Интервју – Момчило Димитријевић о другом допуњеном издању књиге ХЕРОЈИ ИЛИ ИЗДАЈНИЦИ

Боже колико је живих међу мртвима, а колико је мртвих међу живима…
       (Владика Николај Велимировић)

О чему говори књига Хероји или Издајници?

Књига, пре свега, говори, о сатирању српског народа у току Другог светског рата, као и о многољудном страдању у поратним годинама. То је, између осталог, збирка сведочанстава: о погибији бораца и официра Краљеве војске, о разарању њихових породица, робијању њихових јатака; али и о уништавању српских домаћина, сатанизовању интелектуалне елите, гажењу цркве и њених светиња; као и о затирању српске младежи и прогону обичних малих људи – српског сељака. Књига је својеврсни лексикон сећања преживелих мученика, углавном из крајева западне Србије, који су, у крхотинама свог памћења, сачували и на светло Истине изнели све страхоте из суморног времена грађанског рата. Књига је испуњена многим извештајима, изворима, адекватним цитатима, личним освртима и коментарима, али и документима из немачких, партизанских и четничких архива. Хероји или издајници је књига у којој се контролисаној и диригованој историји – споменару улепшаних хвалоспева ратних победника, “хероја” – супротстављају, без идеолошке диоптрије, погледи поражених “издајника”. Издајници не ратују са херојима, чак им, без трунке мржње, праштају. Они само желе да се на истом временском и ратном кантару вагају лаж и Истина.

Како се родила идеја за оваквом књигом?

Увек, и за све, у животу је потребан окидач, иницијална каписла, па тако и за писање књиге. Још као дечак, основац, слушао сам од деде и очевих пријатеља (отац о томе никада није говорио) неке, мени тада нејасне, готово невероватне, приче о ратним временима. Случај је хтео да једном приликом, у очевом војничком коферу, који само тог дана и никада више није био закатанчен пронађем, у мени ретко кад доступној књизи “Свезнање” (деда ју је донео, иако је била тешка преко 5кг, са Солунског Фронта), фотографије мени непознатих брадатих људи. Мени су тада те слике биле веома стране, тим пре што у мом видокругу, тих година, није било тако одевених људи са црним брадама. Можда се у мојој глави могла створити слика о некаквом маскембалу, или…? Много касније сам сазнао да је на тим сликама био и мој отац, а да је мајка слике, у страху да не буду откривене, спалила.
То је било оно: “Удар нађе искру у камену”, како Његош рече.
Свих тих поратних година у школи смо виђали само једну слику, знали његово име, учили историју писану затупљеним пером “победника”, слушали о надчовечанској борби народноослободилачке војске; дивили се цењеним херојима, чије хладне бисте “красе” многе паркове; имена њихова носе наше школе, позоришта, наша села, установе, наше улице, булевари… И тада није било ничега другога. Касније сам сазнао да у нашој историји недостају многе странице, како од настанка нације (то свакако сеже, не у VII век како су нас учили и лагали, већ у далеку, вишемиленијумску прошлост) али и да су прећутани многи догађаји и хероји из времена Првог и Другог светског рата.
Отац је, а да ја то као дете нисам ни разумео, често био и по неколико месеци, далеко од породице и куће одсутан. Мајка је говорила да је он на раду и да ће зарадити новац да би се ја и моја браћа школовали. Био је, уствари, у више наврата на “службеном пута” – принудном раду, кулуку (у рудницима, на изградњи Палисада, минирању и изградњи путева). Зашто само он а не и наше комшије? – питао сам се. Деда, иначе каплар са Солунског фронта, ми је неколико година касније рекао: “Бојим се да ово што ти сада кажем нећеш разумети: Мој син, твој отац, није био на Титовој страни.”
И ништа више…
За неку “другу страну”, да је има и да постоји, тада нисмо знали све док једнога дана мајка није опсовала неке људе у кожним капутима, који су однели очев казан за печење ракије. Рекли су јој да припази шта говори. Тад сам схватио да је наша кућа била обележена.

