerne skulpture. Tragovi civilizacija pronađeni su u kamenim ostvarenjima.

Kakav je vaš odnos prema kamenu iz koga nastaju tako živi oblici?

Kamen ne možete prevariti, morate ga poznavati, voleti i umeti s njim. Svaki oblik koji napravite u kamenu, mora oslikavati njegov karakter. Kamen traži strpljenje i savršenu obradu. U kamenu nema foliranja. Uspeli ste kada u kamenu, hladnom materijalu, napravite topao oblik. Emociju. Uvek se setim dragih reči moje znatno starije koleginice Ane Viđen koja mi je na izložbi u Blok galeriji rekla kako su sve moje skulpture savršeno izvedene u kamenu ali da je na njima najvrednije to što svako poželi da ih ima. Ravnodušnost posmatrača znači da umetnik nije uspeo. To ne znači da treba podilaziti ukusima publike. Morate imati autorsku ubedljivost, pročišćenu ideju. Na pozivnom konkursu za spomenik Nikolaju Krasnovu jedini sam se od učesnika opredelio za kamen, znajući da će belina tog masiva izuzetno stajati naspram zelenila Malog Tašmajdana, neuporedivo bolje od bronze. Bio sam u pravu, kamen mi je pomogao da pobedim.

Koliko je vajarstvo cenjeno u Srbiji?

Nedovoljno. Skulptura traži ozbiljna sredstva i investitore. Čitava kultura nije dovoljno vrednovana a samo je kulturan narod produktivan narod. Kod nas mahom spomenička skulptura živi. Pogrešno je mišljenje da je spomenik bolji što je veći. Monumentalnost proističe iznutra a ne velikom dimenzijom. Često brkamo pojam veličine i zbog toga u raznim oblastima imamo lažne vrednosti. U svetu mali gradovi poput Arilja imaju obilje skulptura, reljefnih natpisa i portreta, fontana, obeležja, ambijentalnih skulptorskih dela… To nije kampanja poput Skoplja već kontinuirano stvaranje svojevrsne galerije skulptura pod otvorenim nebom, raznih autora, mateijala I poetika. Mi to moramo da počnemo u Srbiji, velike investitore da obavežemo na postavljanje skulptura. Tržni centri niču kao pečurke. Zašto u njihovim ogromnim prostorima ili u eksterijeru nema bar nekoliko skulptura? Zašto zgrade nemaju autorske reljefe na svojim fasadama? U Beogradu imate izuzetne objekte sa kamenim fasadama. Dakle, moderna arhitektura koristi kamen kao tradicionalni materijal. Zašto u toj arhitekturi nema moderne skulpture u kamenu? Ili nekom drugom materijalu. Investitorski urbanizam ne sme da diktira pravila, treba investitore obavezati na stvaranje zelenih površina sa skulptorskim sadržajima. To je humanizacija prostora, to je ulaganje u budućnost i urbanu estetiku. Država je primorala investitore da grade garaže i parking mesta. Tako isto može da ih prinudi na oplemenjavanje prostora. Kada se to bude dogodilo skulptura će u Srbiji biti ne samo cenjena već I bliska građanima.

Koji Vaši radovi za Vas imaju najveću emotivnu a koji umetničku vrednost?

Najteže pitanje za autora. Svaka skulptura je nastala u određenom vremenu i datim okolnostima, mom ličnom raspoloženju, situaciji, okruženju… Ona jeste i rezultat višegodišnjeg istraživanja, stvorenog rukopisa. Na Hramu su mi posebno dragi kapiteli u oltaru, njih četiri sam isklesao s nekakvom čudnom lakoćom iako su vrlo zahtevni. Oni imaju posebnu lepotu, dragi su mi i kvalitetni istovremeno. Od spomenika i velikih skulptura posebno me emotivno vezuju Vojvoda Milan Obrenović, Knez Aleksandar, Mišić, Bahus… svakako i Nikolaj Krasnov, Mića, Galič i Nova Varoš. To su skulpture o čijem kvalitetu drugi treba da kažu. Autor uvek oseti veliko zadovoljstvo, ispunjenost kada  je uspeo u svojoj nameri, kada je ideju uspešno realizovao… Čovek svu svoju decu voli iako su ona različita, neka su bolja od drugih…Vezan sam za čitav niz vrlo kvalitenih galerijskih skulptura kao što su Bardolino, Žuti trag, Maramica, Vinogradarevo jutro, Sveti Trifun, Sećanje na San Điminjano… Sada intenzivno radim na nekoliko galerijskih skulptura i uživam u posebnoj vrsti slatkog umora. Kamen nije samo u mojim plućima, odavno je u mojoj krvi.

Kako pamtite Radobuđu?

Posete Radobuđi u doba detinjstva pamtim kao upečatljive slike. Sećam se neobičnog mirisa seoske prodavnice u kojoj je radio naš rođak Dejan, obilja razlićite robe koja me fascinirala… Ogroman prostor ispred prodavnice poput nesvakidašnjeg trga sa spomenikom. Posle mnogo, mnogo godina video sam oronule, napuštene zgrade i maleni prostor što je razbilo moje dečačke impresije. Pri svakom dolasku smo se trudili da posetimo sve rođake. Sećam se neverovatne okretnosti i brzine kojom je tatin stric deda Blagoje “prikl’o jedno krme da čeljad ima šta pojesti”. Jednom prilikom se pri našem povratku očev auto pokvario u Ševelju i dugo smo čekali na popravku koju je organizovao naš rođak Radivoje. U obali sam našao glinu i vreme prekratio vajanjem figura čime sam zabavljao mlađeg brata. Saša me nedavno podsetio na taj događaj a ja sam bio ubeđen da se on toga ne seća. Poslednji put sam u Radobuđi bio na sahrani strica Dragana, obišao babin i dedin grob ali i detaljno razgledao ne samo spomenike svojih rođaka već i stare izuzetne rukotvorine darovitih narodnih klesara.

Šta bi poručili mladima kojima se sviđa vajarstvo kao profesija?

Mladi vajari treba puno da rade, da se što češće pojavljuju na izložbama. Borba za sopstvenu afirmaciju je i borba za afirmaciju struke, naročito u malim sredinama. To često govorim svojim studentima u Kragujevcu. Mnogo sam skulptura uradio i trebalo bi da sam bogat čovek a nisam. Imam samo bogatu biografiju. Ako previše mislite na novac i skupi ste, mogu vam uskratiti projekte a onda nemate ni novac ni biografiju. U umetnosti mora da postoji posvećenost, strast, žudnja za stvaralaštvom… Umetnik je u stalnoj misiji kulture, ne sme previše da kalkuliše a gladan sigurno neće ostati. Za večne tragove koje ostavlja za sobom umetnik mora da bude vredan, da stalno istražuje, uči i bude svoj. Mladi vajari treba da koriste tehnička dostignuća i blagodat svoje epohe, puls svog vremena ali na temelju starih vrednosti.

Da li dolazite u Arilje i šta volite u Arilju?

Dolazim, ne tako često… Obično su to porodični povodi, kao što rekoh… Stric Vladan i strina Mara su dobri domaćini, uz jagnjetinu ili roštilj se rado okupimo. Moja braća Darko i Dejan, snajke i njihova dečica najveće su bogatstvo  te složne i vredne porodice. Svejedno da li smo u Arilju, Virovu ili Visočkoj Banji, uvek je izuzetna atmosfera, puno smeha i dobrog raspoloženja. Dolazio sam i na ARLEMM, bilo je fantastično, neverovatno puno ljudi. Raduju me takvi događaji u malim mestima jer je sve iskreno, prisno. Demetropolizaciju kulture nećemo dobiti na tacni iz Beograda i zbog toga je važno podržati programe koji se rađaju u našim manjim sredinama. Moj brat Saša je umetnički fotograf i odavno razmišljamo o našoj zajedničkoj izložbi u Arilju. Nadam se da ćemo je realizovati kao posvetu našem ocu.  Što sam stariji, Arilje me sve više privlači. Voleo bih da ostvarim neko svoje delo, spomenik, ambijentalnu skulpturu… Honorar me ne zanima, svoj autorski deo bih poklonio ali potrebna su sredstva za realizaciju skulpture. Potrebno je pronaći mikro lokaciju, urediti je… Ne volim kompromise i nikada ne bih dozvolio da moja skulptura bude loše postavljena, neadekvatno osvetljena. Nedopustivi su loši postamenti i zastori od behatona, sve je u jednoj prostornoj kompoziciji važno. Moja spremnost ne odnosi se samo na opštinu i javni prostor već za svakog dobrog domaćina i uspešnu privatnu firmu. To je misija kulture i dug podneblju predaka.

