Ljubivoje Jovanović na Balkan Info

Gost emisije “Intervju” bio je Ljubivoje Jovanović, čuveni akademski slikar. Poznat je po svojim slikama, knjigama i radovima inspirisanim slovenskom religijom. Dugo istražuje slovensku mitologiju i božanstva, u istorijskoj literaturi, mitovima, predanjima. Redovne teme njegovih slika čine božanstva Slovena: Perun, Lada, Morana, Svetovid, Svarog, Koledo. Preporučujemo Vam da pogledate ceo intervju i saznate više o brojnim zanimljivim temama. Emisija je snimljena 11.03.2020. godine u Beogradu. Emisiju je vodio novinar Aleksandar Pavković.

Pesme Radmile Petrović

SAMO ŽELIM NEKOG DA RASKLOPIMO TRAKTOR MOG OCA U TIŠINI

ja sam šmeker-devojka
imam perorez u džepu
i žice u brushalteru

stavljala sam srce pod hipoteku
htela da gradimo dom
sad nisam sigurna
da li me je iko od tih ljudi voleo

ali pustila sam prošlost da to i ostane
ja se, tata, prva probijam kroz sneg
i cvetam, kao kukurek

birala sam hranu, ustajala kasno
nema od takvih ništa, govorio si

a znaš kakva ću ja, tata, biti žena
jaka kao šifre na imejlu
neću se šminkati, hraniću se zdravo
na mom čelu pisaće organik

noću ću hodati sama
biću devojka-hajdučka trava
onakva kakvu nikad ne bi oženio

opstaću kad gromovi udaraju
u trafo-stanice. kad spiker govori
ne izlazite bez preke potrebe
a penzioneri lome kukove na trotoaru

sama sam, tata, jer ja sam ljutić-devojka
melem, ako me prisloniš na kožu
a kad me držiš predugo otvaram rane

ja sam sveže bilje, tata, i suvo sam bilje
na tavanu koje čeka da pristaviš čaj

samo nikad nisam osetila da sam
majčina ili tvoja dušica

ali, oprostila sam

traktor je startovao u zoru i vraćao se
kad padne mrak

nije vreme
za mene su naporno radili moji roditelji

***

PROKLETSTVO ŠUME

srne nisu prilazile domaćinstvima
viđali smo ih kad krenemo uz brda
da beremo šipurke za džem

jednog leta tata je zajedno
s livadskom travom pokosio lane
u sumrak je planina zaplakala

od tada sam uvek
hodala ispred kosačice
pomerala tek rođene zečeve
zmije katapultirala vilama

od tada nosim prokletstvo šume

tvoje srce srne u mojim očima
vidi žute lovačke pse
umesto prstiju noževe kosačice

ne možeš više, javio si

noge mi je zajedno sa senom
mama jutros položila kravama

***

SAMO PROVERAVAM

nemoj da se raduješ
ne razmišljam o tebi

samo proveravam
može li poezija
još uvek da me uzbudi

***

ŠUMA, PLUG, JAGORČEVINA

osećam duše ženskih predaka
koje su nastradale od muške ruke

zakačile se za mene
kad sam krenula u Beograd
i neće ni one kući

govore mi: seci ih kao pihtije!

pogledom ili kuhinjskim nožem?
možda perorezom koji nosim u džepu?

hoću, samo ne ovog
naročito ovog!, naređuju

od svega što sam na svetu mogla biti
bila sam samo žensko, priča Radovanka
pse na selu nikad nismo cenili
a biti žena bilo je gore od psa

tvoj pradeda je bio kao izvor
kaže Dobrosava, hladan i prek
spavali smo u kaci za rakiju kad me je doveo
vešao me je kao mačku koja je pojela sve piliće

a sve je to i bilo zbog rakije

snago, ne pristaj da budeš nečija

izađite iz mojih pesama!
i vi ste htele samo sinove
koji su vam posle razbijali glave

ništa iz muke niste naučile, babe
sve je bilo uzalud

 