Наслов књиге „Хероји или Издајници“ има одређену тежину. Да ли сте овим желели да оне који су годинама обележени као издајници претворите у хероје?

Кад нешто пишете увек постоји сложено питање: Како то насловити, како наћи прост а жив и вишезначан назив. Тако је и код књиге. Постојали су и други радни наслови: Дивљи господари планине, Равногорци говоре, Сведочења, или по наслову књиге Марсела Пруста: У потрази за изгубљеним временом, који је предлагао Добрило Ненадић, један од потписника рецензије књиге, који ме је соколио и охрабривао да не посустанем.
Хероји или издајници, издајници или хероји – вечита дилема. Преломило је да се књига наслови том двосмисленом кованицом, не зато што звучи претенциозно, привлачно, провокативно, већ због тога што је то свевременска дилема у памћењу нашег народа. Било је замишљено да се у књизи, паралелно са судбином равногораца, преплићу судбине припадника партизанског покрета. Већина њих није била спремна на разговор. Али светли ликови попут Душана Крчевинца Шабана, бившег председника ариљске општине; Јездимира Милићевића и Љубивоја Алексића, довољно говоре да је и на страни “победника” било добрих, поштених и часних људи. У рату нема анђела. Нигде у свету, па ни код нас, није било чистог рата, нити чисте војске. Покушао сам да људе, без обзира под којом се заставом борили, поставим на неко мало сигурније место, да догађаје и њихове савременике обојим са мало више светлости. Да ли сам успео? То знају и говоре читаоци, међу којима је и много младих људи, што посебно радује.

Колико је времена и труда требало да се пронађу и наведу на разговор саговорници који су преживели ратну трагедију и голготу?

То није мерљиво опипљивим параметрима: временским јединицама, километрима, умним, физичким и интелектуалним напорима. За проналажење саговорника, сакупљање прича (исказујем захвалност за труд на свесрдној помоћи у обликовању неких текстова: проф. Славици Радовић и проф. Миливоју Трнавцу), проналажење грађе, ишчитавање литературе, зборника, докумената, па све до обликовања текстова и поглавља, утрошено је више година. Али све то је занемарљиво кад имате саговорнике чије судбине, сузе, олакшање у исповедању некоме, често и, зашто то не рећи, неповерење, вас итекако инспиришу. То је сатисфакција. Било је случајева да се појави зрно сумње, малодушности, нелагоде, страха, а одмах затим, ти исти – док листају старе, пожутеле, деценијама скривене у најлон кеси и на тајном мести испод патоса, фотографије – озареног лица, течно и разговетно износе своја сећања, те “слатке отрове” закључане у дубини душе. Тада вам не преостаје ништа друго него да себе сместите у оно време, оживите њихову судбину и идентификујете се, док сте ту, са тим ликовима.

Какви су хероји из ваше књиге?

Чврсти у својој идеологији, овенчани ореолом националиста, добродушни, смели и поштени; прилично образовани, отмени, иако посустали и под теретом година одавали су лик господства и чврстине у својој вери. Многи су, иако на заласку живота, деловали стамено мада су своју младост сагорели по беспућима, шумама, казаматима и робијашницама. Међу ликовима је и много оних које је је ратни вихор разнео и које нисам упознао. Били су међу њима и часни, школовани официри (Пеливан, Марковић, Ђурић, Калаитовић, Вучковић…), многи јатаци, родољуби, српски домаћини… Од свих, а у галерији ликова их је на десетине, најсветлији траг оставили су: Нада Мијушковић, Љубинка Алексић Мајорица, партизан Душан Крчевинац Шабан, Стојка Шекељић, Божо Пузић, новинар Љубивоје Алексић… 

Како су реаговали учесници који су испричали своје приче по објављивању књиге и где су они сад?