Nebojša Savović Nes

32300 Gornji Milanovac, Braće Popovića 5
tel. ++ 381 (0) 32 713 000
++ 381 (0) 63 604 351
e-mail: ateljenes@gmail.com

Rođen 12. aprila 1959. godine u Gornjem Milanovcu, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Fakultet primenjenih umetnosti završio juna 1983. godine na katedri vajarstva (kod profesora Miodraga Živkovića) a magistrirao aprila 1991. godine, kod istog profesora. Zaposlen na Filološko-umetničkom fakultetu Univerziteta u Kragujevcu kao predavač za užu umetničku oblast vajarstvo. Kontinuirano, od 2004. godine angažovan na izradi mermerne ornamentike Hrama Svetog Save u Beogradu. U stručnim krugovima poznat po izražavanju u kamenu. Skulpture galerijskog formata, izvedene u kamenu, nalaze mu se u muzejskim, galerijskim i privatnim zbirkama u Srbiji i inostranstvu. Autor značajnih memorijalnih i ambijentalnih skulptorskih dela u Srbiji i zamljama okruženja. Dobitnik više nagrada kontinuirano tokom umetničke karijere, počev od studentskih dana. Jedan od osnivača i prvi predsednik Udruženja likovnih i primenjenih umetnika u Gornjem Milanovcu. Sa grupom entuzijasta 1989. godine osnivač Međunarodnog bijenala umetnosti minijature. Pokrenuo slikarsku koloniju „Mina Karadžić Vukomanović“ na Savincu kod Gornjeg Milanovca. U periodu od 1999. do 2001. godine ( četiri saziva) pokretač, umetnički direktor i aktivni učesnik Međunarodnog simpozijuma skulpture „Plavsko jezero“ u Plavu (Crna Gora). U kratkom periodu, u želji da Gornji Milanovac dobije adekvatnu galeriju, od novembra 1997. do septembra 1999. godine bio je direktor Kulturnog centra, u vreme održavanja Petog međunarodnog bijenala umetnosti minijature. Umetnički direktor i učesnik međunarodne vajarske kolonije „Marmor+“ u Topoli 2009. godine, koja je jednokratno organizovana. Kao član ULUPUDS-a dobitnik nekoliko godišnjih nagrada i više puta biran u organe Udruženja. Autor projekta i selektor godišnje renomirane izložbe „Umetnost i vino“.
Monumentalne spomenike portretskog tipa u kamenu vojvodi Milanu Obrenoviću (1995), knezu Aleksandru Karađorđeviću (1996) i kraljici Dragi Obrenović (2010.) realizovao u Gornjem Milanovcu, kneginji Ljubici Obrenović (1997) u Srezojevcima, Miloju Mići Orloviću (2019) ispred zgrade RTS u Beogradu, arhitekti Nikolaju Krasnovu (2019) u Beogradu. Autor je mermernog poprsja vojvodi Živojinu Mišiću (1995) u Gornjem Milanovcu, u bronzi vojvode Milića Drinčića (Dublje, Bogatić), Arsenija Lome (Dragolj). vojvode Nikole Milićevića Lunjevice (Lunjevica), Cara Lazara (Ropotovo, KiM), četničkog vojvode Radivoja Kerovića (Tobut, R.Srpska), Đorđa Vajferta (Kostolac)…
Spomenik učesnicima Rudničke ofanzive (1996) na Galiču, Spomenik borcima otadžbinskog rata u Loparama (2003), Republika Srpska i Spomenik ruskim dobrovoljcima (2011) u Višegradu, Republika Srpska, monumentalne su kompozicije izvedene u kamenu. Kamen je glavni materijal i Spomenika povodom sto godina mlinarstva (1994) u Čačku, Spomenika izginulima 1991-1999. u Gornjem Milanovcu, memorijalne skulpture „San“ (2011) u Kragujevcu, ambijentalne forme „Grozd“ (2011) u Vinči kod Topole, česme-fontane „Vodeni cvet“ (1994) u Gornjem Milanovcu, fontane“Vujić Voda“ (2003.) u Petnici kod Valjeva, skulpture „Crveni petao“ (2016) na česmi u Beogradu, „Bahusa“ (2017) u Vinariji Aleksandrović, Spomenika učesnicima oslobodilačkih ratova 1912-1918 u Novoj Varoši (2018)…

Интервју – Момчило Димитријевић о другом допуњеном издању књиге ХЕРОЈИ ИЛИ ИЗДАЈНИЦИ

Боже колико је живих међу мртвима, а колико је мртвих међу живима…
       (Владика Николај Велимировић)

О чему говори књига Хероји или Издајници?

Књига, пре свега, говори, о сатирању српског народа у току Другог светског рата, као и о многољудном страдању у поратним годинама. То је, између осталог, збирка сведочанстава: о погибији бораца и официра Краљеве војске, о разарању њихових породица, робијању њихових јатака; али и о уништавању српских домаћина, сатанизовању интелектуалне елите, гажењу цркве и њених светиња; као и о затирању српске младежи и прогону обичних малих људи – српског сељака. Књига је својеврсни лексикон сећања преживелих мученика, углавном из крајева западне Србије, који су, у крхотинама свог памћења, сачували и на светло Истине изнели све страхоте из суморног времена грађанског рата. Књига је испуњена многим извештајима, изворима, адекватним цитатима, личним освртима и коментарима, али и документима из немачких, партизанских и четничких архива. Хероји или издајници је књига у којој се контролисаној и диригованој историји – споменару улепшаних хвалоспева ратних победника, “хероја” – супротстављају, без идеолошке диоптрије, погледи поражених “издајника”. Издајници не ратују са херојима, чак им, без трунке мржње, праштају. Они само желе да се на истом временском и ратном кантару вагају лаж и Истина.

Како се родила идеја за оваквом књигом?

Увек, и за све, у животу је потребан окидач, иницијална каписла, па тако и за писање књиге. Још као дечак, основац, слушао сам од деде и очевих пријатеља (отац о томе никада није говорио) неке, мени тада нејасне, готово невероватне, приче о ратним временима. Случај је хтео да једном приликом, у очевом војничком коферу, који само тог дана и никада више није био закатанчен пронађем, у мени ретко кад доступној књизи “Свезнање” (деда ју је донео, иако је била тешка преко 5кг, са Солунског Фронта), фотографије мени непознатих брадатих људи. Мени су тада те слике биле веома стране, тим пре што у мом видокругу, тих година, није било тако одевених људи са црним брадама. Можда се у мојој глави могла створити слика о некаквом маскембалу, или…? Много касније сам сазнао да је на тим сликама био и мој отац, а да је мајка слике, у страху да не буду откривене, спалила.
То је било оно: “Удар нађе искру у камену”, како Његош рече.
Свих тих поратних година у школи смо виђали само једну слику, знали његово име, учили историју писану затупљеним пером “победника”, слушали о надчовечанској борби народноослободилачке војске; дивили се цењеним херојима, чије хладне бисте “красе” многе паркове; имена њихова носе наше школе, позоришта, наша села, установе, наше улице, булевари… И тада није било ничега другога. Касније сам сазнао да у нашој историји недостају многе странице, како од настанка нације (то свакако сеже, не у VII век како су нас учили и лагали, већ у далеку, вишемиленијумску прошлост) али и да су прећутани многи догађаји и хероји из времена Првог и Другог светског рата.
Отац је, а да ја то као дете нисам ни разумео, често био и по неколико месеци, далеко од породице и куће одсутан. Мајка је говорила да је он на раду и да ће зарадити новац да би се ја и моја браћа школовали. Био је, уствари, у више наврата на “службеном пута” – принудном раду, кулуку (у рудницима, на изградњи Палисада, минирању и изградњи путева). Зашто само он а не и наше комшије? – питао сам се. Деда, иначе каплар са Солунског фронта, ми је неколико година касније рекао: “Бојим се да ово што ти сада кажем нећеш разумети: Мој син, твој отац, није био на Титовој страни.”
И ништа више…
За неку “другу страну”, да је има и да постоји, тада нисмо знали све док једнога дана мајка није опсовала неке људе у кожним капутима, који су однели очев казан за печење ракије. Рекли су јој да припази шта говори. Тад сам схватио да је наша кућа била обележена.