Devojka koja ne veruje u mitove

kod proročice smo išli
tata, mama i ja.
rekla je biću muško
i nešto veliko.
spasila mi je život.

devojčice koje se ovako rode
ne poznaju bogove.
za sedmi rođendan
kolju petla na panju.

ne koriste maskaru,
nego masat i francuski ključ.
voze traktor,
cede čvarke
i jedu kavurmu.

to su one dugonoge devojke
koje šetaju same
dok se prve pahulje tope
na krovu hotela Moskva.

priđi im samo ako možeš
zavoleti muškarca u njima.

Ekonomija žudnje

znaš kakva je bila moja baba,
čuvala je decu po Herceg Novom,
on mlatio mistrijom
po zidovima u komšiluku
pa se udala.

zime su bile duge,
kubici drva se pogoreli.
ona je palila vatre,
on tresao čunkove o njenu glavu.

ja sad gde god da odem
kažem nisam odande.
pripadam poljani, tamo gde su
komšije odavno zakopale mućak
sa naše strane međe,
ali ne i ljudima koji su je naselili.

u nižim razredima sam sanjala
kako me jure da me kolju,
u višim četvorku iz matematike.
na fakultetu nisam dizala bune.

noću čujem topljenje glečera na severu,
klizišta kako zatrpavaju Ameriku.
tako im i treba!
govore ljudi iz mog sela.

grudi su mi i danas
kao nekad ocena iz matematike.
Petrović, mršava dvojka,
rekla bi nastavnica dok deli zadatke.

i dalje me pitaju o tebi, to boli
mnogo više nego
kad su me u školi pitali
koje slovo ne znam da kažem.
pa pička vam materina recite vi
ono što ne znate, mislila sam.

bićeš bogat
kako si se oduvek i ponašao,
a nisam ti rekla
oduvek sam maštala da kreneš ka meni
onde gde i buržuji kreću praznih ruku.

uvek sam želela
da dođeš
u zagrljaj.

Prase na Vol Stritu

bio je decembar.
sneg je padao
kao i berzanski indeksi
još od avgusta.

deda je pričao o ratovima
i ja bih čula
kako pucaju topovi u daljini,
mada sam znala da je furuna
puna suvih bukovaka.

život je otkucavao mogućnosti,
ne ovde.
ovde su se krmače prasile
s prvim snegom.

kao stihovi
nizali su se prasići.
skidali smo im opne s njuški,
ložili vatru i brojali.

bili su to prasići tragači.
srljali po ćoškovima,
shvatali gde je najtoplije
i vraćali se majci.

posle je došlo proleće.
u naše selo, ne na Vol Strit
i nije bilo te recesije
koja bi sprečila da slavimo Đurđevdan.

prasići su bili hrskavi,
jeli smo i mislili
okrutan je taj kapitalizam.

Ako ljubav, onda šta?

nisam znala da li da verujem
u Boga.
po selu se pričalo
ima nešto!

nešto,
što nije dalo da naučim
kako se vozi bicikl.

kad si smotana!
rugala se sestra.

to su čini!
deda je govorio,
to su čini.

mrze nas
jer smo bolji.
pazi na šta staješ.

godina je bila teška.
kuća neomalterisana.
podovi stodvaesosmice truli.

osim u dedi,
ni u čemu nismo bili bolji
od komšiluka.

i zašto sad nije ovde
da mi na kosu
stavi venac od ivanjskog cveća
na dlanove pospe vodu sa tri izvora

i skine mi tvoje čini
šašave.