Многи су мени тада, када сам код њих долазио, били незнанци, а касније смо постали пријатељи. Годинама смо се сретали, разговарали, интересовали се за неке друге судбине. Неке сам после шездесет година, а да нису знали једни за друге, као и то да ли су међу живима, поново спојио. Неколицина њих је, сузних од среће очију, присуствовала на промоцијама књиге. Били су прозивани и, као деца, срећни, готово усхићени, и говорили да им је, појавом књиге, за живота подигнут споменик. Казивали су да, коначно, после исправљене неправде и обелодањивања истине и рехабилитације, могу мирно да оду из овоземаљског живота. Већина је отишла. Неки су тражили да им, у тим тренуцима пресељења, посветим неколико речи. То се и догађало. 

Да ли су вам се после читања књиге читаоци јављали са својим сличним причама?

Наиме, ово проширено издање и јесте угледало своју светлост, захваљујући пре свега Библиотеци “Љубиша Р. Ђенић” из Чајетине и председнику чајетинске Општине М. Стаматовићу, али због захтева читалаца који су имали жељу да, на страницама књиге виде и неке своје приче. Да, и данас после десет година, много је оних који би да неке своје трагичне приповести поставе у корице књиге. Ко зна можда за неко ново издање.

Ваша књига се налази у највећој библиотеци у Америци, како је доспела тамо?

Хероји или издајници се налази у многим домовима и библиотекама широм света. На захтев једне госпође која представља Bookbridge (мислим да се зове Јелена) књига се налази, међу 15 милиона књига из целог света, у Конгресној библиотеци у Вашингтону. Био бих непристојан када не бих признао да сам се тог дана када ме је позвала и саопштила ту вест посебно обрадовао, можда исто онолико као када сам био позван да, у Клубу књижевника, примим награду “Драгиша Кашиковић”, за књигу. Књига је, ангажовањем српских исељеницика (за време рата, и половином прошлог века, избеглих из земље због Брозове диктатуре), посебно из Америке и Канаде, доспела до многих српских националиста и родољуба. Они су заслужни што су сведочења о том сулудом грађанском рату “препливала океан” и остала у животу. 

Ко су хероји а ко издајници данас?

И данас, како у свету тако и код нас, народ је подељен – поларизован. Данас широм планете “ратују”: глобалисти против суверениста, неокомунисти против националиста, антифа и фа, верујући против атеиста, обојени против белих. Вечна борба зла и добра – силе мрака и силе светла су у вечитом сукобу – и тако у недоглед, све док не уништимо ову дивну, Богом дату, планету. Многи би и данас да се, иако су се они измирили у гробовима, ми њихови потомци, делимо на партизане и четнике.
Хероји су данас, можда сам ту мало субјективан, неки модерни хајдуци – природњаци, еколози, они који би да избегну стеге система, да искораче из “Фарме” и резервата – они који чезну за: шумовитим брдима, плавим небом, песмом птица, жубором река, бистрим потоцима, али и сви они мали људи који се боре у својим срединама против урушавања природних закона и накарадног материјалистичког поимања света. Издајници се, пак, труде да нам свим силама докажу да ми нисмо ми, и да треба да заборавимо: род свој, своје име, своје писмо, језик свој, своју веру, своју песму, коло, своју традицију и историју…

Шта садржи допуњено издање ове књиге?

У проширеном (допуњеном) издању било је места за неких дванаест нових прича о страдању: капетана Поледице, пилота Тодоровића, богослова Радибратовића, свештеника Алексе Вукотића; о судбини породице Војислава и Страјина Вуковића; о животној драми Обрада Васиљевића, о ратном путу сенатора Средоја Бркића, Милијанка Обрадовића, Јездимира Милићевића; о ратној драми и робијању поручника Ивка Јовановића… Придодато је још неколико фрагмената о ратним окршајима и златиборским српским јамама.

Која је животна прича из књиге је највише утицала на вас?