Наслов књиге „Хероји или Издајници“ има одређену тежину. Да ли сте овим желели да оне који су годинама обележени као издајници претворите у хероје?

Кад нешто пишете увек постоји сложено питање: Како то насловити, како наћи прост а жив и вишезначан назив. Тако је и код књиге. Постојали су и други радни наслови: Дивљи господари планине, Равногорци говоре, Сведочења, или по наслову књиге Марсела Пруста: У потрази за изгубљеним временом, који је предлагао Добрило Ненадић, један од потписника рецензије књиге, који ме је соколио и охрабривао да не посустанем.
Хероји или издајници, издајници или хероји – вечита дилема. Преломило је да се књига наслови том двосмисленом кованицом, не зато што звучи претенциозно, привлачно, провокативно, већ због тога што је то свевременска дилема у памћењу нашег народа. Било је замишљено да се у књизи, паралелно са судбином равногораца, преплићу судбине припадника партизанског покрета. Већина њих није била спремна на разговор. Али светли ликови попут Душана Крчевинца Шабана, бившег председника ариљске општине; Јездимира Милићевића и Љубивоја Алексића, довољно говоре да је и на страни “победника” било добрих, поштених и часних људи. У рату нема анђела. Нигде у свету, па ни код нас, није било чистог рата, нити чисте војске. Покушао сам да људе, без обзира под којом се заставом борили, поставим на неко мало сигурније место, да догађаје и њихове савременике обојим са мало више светлости. Да ли сам успео? То знају и говоре читаоци, међу којима је и много младих људи, што посебно радује.

Колико је времена и труда требало да се пронађу и наведу на разговор саговорници који су преживели ратну трагедију и голготу?

То није мерљиво опипљивим параметрима: временским јединицама, километрима, умним, физичким и интелектуалним напорима. За проналажење саговорника, сакупљање прича (исказујем захвалност за труд на свесрдној помоћи у обликовању неких текстова: проф. Славици Радовић и проф. Миливоју Трнавцу), проналажење грађе, ишчитавање литературе, зборника, докумената, па све до обликовања текстова и поглавља, утрошено је више година. Али све то је занемарљиво кад имате саговорнике чије судбине, сузе, олакшање у исповедању некоме, често и, зашто то не рећи, неповерење, вас итекако инспиришу. То је сатисфакција. Било је случајева да се појави зрно сумње, малодушности, нелагоде, страха, а одмах затим, ти исти – док листају старе, пожутеле, деценијама скривене у најлон кеси и на тајном мести испод патоса, фотографије – озареног лица, течно и разговетно износе своја сећања, те “слатке отрове” закључане у дубини душе. Тада вам не преостаје ништа друго него да себе сместите у оно време, оживите њихову судбину и идентификујете се, док сте ту, са тим ликовима.

Какви су хероји из ваше књиге?

Чврсти у својој идеологији, овенчани ореолом националиста, добродушни, смели и поштени; прилично образовани, отмени, иако посустали и под теретом година одавали су лик господства и чврстине у својој вери. Многи су, иако на заласку живота, деловали стамено мада су своју младост сагорели по беспућима, шумама, казаматима и робијашницама. Међу ликовима је и много оних које је је ратни вихор разнео и које нисам упознао. Били су међу њима и часни, школовани официри (Пеливан, Марковић, Ђурић, Калаитовић, Вучковић…), многи јатаци, родољуби, српски домаћини… Од свих, а у галерији ликова их је на десетине, најсветлији траг оставили су: Нада Мијушковић, Љубинка Алексић Мајорица, партизан Душан Крчевинац Шабан, Стојка Шекељић, Божо Пузић, новинар Љубивоје Алексић… 

Како су реаговали учесници који су испричали своје приче по објављивању књиге и где су они сад?

Многи су мени тада, када сам код њих долазио, били незнанци, а касније смо постали пријатељи. Годинама смо се сретали, разговарали, интересовали се за неке друге судбине. Неке сам после шездесет година, а да нису знали једни за друге, као и то да ли су међу живима, поново спојио. Неколицина њих је, сузних од среће очију, присуствовала на промоцијама књиге. Били су прозивани и, као деца, срећни, готово усхићени, и говорили да им је, појавом књиге, за живота подигнут споменик. Казивали су да, коначно, после исправљене неправде и обелодањивања истине и рехабилитације, могу мирно да оду из овоземаљског живота. Већина је отишла. Неки су тражили да им, у тим тренуцима пресељења, посветим неколико речи. То се и догађало. 

Да ли су вам се после читања књиге читаоци јављали са својим сличним причама?

Наиме, ово проширено издање и јесте угледало своју светлост, захваљујући пре свега Библиотеци “Љубиша Р. Ђенић” из Чајетине и председнику чајетинске Општине М. Стаматовићу, али због захтева читалаца који су имали жељу да, на страницама књиге виде и неке своје приче. Да, и данас после десет година, много је оних који би да неке своје трагичне приповести поставе у корице књиге. Ко зна можда за неко ново издање.

Ваша књига се налази у највећој библиотеци у Америци, како је доспела тамо?

Хероји или издајници се налази у многим домовима и библиотекама широм света. На захтев једне госпође која представља Bookbridge (мислим да се зове Јелена) књига се налази, међу 15 милиона књига из целог света, у Конгресној библиотеци у Вашингтону. Био бих непристојан када не бих признао да сам се тог дана када ме је позвала и саопштила ту вест посебно обрадовао, можда исто онолико као када сам био позван да, у Клубу књижевника, примим награду “Драгиша Кашиковић”, за књигу. Књига је, ангажовањем српских исељеницика (за време рата, и половином прошлог века, избеглих из земље због Брозове диктатуре), посебно из Америке и Канаде, доспела до многих српских националиста и родољуба. Они су заслужни што су сведочења о том сулудом грађанском рату “препливала океан” и остала у животу. 

Ко су хероји а ко издајници данас?

И данас, како у свету тако и код нас, народ је подељен – поларизован. Данас широм планете “ратују”: глобалисти против суверениста, неокомунисти против националиста, антифа и фа, верујући против атеиста, обојени против белих. Вечна борба зла и добра – силе мрака и силе светла су у вечитом сукобу – и тако у недоглед, све док не уништимо ову дивну, Богом дату, планету. Многи би и данас да се, иако су се они измирили у гробовима, ми њихови потомци, делимо на партизане и четнике.
Хероји су данас, можда сам ту мало субјективан, неки модерни хајдуци – природњаци, еколози, они који би да избегну стеге система, да искораче из “Фарме” и резервата – они који чезну за: шумовитим брдима, плавим небом, песмом птица, жубором река, бистрим потоцима, али и сви они мали људи који се боре у својим срединама против урушавања природних закона и накарадног материјалистичког поимања света. Издајници се, пак, труде да нам свим силама докажу да ми нисмо ми, и да треба да заборавимо: род свој, своје име, своје писмо, језик свој, своју веру, своју песму, коло, своју традицију и историју…

Шта садржи допуњено издање ове књиге?

У проширеном (допуњеном) издању било је места за неких дванаест нових прича о страдању: капетана Поледице, пилота Тодоровића, богослова Радибратовића, свештеника Алексе Вукотића; о судбини породице Војислава и Страјина Вуковића; о животној драми Обрада Васиљевића, о ратном путу сенатора Средоја Бркића, Милијанка Обрадовића, Јездимира Милићевића; о ратној драми и робијању поручника Ивка Јовановића… Придодато је још неколико фрагмената о ратним окршајима и златиборским српским јамама.