Ako je ljubav, onda je ljubav

on je opasan.
njegove su usne poezija
koju neću pročitati.

došao je taman kad je trebalo,
kao rodna godina.
zapalio vatru
ne znajući
koliko jako mogu da gorim.

najgori je sebi,
a meni je poluga od zlata
iz trezora federalnih rezervi

ima ga dovoljno da dolar apresira
i izvoznici pamuka iz Meksika
procvetaju pre njega.

on se ne javlja,
ne javlja se!
a toliko laži imam da mu kažem.

da ga neću čekati
da ga ništa ne razumem
i kako slušam tatu,

a on hoće deliju
da okopa poljanu pod malinama,
čuva hektare bukovine
i smonicu
pod noktima

Moja loza ima dar da vam skrati liniju života

moj deda je znao više nego što mislite.
rekao je čoveku
dabogda plakao kad budeš najsrećniji.
sin mu je poginuo na venčanju
svoga brata.

dedu nije trebalo ljutiti.

mogla bih se ograditi od porodice
koja u krugu od hiljadu metara
nije pričala sa komšijama,
od stričeva koji su lomili vilice
svojim najboljim drugovima,
od tetaka koje se nisu udale
jer nisu mogle ni sa kim.

zato nosim perorez u džepu
jer znam da mogu doći na naplatu
sve te glave, vilice i srca.

mogla bih se ograditi
mada sam svesna
da postoji crta
koju bi neko mogao da pređe
i moja ruka postala bi stričeva,
noge bi uzele tatin korak,
a usne proklele dedinim rečima.

mogla bih se ograditi,
ali odrasla sam na selu i videla
ako u proleće posadiš grašak
na toj njivi u leto neće biti paradajza.

Govorili su mi da je Beograd grad
u kome nikog ne smeš da pogledaš u oči

ja sam šmeker devojka.
imam perorez u džepu
i žice u brushalteru.
ne znam da pričam o filmovima.
znam kako se sade luk i grašak
i da točkovi traktora blokiraju
kad nestane ulja za hidrauliku,
ali njega to ne interesuje.

on je muškarac dama.
ne zna kako funkcionišu
porodični sistemi
sa sekirama, vilama i grabuljama.
zna koja su vina dobra,
koji kaputi preplaćeni,
ali mene to ne zanima.

mala, zajebi, kaže
i ja se setim
kako je vrućina bila velika
tog leta u malinama, a cena niska
pa smo blokirali prugu,
prevrnuli maricu
i da je jedan iz žandarmerije
imao isto tako sjajne oči
i pogled koji pomera kašike.

bilo je naređenje:
ne sme se probiti kordon
ali kažem, cena je bila niska,
nismo mogli radnike da isplatimo.
i sve su to bili
neki muškarci-dame u oklopima
koje su žene iz mog sela
probijale kamenjem.

tamo gde sam odrasla
nežnost se ne iskazuje prema ljudima,
ona se čuva
za mačiće što se okote u štali.
tamo naučiš neke fore,
onda odeš daleko
i tražiš muskarca koji na njih ne pada.

kad ga sretneš počinje rat
za koji nemaš nikakvu strategiju
zato što je ljubav jednostavna
a ti si pre svega devojka
i u neke bitke
ne ulaziš da bi pobedila.

Četiri poljupca da spasimo svet

upoznajte ga.

kada pali cigaretu
izgleda kao kuća
koju su mačke napustile.

u ljubav se zaletao
kao stršljen u svetlo staklo prozora.
mislio je uzima,
a odnosile su deo po deo.

jedini način da se sastavi
jeste da se izgradi ponovo.

nek se javi neka koja ume.

ja nemam ekskluzivne haljine,
nemam haljine uopšte.
često gricnem živac ispod nokta,
držim laktove na stolu.

što znači,
nisam ti ja neka dama.
a on to zaslužuje.

ako si ti ta žena,
ako si nosila najlepše haljine,
prikladan mejk ap,
jela dagnje ispravno,
svidela se njegovom tati

i kad zaspi,
ako nije ceo,
reci mu nek se javi.
odvela bih ga u tri pičke materine
i tamo ljubila.