Све… Посебно потресна, веома драматична и поучна је исповест госпође Наде Мијушковић, која је на правди Бога робијала у Забели и преживела тешку тортуру, шиканирање, омаловажавање; неколико пута одвођена пред стрељачки строј… Моја Херојина.

Које књиге сличне тематике би препоручили нашим читаоцима?

Много би ту било наслова, више десетина. Постоје многи историчари, писци, публицисти и хроничари који се поштено баве истраживачким и научним радом везаним за нашу историјску прошлост. Пре свих ту су: др Коста Николић, др Бојан Димитријевић, др Срђан Цветковић, Милислав Самарџић, Васа Казимировић, проф. Предраг Остојић, др Немања Девић…, као и академик Љубомир Симовић, књижевник Вук Драшковић, писци: Антоније Ђурић, Боривоје Марјановић, Томислав Крсмановић, Велибор Џомић, Радован Калабић, Славко Маслар, Саво Јанковић, Живорад Грујичић… итд. 

Захваљујући овој књизи исправљена је на неки начин историја наше средине, западне Србије, али шта је са осталим деловима наше земље? Да ли знате да неко бележи приче као Ви?

Написане су, и пишу се књиге са сличном тематиком. Наравно не у оном броју колико је написано: партизанских књига, споменица, записа, дневника, хроника… У последњих тридесетак година, захваљујући, пре свега крагујевачком часопису Погледи, лажи и бољшевичка пропаганда су устукнули пред истином коју је ширио њихов уредник М. Самарџић. Луч Слободе и Истине се ширио и, ето, стигао и код нас, па и у многе крајеве наше отаџбине. 

Шта сте схватили да је најважније у животу када сте записали и изнова читали све ове приче? 

Познавати себе, бити храбар, имати вере, ширити љубав, штитити правду и бранити Истину, свагда и на сваком месту. Бог је и љубав и истина.

Многи саговорници – учесници ратних догађаја, њихови познаници и савременици, различитих идеолошких опредељења (четници, партизани, љотићевци, недићевци, добровољци), само су усамљени крајпуташи и бледи путокази ка Истини. Јунаци прича, са веома драматичним судбинама – обележени као хероји или издајници – можда су овога пута, у овој књизи (неко рече епопеји), виђени и осликани у неком другом светлу.

Књигу можете наручити на телефон +381631749904; или путем е-маила: mdimitrije1@gmail.com

Dubravka Matović o Mleku

Zašto se zbirka pesama zove Mleko?

Za to ima više razloga. Danas se mnogi prehrambeni proizvodi zovu mleko, mada u sebi imaju vrlo malo ili nimalo mleka, umesto mlečene masti imaju šećere; tu su i napici biljnog porekla, ili „mleka u prahu“. Ako je sve to „mleko“, onda i zbirka pesama može biti „Mleko“, a time je motivisana i pesma „Naprsnuće slike sveta”.

S druge strane, tu su one važne asocijacije koje idu uz mleko kao napitak života i koje se vezuju i za poeziju. Mleko je ipak nešto pitkije od poezije, pa je njoj potrebnije da skrene pažnju i privuče svog konzumenta.

Kako je nastajala (nastala) ova zbirka?

 „Mleko“ je nastajalo više godina, tokom kojih sam razrešavala mnogo toga u praktičnom životu, a s delom svega toga suočila sam se i kroz stvaralački postupak. Poezija po sebi jeste nešto lično, ali književna umetnost odlikuje se univerzalnošu. Teme jesu moje, ali su i naše, zajedničke, ni muške, ni ženske. Čitaoci različitih generacija javljaju mi svoje utiske, pri čemu oni daleko životno iskusniji od mene tvrde kako iste pojave posredstvom ovih pesama počinju da da posmatraju s druge strane i izvode neke nove zaključke na stare teme.

Šta je poruka zbirke Mleko?

Poruka je: pročitaj me!