Која је животна прича из књиге је највише утицала на вас?

Све… Посебно потресна, веома драматична и поучна је исповест госпође Наде Мијушковић, која је на правди Бога робијала у Забели и преживела тешку тортуру, шиканирање, омаловажавање; неколико пута одвођена пред стрељачки строј… Моја Херојина.

Које књиге сличне тематике би препоручили нашим читаоцима?

Много би ту било наслова, више десетина. Постоје многи историчари, писци, публицисти и хроничари који се поштено баве истраживачким и научним радом везаним за нашу историјску прошлост. Пре свих ту су: др Коста Николић, др Бојан Димитријевић, др Срђан Цветковић, Милислав Самарџић, Васа Казимировић, проф. Предраг Остојић, др Немања Девић…, као и академик Љубомир Симовић, књижевник Вук Драшковић, писци: Антоније Ђурић, Боривоје Марјановић, Томислав Крсмановић, Велибор Џомић, Радован Калабић, Славко Маслар, Саво Јанковић, Живорад Грујичић… итд. 

Захваљујући овој књизи исправљена је на неки начин историја наше средине, западне Србије, али шта је са осталим деловима наше земље? Да ли знате да неко бележи приче као Ви?

Написане су, и пишу се књиге са сличном тематиком. Наравно не у оном броју колико је написано: партизанских књига, споменица, записа, дневника, хроника… У последњих тридесетак година, захваљујући, пре свега крагујевачком часопису Погледи, лажи и бољшевичка пропаганда су устукнули пред истином коју је ширио њихов уредник М. Самарџић. Луч Слободе и Истине се ширио и, ето, стигао и код нас, па и у многе крајеве наше отаџбине. 

Шта сте схватили да је најважније у животу када сте записали и изнова читали све ове приче? 

Познавати себе, бити храбар, имати вере, ширити љубав, штитити правду и бранити Истину, свагда и на сваком месту. Бог је и љубав и истина.

Многи саговорници – учесници ратних догађаја, њихови познаници и савременици, различитих идеолошких опредељења (четници, партизани, љотићевци, недићевци, добровољци), само су усамљени крајпуташи и бледи путокази ка Истини. Јунаци прича, са веома драматичним судбинама – обележени као хероји или издајници – можда су овога пута, у овој књизи (неко рече епопеји), виђени и осликани у неком другом светлу.

Књигу можете наручити на телефон +381631749904; или путем е-маила: mdimitrije1@gmail.com

Dubravka Matović o Mleku

Zašto se zbirka pesama zove Mleko?

Za to ima više razloga. Danas se mnogi prehrambeni proizvodi zovu mleko, mada u sebi imaju vrlo malo ili nimalo mleka, umesto mlečene masti imaju šećere; tu su i napici biljnog porekla, ili „mleka u prahu“. Ako je sve to „mleko“, onda i zbirka pesama može biti „Mleko“, a time je motivisana i pesma „Naprsnuće slike sveta”.

S druge strane, tu su one važne asocijacije koje idu uz mleko kao napitak života i koje se vezuju i za poeziju. Mleko je ipak nešto pitkije od poezije, pa je njoj potrebnije da skrene pažnju i privuče svog konzumenta.

Kako je nastajala (nastala) ova zbirka?

 „Mleko“ je nastajalo više godina, tokom kojih sam razrešavala mnogo toga u praktičnom životu, a s delom svega toga suočila sam se i kroz stvaralački postupak. Poezija po sebi jeste nešto lično, ali književna umetnost odlikuje se univerzalnošu. Teme jesu moje, ali su i naše, zajedničke, ni muške, ni ženske. Čitaoci različitih generacija javljaju mi svoje utiske, pri čemu oni daleko životno iskusniji od mene tvrde kako iste pojave posredstvom ovih pesama počinju da da posmatraju s druge strane i izvode neke nove zaključke na stare teme.

Šta je poruka zbirke Mleko?

Poruka je: pročitaj me!

Odakle potiče tvoj bunt?

Iz neslaganja s mišljejem da je opravdano sve ono što je praktično i korisno, da su lični interesi uvek bitniji od opštih, i da se pasivno gleda na ono što je pogrešno jer „nije naša stvar”.

Kako nastaju tvoje pesme?

Neko odmalena napamet množi velike brojeve, neko spretno i brzo trči, a ja čitam i pišem od četvrte godine i pišem pesme od pete.

Kriza devedestih značajno je uticala na afirmaciju mog stvaralaštva. Pred razmišljanjem o novim cipelama koje ne propuštaju vodu ustuknula je snaga želje da objavim zbirku. To se proteglo i na sledeće godine. Da profesor na fakultetu nije procenio da pišem pesme i indirektno me naveo na učešće na pesničkim festivalima, gde sam odmah osvojila prvu nagradu, pitanje je kad bih konačno objavila svoju prvu knjigu.

Kakvo je odrastanje bilo u naselju Mlekara?

Bila sam srećna u Mlekari gde je uvek bilo puno dece napolju. Na travnjaku smo rasprostirali ćebad i igrali s barbikama, sankali preko Čvorove njive pazeći da ne uletimo u Rzav, igrali se žmurke i krili se na Jovovom boru, izvodili gimnastičke vratolomije na oborenom košu, vozili bicikle, igrali školicu, lastiš, otrov, ledenog čiku, uveče uživali slušajući gitare i pesmu Branka i Zikija, nekad išli u krađu jabuka, gađali se „zelenkama”, brali dženarike, palili logorsku vatru… Posebno sam ponosna na jednu veliku fudbalsku utakmicu u koju me je, kao najmlađu i ne baš spretnu, Ivan uveo i postavio na go. BIla sam par godina i usamljena, u procepu generacija, kad su svi ostali krenuli u školu. Iz Mlekare sam ponela doživljaje za bar jednu zbirku priča.

Igor se javio iz Amerike i doveo u vezu naslov s imenom našeg naselja, čega nisam bila svesna. Detinjstvo uvek ide s nama.

Imaš li osećaj da je tvoja priroda nekad neshvaćena?

Osećaj nepripadanja progonio me je veliki deo  života, a sad znam da tako žive skoro svi, iako nisu pesnici. Svi imamo snažnu potrebu da nas vole i prihvate. Prava je sreća u životu ako sretneš bar 2 osobe koje te razumeju i prihvataju takvog kakav jesi, a najveća ako prihvatiš sam sebe.

Šta za tebe znači biti emotivan?

Nešto bez čega bi život bio jednostavniji u praktičnom smislu, ali i jednostavan u negativnom smislu.

Emotivnost treba razdvojiti od patetike i egoizma.

Kakav je tvoj odnos prema Arilju?

Arilje je pre svega lep grad s istorijom iz kog su potekli mnogi zanimljivi i značajni ljudi. To je takođe mala sredina u kojoj se „sve zna”. Međutim, uvek se svuda sve zna ili sazna. Nekad nisam uspevala u Arilju da pronađem onu slobodu koju mi je pružala porodica, a danas je kupanje na Rzavu najviši izraz svih ljudskih sloboda.

Arilje je oduvek podržavalo uspešne, talentovane, sposobne ljude istovremeno ih stavljajući na ozbiljne testove.

Ariljska biblioteka je na posebnom mestu u mom životu. Sećam se uzbuđenja kad me je sestra prvi put odvela u nju. Provodila sam dane na čitalačkom odeljenju. Biblioteka je organizovala promocije moje prve dve knjige, a iza treće stala kao izdavač.

Kako gledaš na život u Srbiji i kako izlaziš na kraj sa njim?

Uvek izgleda kao da nam neko ne da mira, ili mi nemamo mira?

Mislim da je život danas uvek posledica života pre, i individualno, i uopšte. Možda danas više razmišljati o budućnosti, jer ta budućnost nekako sve brže dolazi.

Gde vidiš sebe za 10 godina?

Mislim da ću i za 10 godina biti tu, samo što više u prirodi, dok je još ima.

Koju temu bi obrađivala u svojoj poeziji, a nisi se usudila do danas?