Otkad te volim ne osećam se bezbedno

telefon je vratio sat
automatski,
jesen je.
tvoja devojka proučava
kako se gledamo.

ima dobru građu.
lepa je.
verovatno se budi našminkana,
ali ostariće.

ti imaš fakultet,
dobro plaćen posao
i razmišljaš šta ćeš biti u životu.
imaš nju,
a ne znaš s kim ćeš
dočekati starost.

ja sam ti prijatelj
dok ne naučim da pletem
džemper i čarape
jer zime su oštre tamo gde ću te povesti,
a u proleće cvetaju kaćuni
i bespravno izgrađeni objekti.

jesen je
i šta me briga za tvoju devojku.
znam onu koju ćeš oženiti.
srčana je
i zove se radmila

__________________________________________

 

Radmila Petrović (1996, Užice) odrasla je u Stupčevićima kod Arilja. Završila je Ekonomski fakultet u Beogradu. Kao laureat 42. Limskih večeri poezije objavila je zbirku pesama „Miris zemlje“ (Dom kulture „Pivo Karamatijević“, Priboj, 2014.), a kao pobednik 22. Poetskog konkursa „Desanka Maksimović“ zbirku „Celulozni rokenrol“ (SKZ i Valjevska gimnazija, Valjevo, 2015). Zastupljena je u zbornicima, onlajn časopisima, učestvovala je na brojnim čitanjima poezije u Beogradu. Polaznica je nekoliko radionica kreativnog pisanja. Trenutno pohađa radionicu za pisanje poezije kod Ognjenke Lakićević i onlajn radionicu za pisanje kratke priče kod Senke Marić. Njena nova zbirka pesama, čiji je urednik Zvonko Karanović, izaći će u junu ove godine u izdanju PPM Enklave. Slavi Đurđevdan.

Tako bi govorio naš pisac Dobrilo

Primećujem kako danima ne znam koji je dan, datum, mesec. Nisam jedini, mnogi se žale na slične „simptome“. Neki dan sam doneo i kalendar, da bih bio u toku sa protokom ovog ludog vremena. Pomislim kako su to prvi znaci amnezije. Šta će biti sa nacijom, pitamo li se, ako se ovo ludilo nastavi?

Odavno među nama nije, naš dragi pisac, Dobrilo Nenadić. Dolazio mi je u snove. Sedimo, kao mnogo puta pre, u njegovoj radnoj sobi. Pokazuje mi neke njegove romane. Sve ih imam, ništa ne kupujem, kažem mu. Eto „Doroteja“ sam čitao četiri puta. Jedino mi se to dogodilo sa: „Sto godina samoće“, „Stepski Vuk“ i „Braća Karamazovi“. Kao da nije zadovoljan (ma ne, mi se uvek šalimo) što ga svrstavam u plejadu takvih velemajstora pera, pa mi kaže:

– Znači, ovi drugi moji romani (a ima ih 15) ti nisu nešto, našo si im valinku, zamerku, neku dlaku? – To bi mi obično govorio kada sam samo hvalio njegovo prvo – a remek delo. Prećutkujem odgovor, dok on iz police vadi svoj roman „U senci crne smrti“.

– To je to – o pandemiji kuge u srednjem veku. – kaže mi. Naravno da sam čitao, kažem mu. I tu je nešto kazano kako se ništa slučajno ne dešava, nastavih, dok on nam natoči, njemu omiljeni i lično proizveden, kalvados.
Znao sam uvek šta pisac piše, ali sam više od svega želeo da znam šta čita. Imao je i voleo retke knjige. Jednom prilikom me pitao da se raspitam o knjizi: „Nevidljiva ruka“, kako bi je, ako igde postoji, nabavio. Igrom slučaja sam posedovao tu knjigu, i rekoh mu da će je imati tog dana. – Kako, ne mogu da verujem? – pitao je. Vidimo se za sat-dva, rekoh i odnesoh mu knjigu koju sam kupio u antikvarnici nekog primorskog grada.