Odakle potiče tvoj bunt?

Iz neslaganja s mišljejem da je opravdano sve ono što je praktično i korisno, da su lični interesi uvek bitniji od opštih, i da se pasivno gleda na ono što je pogrešno jer „nije naša stvar”.

Kako nastaju tvoje pesme?

Neko odmalena napamet množi velike brojeve, neko spretno i brzo trči, a ja čitam i pišem od četvrte godine i pišem pesme od pete.

Kriza devedestih značajno je uticala na afirmaciju mog stvaralaštva. Pred razmišljanjem o novim cipelama koje ne propuštaju vodu ustuknula je snaga želje da objavim zbirku. To se proteglo i na sledeće godine. Da profesor na fakultetu nije procenio da pišem pesme i indirektno me naveo na učešće na pesničkim festivalima, gde sam odmah osvojila prvu nagradu, pitanje je kad bih konačno objavila svoju prvu knjigu.

Kakvo je odrastanje bilo u naselju Mlekara?

Bila sam srećna u Mlekari gde je uvek bilo puno dece napolju. Na travnjaku smo rasprostirali ćebad i igrali s barbikama, sankali preko Čvorove njive pazeći da ne uletimo u Rzav, igrali se žmurke i krili se na Jovovom boru, izvodili gimnastičke vratolomije na oborenom košu, vozili bicikle, igrali školicu, lastiš, otrov, ledenog čiku, uveče uživali slušajući gitare i pesmu Branka i Zikija, nekad išli u krađu jabuka, gađali se „zelenkama”, brali dženarike, palili logorsku vatru… Posebno sam ponosna na jednu veliku fudbalsku utakmicu u koju me je, kao najmlađu i ne baš spretnu, Ivan uveo i postavio na go. BIla sam par godina i usamljena, u procepu generacija, kad su svi ostali krenuli u školu. Iz Mlekare sam ponela doživljaje za bar jednu zbirku priča.

Igor se javio iz Amerike i doveo u vezu naslov s imenom našeg naselja, čega nisam bila svesna. Detinjstvo uvek ide s nama.

Imaš li osećaj da je tvoja priroda nekad neshvaćena?

Osećaj nepripadanja progonio me je veliki deo  života, a sad znam da tako žive skoro svi, iako nisu pesnici. Svi imamo snažnu potrebu da nas vole i prihvate. Prava je sreća u životu ako sretneš bar 2 osobe koje te razumeju i prihvataju takvog kakav jesi, a najveća ako prihvatiš sam sebe.

Šta za tebe znači biti emotivan?

Nešto bez čega bi život bio jednostavniji u praktičnom smislu, ali i jednostavan u negativnom smislu.

Emotivnost treba razdvojiti od patetike i egoizma.

Kakav je tvoj odnos prema Arilju?

Arilje je pre svega lep grad s istorijom iz kog su potekli mnogi zanimljivi i značajni ljudi. To je takođe mala sredina u kojoj se „sve zna”. Međutim, uvek se svuda sve zna ili sazna. Nekad nisam uspevala u Arilju da pronađem onu slobodu koju mi je pružala porodica, a danas je kupanje na Rzavu najviši izraz svih ljudskih sloboda.

Arilje je oduvek podržavalo uspešne, talentovane, sposobne ljude istovremeno ih stavljajući na ozbiljne testove.

Ariljska biblioteka je na posebnom mestu u mom životu. Sećam se uzbuđenja kad me je sestra prvi put odvela u nju. Provodila sam dane na čitalačkom odeljenju. Biblioteka je organizovala promocije moje prve dve knjige, a iza treće stala kao izdavač.

Kako gledaš na život u Srbiji i kako izlaziš na kraj sa njim?

Uvek izgleda kao da nam neko ne da mira, ili mi nemamo mira?

Mislim da je život danas uvek posledica života pre, i individualno, i uopšte. Možda danas više razmišljati o budućnosti, jer ta budućnost nekako sve brže dolazi.