Ljubav. Još nisam dostigla nivo na kom o ljubavi mogu pisati na univerzalan način, a pisanje ličnih ispovesti, emotivno ogoljavanje na taj način, dnevnički zapisi, ne uklapaju se u moju poetiku.

 

U MALOM STANU

U velikom gradu

u malom stanu

zima u malom:

ledenica na prozoru

i sneg na krovu.

 

U velikom gradu

u malom stanu

u šerpici jednoj:

vulkan u malom.

 

U velikom gradu

u malom stanu

zemljotres čaša i flaša:

to tramvaj vozi bulevarom.

 

U velikom gradu

u malom stanu

čoveku je dovoljno malo

i mišlju ne pomera stene.

 
Dubravka Matović  – Urednik književnog programa ARLEMM-a

Rođena je 1982. Završila je gimnaziju u Arilju i diplomirala na Filološkom fakultetu u Beogradu 2006. godine. Predstavljala je fakultet na međunarodnoj studentskoj konferenciji „Balkan na raskršću“ u Gdanjsku (2005). Laureat je „Festivala poezije mladih“ u Vrbasu 2005. godine. Iste godine bila je finalista „Festivala mladih pesnika“ u Zaječaru, „Disovog proleća“, „Ratkovićevih večeri poezije“. Festival u Vrbasu objavio je njenu prvu poetsku zbirku Imam i nemam (2006). Objavila je knjigu eseja „Sentimentalna kuhinja“ (Skripta Elena, 2012). Zastupljena je u štampi i na internet portalima na srpskom i engleskom jeziku (Novosti, Povelja, Polja, Koraci, Treći trg, Ljudi govore Lipar, Rukopisi, Eckermann, Afirmator, Čovjek-časopis, Prerazmišljavanje…). Učestvovala je i na 13. Beogradskom festivalu poezije i knjige „Trgni se! Poezija“.
Više od deceniju ostvaruje profesionalne rezultate i stiče iskustvo kao nastavnik i u osnovnim i u srednjim školama, kakao u okviru redovne nastave, tako i kroz vannastavne aktivnosti i sekcije. S učenicima srednjoškolskog uzrasta organizovala je posećeni ciklus književnih večeri „Tri strane sveta“ (Arilje, 2007) posvećen savremenoj poeziji. S učenicima osnovnoškolskog uzrasta napisala je i organizovala predstavu „Bajka o Malom princu zasnovana na istorijskim činjenicama“ (Beograd, 2017). Osmislila je i vodi projekat „Redakcija“ gde s decom priprema dvojezični dečji magazain u misiji da se maternjem jeziku vrati ugled u svetlu profesija budućnosti.
Po diplomiranju stiče i raznovrsno iskustvo u radu s tekstom i primeni znanja o jeziku: novinarstvo, javni radio i TV nastupi, lektura, SEO optimizacija teksta, Content Developer, autor i urednik bloga Sentimentalna kuhinja (2013-2019). Od 2018. godine urednik je godišnjaka Društva Ariljaca i prijatelja Arilja u Beogradu. Učestvovala je u organizaciji i realizaciji tribine „Dobrilo Nenadić 1940-2019. − književnost inspirisana istorijom“ (Društvo Ariljaca i prijatelja Arilja, Beograd, 2019).
S ARLEMM-om sarađuje od prvog broja časopisa ARLEMM leto u znaku muzike.
ARLEMM od 2019. godine dodatnu pažnju usmerava na književnost organizujući književne večeri posvećene poeziji mlađe generacije pesnika i savremenoj književnosti za decu i odrasle, čiji je urednik i moderator Dubravka Matović.

Intervju sa Radmilom Petrović

Najvažnija lekcija koju si naučila od oca? 

Ona koju mi nikad eksplicitno nije ispričao.

Kako je nastala tvoja prva pesma?

Bilo je to u drugom razredu osnovne škole. Veroučitelj Stanko Aćimović donosio nam je časopis za koji mislim da se zvao Zvončić.

Jednom je rekao kako ne bi bilo loše da neko od nas napiše pesmu. Ja sam napisala neku kratku o Crkvi ili Bogu i objavili su je u tom časopisu. Veroučitelj je bio zaista divan, oglasio je svima da je moja pesma izašla i kupio mi neku knjigu na poklon. Učiteljica je podigla časopis i svečano rekla Radmila će zauvek imati ovu pesmu ili tako nešto. Uglavnom, kad u selo dođe časopis u kome je tvoja pesma, to je za ljude tamo neki događaj. Za mene i nije bio neki poseban, ali priznajem, bila sam srećna jer su ostali smatrali da je to nešto značajno.

Veroučitelj se posle naljutio jer su dečaci u mom odeljenju galamili na času i nije hteo više da nam predaje. Kažem to jer je šteta, imalo je nas sa velikim caklećim očima željnih znanja, a pobedio je bezobrazluk manjine.

 Koji posao na selu najviše voliš?

Volim da pomažem mami oko pravljenja sira i kajmaka, to je čist i lep posao, volim da vodim krave na ispašu, vozim traktor sa ocem. Volim i da kosim trimerom i cepam drva, ali se brzo umorim.

Posle toga pijem sok, čitam knjige, gledam kroz prozor i  mislim kako je lepo što sam se školovala.

Šta bi iz sela utkala u grad, a šta iz grada donela u selo?

Sa sela bih donela čist vazduh, zdravu hranu,  domaćinsko vaspitanje, neiskvarenost mladih ljudi, lepe predele, povela bih čak i kravu. Kravu obavezno, kad bi moglo.
U selo bih utkala velegradski duh, raznolikost ljudi i njihovih interesovanja, poštovanje različitosti.

Šta te najviše dotakne?

Čiste i dobronamerne ljudske duše, naivnost i iskrenost dece i životinja.

Koji ti je najteži trenutak u životu, a koji najlepši?

Najteži kada su umirali meni dragi ljudi. Ne znam koji bi bio najlepši, nekako očekujem da se najlepše stvari tek dogode.

Šta nedostaje našem narodu?

Volim svoj narod ali nisam pobornik teze da smo neki poseban, nebeski narod. Ljudi smo kao i svi drugi. Nedostaje nam uređenost sistema  i ponekad nada, ostalo imamo. Nekima nedostaje vaspitanje i imaju previše malodušnosti, ali u svakom žitu ima kukolja.

Šta si nasledila od dede?

Radoznalost, ljubav prema biljkama i travarstvu, verovanje da postoji nešto iznad racionalnog i praktičnog. Moj deda je bio sjajan deda. Voleo je da priča priče, peva narodne epske pesme. Rekla bih da su on i stric Vidan najzaslužniji za moje interesovanje za književnost na suštinskom nivou. Uvek je govorio da će mi nešto ispričati kad budem porasla, a onda je umro i nije mi rekao. Žao mi je što se nismo sreli u godinama kad bih mu bila ravnopravan sagovornik, imala bih mnogo toga da ga pitam.

Šta je za tebe mera ljubavi?

Briga, ali ne u smislu da se plašiš šta će biti sa nekim, već pokazivanje da ti neko znači, pružanje podrške i neke malene pomoći poput dodavanje čaše vode, ali svaki dan.

Saveti svim ljudima koji žele da pišu?

Razmislite o čemu ćete nam pričati i zašto je to vama i nama bitno.

Kako danas gledaš na mućak?

Ne znam šta da kažem. Ne znam šta je u duši i glavi onih koji ga zakopavaju.

Kakvo Arilje želiš?

Želim Arilje koje više koristi svoje prirodne i privredne potencijale i ljude u njemu koji opraštaju uspeh.

Šta je budućnost tvog sela?

Ne bih znala da kažem, verovatno i dalje malinari.

Koji je tvoj najveći strah?

Moja borba je u tome da živim u skladu sa svojim idealima. Strah je u tome da će me nešto sprečiti, da neću ostvariti svoje, ne tako male, snove.

Šta bi posavetovala svojoj majci?

U mojim godinama moja mama je imala dvoje dece u osnovnoj školi i mene u predškolskom. Izgubila je oca kad je imala devet godima, a živeti bez oca u njenom selu, Latvici, bilo je jako teško, svi su ih potcenjivali. Težak fizički rad takođe je obeležio njen život. Neki ljudi su govorili njenoj sestri, a mojoj tetki kako joj se sestra smrzava na pijaci da bi prodala krišku sira. A to što je uzela od sira, kajmaka, oraha mama je ulagala u živu silu, svoju decu. Umesto da savetujem ženu koja mi je obezbedila da živim bolje nego što je ona ikada mogla i u čijim životnim situacijama nisam nikad bila, rekla bih da moja mama može samo da bude ponosna. Nek se stide oni koji su potcenjivali porodicu moje mame, kucali noću na vrata da plaše babu i njenu decu jer su znali da su nezaštićeni.

 
IGRAČKE STE KUPOVALI ZA SINA

možda nije slučajnost
što me kroz hodnik
doma zdravlja ponekad
prozovu Radiša

što su me svi momci
kojima sam želela
da se svidim
smatrali ortakom

od traktora je teža
sva moja tuga
pokušaji da budem

devojka senzualna
sofisticirana
devojka-devojka

 

mama, tata, šta mislite

možda ste plastičnim
pištoljem s kojim mi nikad
niste dali da se igram

ubili devojčicu koja se rodila

 

Radmila Petrović je rođena u Užicu 1996. godine. Odrasla je u Stupčevićima kod Arilja. Završila Ekonomski fakultet u Beogradu. Autorka tri zbirke poezije. Kao laureat 42. Limskih večeri poezije objavila je zbirku pesama Miris zemlje (Dom kulture Pivo Karamatijević, Priboj, 2014.), a kao pobednik 22. Poetskog konkursa Desanka Maksimović zbirku Celulozni rokenrol (SKZ i Valjevska gimnazija, Valjevo, 2015). Zastupljena je u zbornicima, učestvovala na čitanjima poezije u Beogradu. Pohađala je nekoliko radionica kreativnog pisanja, kod Ognjenke Lakićević i onlajn radionicu za pisanje kratke priče kod Senke Marić. Njena nova zbirka pesama Moja mama zna šta se dešava u gradovima, čiji je urednik Zvonko Karanović, izašla je 2020. godine u izdanju PPM Enklave.

106720107_665366204073792_7462058685268816927_n

Osmočlanoj porodici sa četvoro maloletne dece (od 11-15 godina) potrebna je naša pomoć!

Osmočlanoj porodici sa četvoro maloletne dece (od 11-15 godina) potrebna je naša pomoć!
Kuća i sve stvari iz kuće su stradale u nedavnim poplavama u Arilju. Pomozimo, zajedno smo jači ❤️
Broj žiro računa:
160-5700100350866-91
Banka INTESA
Na ime Brankica Vuković
☎️060-13-84-030
☎️064-57-94-392
POMOZI BLIŽNJEM SVOM.

Preuzeto sa fb profila Arilje Oglasna tabla

 

Ljubivoje Jovanović na Balkan Info

Gost emisije “Intervju” bio je Ljubivoje Jovanović, čuveni akademski slikar. Poznat je po svojim slikama, knjigama i radovima inspirisanim slovenskom religijom. Dugo istražuje slovensku mitologiju i božanstva, u istorijskoj literaturi, mitovima, predanjima. Redovne teme njegovih slika čine božanstva Slovena: Perun, Lada, Morana, Svetovid, Svarog, Koledo. Preporučujemo Vam da pogledate ceo intervju i saznate više o brojnim zanimljivim temama. Emisija je snimljena 11.03.2020. godine u Beogradu. Emisiju je vodio novinar Aleksandar Pavković.

Pesme Radmile Petrović

SAMO ŽELIM NEKOG DA RASKLOPIMO TRAKTOR MOG OCA U TIŠINI

ja sam šmeker-devojka
imam perorez u džepu
i žice u brushalteru

stavljala sam srce pod hipoteku
htela da gradimo dom
sad nisam sigurna
da li me je iko od tih ljudi voleo

ali pustila sam prošlost da to i ostane
ja se, tata, prva probijam kroz sneg
i cvetam, kao kukurek

birala sam hranu, ustajala kasno
nema od takvih ništa, govorio si

a znaš kakva ću ja, tata, biti žena
jaka kao šifre na imejlu
neću se šminkati, hraniću se zdravo
na mom čelu pisaće organik

noću ću hodati sama
biću devojka-hajdučka trava
onakva kakvu nikad ne bi oženio

opstaću kad gromovi udaraju
u trafo-stanice. kad spiker govori
ne izlazite bez preke potrebe
a penzioneri lome kukove na trotoaru

sama sam, tata, jer ja sam ljutić-devojka
melem, ako me prisloniš na kožu
a kad me držiš predugo otvaram rane

ja sam sveže bilje, tata, i suvo sam bilje
na tavanu koje čeka da pristaviš čaj

samo nikad nisam osetila da sam
majčina ili tvoja dušica

ali, oprostila sam

traktor je startovao u zoru i vraćao se
kad padne mrak

nije vreme
za mene su naporno radili moji roditelji

***

PROKLETSTVO ŠUME

srne nisu prilazile domaćinstvima
viđali smo ih kad krenemo uz brda
da beremo šipurke za džem

jednog leta tata je zajedno
s livadskom travom pokosio lane
u sumrak je planina zaplakala

od tada sam uvek
hodala ispred kosačice
pomerala tek rođene zečeve
zmije katapultirala vilama

od tada nosim prokletstvo šume

tvoje srce srne u mojim očima
vidi žute lovačke pse
umesto prstiju noževe kosačice

ne možeš više, javio si

noge mi je zajedno sa senom
mama jutros položila kravama

***

SAMO PROVERAVAM

nemoj da se raduješ
ne razmišljam o tebi

samo proveravam
može li poezija
još uvek da me uzbudi

***

ŠUMA, PLUG, JAGORČEVINA

osećam duše ženskih predaka
koje su nastradale od muške ruke

zakačile se za mene
kad sam krenula u Beograd
i neće ni one kući

govore mi: seci ih kao pihtije!

pogledom ili kuhinjskim nožem?
možda perorezom koji nosim u džepu?

hoću, samo ne ovog
naročito ovog!, naređuju

od svega što sam na svetu mogla biti
bila sam samo žensko, priča Radovanka
pse na selu nikad nismo cenili
a biti žena bilo je gore od psa

tvoj pradeda je bio kao izvor
kaže Dobrosava, hladan i prek
spavali smo u kaci za rakiju kad me je doveo
vešao me je kao mačku koja je pojela sve piliće

a sve je to i bilo zbog rakije

snago, ne pristaj da budeš nečija

izađite iz mojih pesama!
i vi ste htele samo sinove
koji su vam posle razbijali glave

ništa iz muke niste naučile, babe
sve je bilo uzalud

 

Devojka koja ne veruje u mitove

kod proročice smo išli
tata, mama i ja.
rekla je biću muško
i nešto veliko.
spasila mi je život.

devojčice koje se ovako rode
ne poznaju bogove.
za sedmi rođendan
kolju petla na panju.

ne koriste maskaru,
nego masat i francuski ključ.
voze traktor,
cede čvarke
i jedu kavurmu.

to su one dugonoge devojke
koje šetaju same
dok se prve pahulje tope
na krovu hotela Moskva.

priđi im samo ako možeš
zavoleti muškarca u njima.

Ekonomija žudnje

znaš kakva je bila moja baba,
čuvala je decu po Herceg Novom,
on mlatio mistrijom
po zidovima u komšiluku
pa se udala.

zime su bile duge,
kubici drva se pogoreli.
ona je palila vatre,
on tresao čunkove o njenu glavu.

ja sad gde god da odem
kažem nisam odande.
pripadam poljani, tamo gde su
komšije odavno zakopale mućak
sa naše strane međe,
ali ne i ljudima koji su je naselili.

u nižim razredima sam sanjala
kako me jure da me kolju,
u višim četvorku iz matematike.
na fakultetu nisam dizala bune.

noću čujem topljenje glečera na severu,
klizišta kako zatrpavaju Ameriku.
tako im i treba!
govore ljudi iz mog sela.

grudi su mi i danas
kao nekad ocena iz matematike.
Petrović, mršava dvojka,
rekla bi nastavnica dok deli zadatke.

i dalje me pitaju o tebi, to boli
mnogo više nego
kad su me u školi pitali
koje slovo ne znam da kažem.
pa pička vam materina recite vi
ono što ne znate, mislila sam.

bićeš bogat
kako si se oduvek i ponašao,
a nisam ti rekla
oduvek sam maštala da kreneš ka meni
onde gde i buržuji kreću praznih ruku.

uvek sam želela
da dođeš
u zagrljaj.