Gde vidiš sebe za 10 godina?

Mislim da ću i za 10 godina biti tu, samo što više u prirodi, dok je još ima.

Koju temu bi obrađivala u svojoj poeziji, a nisi se usudila do danas?

Ljubav. Još nisam dostigla nivo na kom o ljubavi mogu pisati na univerzalan način, a pisanje ličnih ispovesti, emotivno ogoljavanje na taj način, dnevnički zapisi, ne uklapaju se u moju poetiku.

 

U MALOM STANU

U velikom gradu

u malom stanu

zima u malom:

ledenica na prozoru

i sneg na krovu.

 

U velikom gradu

u malom stanu

u šerpici jednoj:

vulkan u malom.

 

U velikom gradu

u malom stanu

zemljotres čaša i flaša:

to tramvaj vozi bulevarom.

 

U velikom gradu

u malom stanu

čoveku je dovoljno malo

i mišlju ne pomera stene.

 
Dubravka Matović  – Urednik književnog programa ARLEMM-a

Rođena je 1982. Završila je gimnaziju u Arilju i diplomirala na Filološkom fakultetu u Beogradu 2006. godine. Predstavljala je fakultet na međunarodnoj studentskoj konferenciji „Balkan na raskršću“ u Gdanjsku (2005). Laureat je „Festivala poezije mladih“ u Vrbasu 2005. godine. Iste godine bila je finalista „Festivala mladih pesnika“ u Zaječaru, „Disovog proleća“, „Ratkovićevih večeri poezije“. Festival u Vrbasu objavio je njenu prvu poetsku zbirku Imam i nemam (2006). Objavila je knjigu eseja „Sentimentalna kuhinja“ (Skripta Elena, 2012). Zastupljena je u štampi i na internet portalima na srpskom i engleskom jeziku (Novosti, Povelja, Polja, Koraci, Treći trg, Ljudi govore Lipar, Rukopisi, Eckermann, Afirmator, Čovjek-časopis, Prerazmišljavanje…). Učestvovala je i na 13. Beogradskom festivalu poezije i knjige „Trgni se! Poezija“.
Više od deceniju ostvaruje profesionalne rezultate i stiče iskustvo kao nastavnik i u osnovnim i u srednjim školama, kakao u okviru redovne nastave, tako i kroz vannastavne aktivnosti i sekcije. S učenicima srednjoškolskog uzrasta organizovala je posećeni ciklus književnih večeri „Tri strane sveta“ (Arilje, 2007) posvećen savremenoj poeziji. S učenicima osnovnoškolskog uzrasta napisala je i organizovala predstavu „Bajka o Malom princu zasnovana na istorijskim činjenicama“ (Beograd, 2017). Osmislila je i vodi projekat „Redakcija“ gde s decom priprema dvojezični dečji magazain u misiji da se maternjem jeziku vrati ugled u svetlu profesija budućnosti.
Po diplomiranju stiče i raznovrsno iskustvo u radu s tekstom i primeni znanja o jeziku: novinarstvo, javni radio i TV nastupi, lektura, SEO optimizacija teksta, Content Developer, autor i urednik bloga Sentimentalna kuhinja (2013-2019). Od 2018. godine urednik je godišnjaka Društva Ariljaca i prijatelja Arilja u Beogradu. Učestvovala je u organizaciji i realizaciji tribine „Dobrilo Nenadić 1940-2019. − književnost inspirisana istorijom“ (Društvo Ariljaca i prijatelja Arilja, Beograd, 2019).
S ARLEMM-om sarađuje od prvog broja časopisa ARLEMM leto u znaku muzike.
ARLEMM od 2019. godine dodatnu pažnju usmerava na književnost organizujući književne večeri posvećene poeziji mlađe generacije pesnika i savremenoj književnosti za decu i odrasle, čiji je urednik i moderator Dubravka Matović.