Prase na Vol Stritu

bio je decembar.
sneg je padao
kao i berzanski indeksi
još od avgusta.

deda je pričao o ratovima
i ja bih čula
kako pucaju topovi u daljini,
mada sam znala da je furuna
puna suvih bukovaka.

život je otkucavao mogućnosti,
ne ovde.
ovde su se krmače prasile
s prvim snegom.

kao stihovi
nizali su se prasići.
skidali smo im opne s njuški,
ložili vatru i brojali.

bili su to prasići tragači.
srljali po ćoškovima,
shvatali gde je najtoplije
i vraćali se majci.

posle je došlo proleće.
u naše selo, ne na Vol Strit
i nije bilo te recesije
koja bi sprečila da slavimo Đurđevdan.

prasići su bili hrskavi,
jeli smo i mislili
okrutan je taj kapitalizam.

Ako ljubav, onda šta?

nisam znala da li da verujem
u Boga.
po selu se pričalo
ima nešto!

nešto,
što nije dalo da naučim
kako se vozi bicikl.

kad si smotana!
rugala se sestra.

to su čini!
deda je govorio,
to su čini.

mrze nas
jer smo bolji.
pazi na šta staješ.

godina je bila teška.
kuća neomalterisana.
podovi stodvaesosmice truli.

osim u dedi,
ni u čemu nismo bili bolji
od komšiluka.

i zašto sad nije ovde
da mi na kosu
stavi venac od ivanjskog cveća
na dlanove pospe vodu sa tri izvora

i skine mi tvoje čini
šašave.

Ako je ljubav, onda je ljubav

on je opasan.
njegove su usne poezija
koju neću pročitati.

došao je taman kad je trebalo,
kao rodna godina.
zapalio vatru
ne znajući
koliko jako mogu da gorim.

najgori je sebi,
a meni je poluga od zlata
iz trezora federalnih rezervi

ima ga dovoljno da dolar apresira
i izvoznici pamuka iz Meksika
procvetaju pre njega.

on se ne javlja,
ne javlja se!
a toliko laži imam da mu kažem.

da ga neću čekati
da ga ništa ne razumem
i kako slušam tatu,

a on hoće deliju
da okopa poljanu pod malinama,
čuva hektare bukovine
i smonicu
pod noktima

Moja loza ima dar da vam skrati liniju života

moj deda je znao više nego što mislite.
rekao je čoveku
dabogda plakao kad budeš najsrećniji.
sin mu je poginuo na venčanju
svoga brata.

dedu nije trebalo ljutiti.

mogla bih se ograditi od porodice
koja u krugu od hiljadu metara
nije pričala sa komšijama,
od stričeva koji su lomili vilice
svojim najboljim drugovima,
od tetaka koje se nisu udale
jer nisu mogle ni sa kim.

zato nosim perorez u džepu
jer znam da mogu doći na naplatu
sve te glave, vilice i srca.

mogla bih se ograditi
mada sam svesna
da postoji crta
koju bi neko mogao da pređe
i moja ruka postala bi stričeva,
noge bi uzele tatin korak,
a usne proklele dedinim rečima.

mogla bih se ograditi,
ali odrasla sam na selu i videla
ako u proleće posadiš grašak
na toj njivi u leto neće biti paradajza.

Govorili su mi da je Beograd grad
u kome nikog ne smeš da pogledaš u oči

ja sam šmeker devojka.
imam perorez u džepu
i žice u brushalteru.
ne znam da pričam o filmovima.
znam kako se sade luk i grašak
i da točkovi traktora blokiraju
kad nestane ulja za hidrauliku,
ali njega to ne interesuje.

on je muškarac dama.
ne zna kako funkcionišu
porodični sistemi
sa sekirama, vilama i grabuljama.
zna koja su vina dobra,
koji kaputi preplaćeni,
ali mene to ne zanima.

mala, zajebi, kaže
i ja se setim
kako je vrućina bila velika
tog leta u malinama, a cena niska
pa smo blokirali prugu,
prevrnuli maricu
i da je jedan iz žandarmerije
imao isto tako sjajne oči
i pogled koji pomera kašike.

bilo je naređenje:
ne sme se probiti kordon
ali kažem, cena je bila niska,
nismo mogli radnike da isplatimo.
i sve su to bili
neki muškarci-dame u oklopima
koje su žene iz mog sela
probijale kamenjem.

tamo gde sam odrasla
nežnost se ne iskazuje prema ljudima,
ona se čuva
za mačiće što se okote u štali.
tamo naučiš neke fore,
onda odeš daleko
i tražiš muskarca koji na njih ne pada.

kad ga sretneš počinje rat
za koji nemaš nikakvu strategiju
zato što je ljubav jednostavna
a ti si pre svega devojka
i u neke bitke
ne ulaziš da bi pobedila.

Četiri poljupca da spasimo svet

upoznajte ga.

kada pali cigaretu
izgleda kao kuća
koju su mačke napustile.

u ljubav se zaletao
kao stršljen u svetlo staklo prozora.
mislio je uzima,
a odnosile su deo po deo.

jedini način da se sastavi
jeste da se izgradi ponovo.

nek se javi neka koja ume.

ja nemam ekskluzivne haljine,
nemam haljine uopšte.
često gricnem živac ispod nokta,
držim laktove na stolu.

što znači,
nisam ti ja neka dama.
a on to zaslužuje.

ako si ti ta žena,
ako si nosila najlepše haljine,
prikladan mejk ap,
jela dagnje ispravno,
svidela se njegovom tati

i kad zaspi,
ako nije ceo,
reci mu nek se javi.
odvela bih ga u tri pičke materine
i tamo ljubila.

Otkad te volim ne osećam se bezbedno

telefon je vratio sat
automatski,
jesen je.
tvoja devojka proučava
kako se gledamo.

ima dobru građu.
lepa je.
verovatno se budi našminkana,
ali ostariće.

ti imaš fakultet,
dobro plaćen posao
i razmišljaš šta ćeš biti u životu.
imaš nju,
a ne znaš s kim ćeš
dočekati starost.

ja sam ti prijatelj
dok ne naučim da pletem
džemper i čarape
jer zime su oštre tamo gde ću te povesti,
a u proleće cvetaju kaćuni
i bespravno izgrađeni objekti.

jesen je
i šta me briga za tvoju devojku.
znam onu koju ćeš oženiti.
srčana je
i zove se radmila

__________________________________________

 

Radmila Petrović (1996, Užice) odrasla je u Stupčevićima kod Arilja. Završila je Ekonomski fakultet u Beogradu. Kao laureat 42. Limskih večeri poezije objavila je zbirku pesama „Miris zemlje“ (Dom kulture „Pivo Karamatijević“, Priboj, 2014.), a kao pobednik 22. Poetskog konkursa „Desanka Maksimović“ zbirku „Celulozni rokenrol“ (SKZ i Valjevska gimnazija, Valjevo, 2015). Zastupljena je u zbornicima, onlajn časopisima, učestvovala je na brojnim čitanjima poezije u Beogradu. Polaznica je nekoliko radionica kreativnog pisanja. Trenutno pohađa radionicu za pisanje poezije kod Ognjenke Lakićević i onlajn radionicu za pisanje kratke priče kod Senke Marić. Njena nova zbirka pesama, čiji je urednik Zvonko Karanović, izaći će u junu ove godine u izdanju PPM Enklave. Slavi Đurđevdan.

Tako bi govorio naš pisac Dobrilo

Primećujem kako danima ne znam koji je dan, datum, mesec. Nisam jedini, mnogi se žale na slične „simptome“. Neki dan sam doneo i kalendar, da bih bio u toku sa protokom ovog ludog vremena. Pomislim kako su to prvi znaci amnezije. Šta će biti sa nacijom, pitamo li se, ako se ovo ludilo nastavi?

Odavno među nama nije, naš dragi pisac, Dobrilo Nenadić. Dolazio mi je u snove. Sedimo, kao mnogo puta pre, u njegovoj radnoj sobi. Pokazuje mi neke njegove romane. Sve ih imam, ništa ne kupujem, kažem mu. Eto „Doroteja“ sam čitao četiri puta. Jedino mi se to dogodilo sa: „Sto godina samoće“, „Stepski Vuk“ i „Braća Karamazovi“. Kao da nije zadovoljan (ma ne, mi se uvek šalimo) što ga svrstavam u plejadu takvih velemajstora pera, pa mi kaže:

– Znači, ovi drugi moji romani (a ima ih 15) ti nisu nešto, našo si im valinku, zamerku, neku dlaku? – To bi mi obično govorio kada sam samo hvalio njegovo prvo – a remek delo. Prećutkujem odgovor, dok on iz police vadi svoj roman „U senci crne smrti“.

– To je to – o pandemiji kuge u srednjem veku. – kaže mi. Naravno da sam čitao, kažem mu. I tu je nešto kazano kako se ništa slučajno ne dešava, nastavih, dok on nam natoči, njemu omiljeni i lično proizveden, kalvados.
Znao sam uvek šta pisac piše, ali sam više od svega želeo da znam šta čita. Imao je i voleo retke knjige. Jednom prilikom me pitao da se raspitam o knjizi: „Nevidljiva ruka“, kako bi je, ako igde postoji, nabavio. Igrom slučaja sam posedovao tu knjigu, i rekoh mu da će je imati tog dana. – Kako, ne mogu da verujem? – pitao je. Vidimo se za sat-dva, rekoh i odnesoh mu knjigu koju sam kupio u antikvarnici nekog primorskog grada.

Od toga dana smo „viši prijatelji“
– Nisam prorok – kazuje – al sam, Vas, moje pajtose i junake iz „Jevđenija“, znajući za ovu pošast (baš tako je rekao) preselio na sigurno i bezbedno mesto. Gore, u tim gorama, možete da bazvrčete, divljate, šenlučite i lovite divljač, ribe; berete lekovite travke, a da vas niko ne proganja i kontroliše. Ja sam jatak i jemac vaše slobode i vašeg sagrešenja.

I, Dobrilo, kaza da mu je, gore u rajskom naselju, kvrcnula ideja da baš ovo vreme postavi u fabulu u dovrši roman „Jevđenije“. Možda je baš i godina dana od kada smo razgovarali o radnji, tematici i likovima koje je već smestio u roman. Njegova gotovo poslovična radoznalost je u meni uvek budila želju da mu predam deo moje mašte i prenesem doživljaje iz nekog našeg raspusnog života, koji se odvijao u Severnim brdima i banjskom Kanjonu, gde je on poslao u izbeglištvo svoje „grešne“ likove.
– Gore – rekao bi – možete da budete u „samoizolaciji“, da imate svoje cirkuske predstave, bez da budete snishodljivi poslušnici Farme (pod tim je podrazumevao farmakomafiju i Sv. Zdr. Org.) Niko vas ne može prisiliti na: poštovanje nelegitimnih odluka i uredbi (preporuke su neophodne i ljudske – to civilizovan svet radi), sva ta vakcinisanja i čipovanja, a biće ih na desetine; niti da budete vojnici „čelične“ discipline. I ko bi se osmelio da vam se približi, da vas logoruje 80 sati?

Samo me redovno morate, o svim vašim nestašlucima, obaveštavati.
Da je on danas među nama, znam da bi nam lakše prolazili dani. Znao je da u svu tragiku, jad i čemer tužnih dana, unese trunku filozofske mirnoće i dozu blagog optimizma. Zvao bi gotovo svakodnevno, smišljao kako da se borimo sa samoćom, zatočeništvom; imao bi on ideje kako da ostanemo daleko izvan panike i straha. Imao je izuzetan dar za neku vrstu lekovitog humora. A onda bi se dugo, dugo smejali…

Jednostavno bi doneo zaključak i rekao:
– Svemu viđosmo leđa i kraj, pa i ovome zlu koje je personifikacija nemoći, ćemo.
Setih se piščeve priče…

U jednom trenu, pisac Dobrilo, se beše, pričao mi je to kod njegove kuće u Vigoštu, nekako zapetljao i nikako nije mogao da razreši neki segment radnje vezane za lik Petrašina, sve dok mu, dok je u plasteniku brao paradajz, na čelo nije sletela muva – zunzara. Onda se, u trenu, setio svega… Bog je poslao to stvorenje da mu prenese ideju, inicijalnu kapislu i okidač za nastavak romana („Despot i žrtva“.) E, pa taj okidač nam je uvek potreban da se prisetimo, dokučimo, razmislimo svojom glavom; postavimo sebi pitanja: Šta, kako , zbog čega, koji je cilj, smisao, rezultati???

Veoma informisan o svemu, pisac Nenadić, znao bi da svojom logikom dokuči poreklo, smisao i cilj mnogih događanja pa i apsurda, tako, dakle, i oko ovog patogenskog ludila. Sve bi on stavio pod brojeve, statistiku, ukrstio, poredio, proračunao i izračunao. Toliko zaraženih, ovoliko obolelih: broj preminulih: u odnosu na prethodne godine: u svetu, okruženju, kod nas… = XZY.
A otkuda to, da sa tako malim procentom od (0, 1 – 1 -2 %) tolika medijska halabuka, zavrzlama i gungula, i to baš u celom svetu? Kada bi podvukao crtu rekao bi:

– Nesrazmera i banalno (trapavo) medijsko spinovanje… I to ti je to! Nema tu mnogo mudrovanja. I ko je ovde lud? Pa nije ovaj svet toliko blesav.
Onda bi obrazložio stanje svesti…
– Monstruozni cinizam. E, tu je ta caka i prevara, a sve je usmereno da se u toj neuralgičnoj propagandi i halabuci stvari preokrenu, da se pokori i satre većina stanovništva, pogotovu ove moje stare pajtose, koje su odavno, kao nepotrebne za društvo, otpisali. Baš njih briga za ljudska prava, pravo na život, slobodu, veru. Oni su globalistički bezbožnici. Antihristi. Kakva iluzija o demokratiji? Pa dok se običan, pošten svet bori za svoj opstanak, te nekrofilske šarlatane (narodni mučitelji) zanima samo moć, novac i njihova stabilokratija.

A onda smo pričali i o strahu, panici…
Uz sve mere (distanca je najbitnija), bez ove panike i strahotnosti i zatvaranja ovih mojih matoraća, koji jedva čekaju da vide vazduh, ozon i sunce, sve bi proteklo bez presije, straha; mnogo blaže, ljudskije i bezbolnije. Pa zar svetska medicina ne kaže: Svim ljudima, a pogotovo u razdoblju posle 40-te, potrebna je intenzivna fizička aktivnost kako bi ostali u kondiciji i održali potreban imunitet.
Pisac je rekao još mnogo toga, kao i za Svet pravednika i Pokret „Q“, koji će, uskoro, poraziti Globalno Zlo, ali nije vreme za te priče.

Poslednja vest:
Dobra vest je što će „struka“ morati, i uprkos prisustva virusa, da situaciju postepeno relaksira kako bismo bili spremni, da i pod maskama, izađemo na te demokratske izbore. A, kako će nas, i sa koje razdaljine, prskati kontrolori (biće ih po 5 na 1 metar), videćemo.

Ne znam samo kako ćemo se potšišati (verovatno su izmislili neke dvometarske češljeve i teleskopske makaze i mašinice.)
I mada će se, mnogi zatvoreni, razboleti od potisnutih emocija, ne bojte se: Bog je na našoj strani, preživećemo, i neće se baš tako brzo „napuniti naša groblja“.
Žilav smo mi narod. Nećemo se olako predati. Uvek ćemo voditi rat za dobrobit života, a ne rat za zločince i protiv opstanka.
Amin!

Momčilo Dimitrijević