Od toga dana smo „viši prijatelji“
– Nisam prorok – kazuje – al sam, Vas, moje pajtose i junake iz „Jevđenija“, znajući za ovu pošast (baš tako je rekao) preselio na sigurno i bezbedno mesto. Gore, u tim gorama, možete da bazvrčete, divljate, šenlučite i lovite divljač, ribe; berete lekovite travke, a da vas niko ne proganja i kontroliše. Ja sam jatak i jemac vaše slobode i vašeg sagrešenja.

I, Dobrilo, kaza da mu je, gore u rajskom naselju, kvrcnula ideja da baš ovo vreme postavi u fabulu u dovrši roman „Jevđenije“. Možda je baš i godina dana od kada smo razgovarali o radnji, tematici i likovima koje je već smestio u roman. Njegova gotovo poslovična radoznalost je u meni uvek budila želju da mu predam deo moje mašte i prenesem doživljaje iz nekog našeg raspusnog života, koji se odvijao u Severnim brdima i banjskom Kanjonu, gde je on poslao u izbeglištvo svoje „grešne“ likove.
– Gore – rekao bi – možete da budete u „samoizolaciji“, da imate svoje cirkuske predstave, bez da budete snishodljivi poslušnici Farme (pod tim je podrazumevao farmakomafiju i Sv. Zdr. Org.) Niko vas ne može prisiliti na: poštovanje nelegitimnih odluka i uredbi (preporuke su neophodne i ljudske – to civilizovan svet radi), sva ta vakcinisanja i čipovanja, a biće ih na desetine; niti da budete vojnici „čelične“ discipline. I ko bi se osmelio da vam se približi, da vas logoruje 80 sati?

Samo me redovno morate, o svim vašim nestašlucima, obaveštavati.
Da je on danas među nama, znam da bi nam lakše prolazili dani. Znao je da u svu tragiku, jad i čemer tužnih dana, unese trunku filozofske mirnoće i dozu blagog optimizma. Zvao bi gotovo svakodnevno, smišljao kako da se borimo sa samoćom, zatočeništvom; imao bi on ideje kako da ostanemo daleko izvan panike i straha. Imao je izuzetan dar za neku vrstu lekovitog humora. A onda bi se dugo, dugo smejali…

Jednostavno bi doneo zaključak i rekao:
– Svemu viđosmo leđa i kraj, pa i ovome zlu koje je personifikacija nemoći, ćemo.
Setih se piščeve priče…

U jednom trenu, pisac Dobrilo, se beše, pričao mi je to kod njegove kuće u Vigoštu, nekako zapetljao i nikako nije mogao da razreši neki segment radnje vezane za lik Petrašina, sve dok mu, dok je u plasteniku brao paradajz, na čelo nije sletela muva – zunzara. Onda se, u trenu, setio svega… Bog je poslao to stvorenje da mu prenese ideju, inicijalnu kapislu i okidač za nastavak romana („Despot i žrtva“.) E, pa taj okidač nam je uvek potreban da se prisetimo, dokučimo, razmislimo svojom glavom; postavimo sebi pitanja: Šta, kako , zbog čega, koji je cilj, smisao, rezultati???

Veoma informisan o svemu, pisac Nenadić, znao bi da svojom logikom dokuči poreklo, smisao i cilj mnogih događanja pa i apsurda, tako, dakle, i oko ovog patogenskog ludila. Sve bi on stavio pod brojeve, statistiku, ukrstio, poredio, proračunao i izračunao. Toliko zaraženih, ovoliko obolelih: broj preminulih: u odnosu na prethodne godine: u svetu, okruženju, kod nas… = XZY.
A otkuda to, da sa tako malim procentom od (0, 1 – 1 -2 %) tolika medijska halabuka, zavrzlama i gungula, i to baš u celom svetu? Kada bi podvukao crtu rekao bi:

– Nesrazmera i banalno (trapavo) medijsko spinovanje… I to ti je to! Nema tu mnogo mudrovanja. I ko je ovde lud? Pa nije ovaj svet toliko blesav.
Onda bi obrazložio stanje svesti…
– Monstruozni cinizam. E, tu je ta caka i prevara, a sve je usmereno da se u toj neuralgičnoj propagandi i halabuci stvari preokrenu, da se pokori i satre većina stanovništva, pogotovu ove moje stare pajtose, koje su odavno, kao nepotrebne za društvo, otpisali. Baš njih briga za ljudska prava, pravo na život, slobodu, veru. Oni su globalistički bezbožnici. Antihristi. Kakva iluzija o demokratiji? Pa dok se običan, pošten svet bori za svoj opstanak, te nekrofilske šarlatane (narodni mučitelji) zanima samo moć, novac i njihova stabilokratija.

A onda smo pričali i o strahu, panici…
Uz sve mere (distanca je najbitnija), bez ove panike i strahotnosti i zatvaranja ovih mojih matoraća, koji jedva čekaju da vide vazduh, ozon i sunce, sve bi proteklo bez presije, straha; mnogo blaže, ljudskije i bezbolnije. Pa zar svetska medicina ne kaže: Svim ljudima, a pogotovo u razdoblju posle 40-te, potrebna je intenzivna fizička aktivnost kako bi ostali u kondiciji i održali potreban imunitet.
Pisac je rekao još mnogo toga, kao i za Svet pravednika i Pokret „Q“, koji će, uskoro, poraziti Globalno Zlo, ali nije vreme za te priče.

Poslednja vest:
Dobra vest je što će „struka“ morati, i uprkos prisustva virusa, da situaciju postepeno relaksira kako bismo bili spremni, da i pod maskama, izađemo na te demokratske izbore. A, kako će nas, i sa koje razdaljine, prskati kontrolori (biće ih po 5 na 1 metar), videćemo.

Ne znam samo kako ćemo se potšišati (verovatno su izmislili neke dvometarske češljeve i teleskopske makaze i mašinice.)
I mada će se, mnogi zatvoreni, razboleti od potisnutih emocija, ne bojte se: Bog je na našoj strani, preživećemo, i neće se baš tako brzo „napuniti naša groblja“.
Žilav smo mi narod. Nećemo se olako predati. Uvek ćemo voditi rat za dobrobit života, a ne rat za zločince i protiv opstanka.
Amin!

Momčilo Dimitrijević

20161214_145408

SITNI SAT UVREME KORONE

Početkom marta smo živeli u skladu sa vremenom. Onim metereološkim. Bilo je toplo, sunčano i vedro. Bašte su se otvorile i osećao se da je proleće blizu. Nekako baš za vreme osmomartovskih praznika procvetalo je i drvo (ne znam šta je) u malom dvorištu kvarta u kome živim.

Nije bilo alarmantnih vesti izuzev neke intuicije da se nešto dešava, „da se iza brda valja“… Prvo sam odustao da odem na jedan skup afisionadosa u Skoplje  prvog martovskog vikenda  iako sam potvrdio dolazak i imao obezbeđen smeštaj. 

Krajem februara sam imao blagu varijantu domaćeg gripa, koji sam disciplinovano odradio u kućnoj izolaciji uz par pročitanih knjiga.

Odustao sam od odlaska kod dece i unuka u Malme 12.4. iako sam imao kupljenu kartu još krajem januara. Obavestio sam sina i sve ih ražalostio…

Onda sam se rašetao po gradu i naravno, pošto ništa izuzev određenih stvari ne umem ili ne mogu polako, ja se svaki put iz takve šetnje vratim mokar i moram da se kompletno presvučem.

Pored brzih šetnji  i nekoliko sedenja u bašti uz uživanje  neke od cigara koje mi je ostavio svetski afisionado ambasador šjor Marko Bilić u proputovanju za Skoplje, mislim da mi se domaći grip povratio i jedne večeri sam osetio drhtavicu, toplomer je pokazao 37.4 

To što sam morao da odslušam od svoje životne saputnice je bilo na nivou koji se ne da opisati rečima. Preselila se u drugu sobu i zapretila strašnim sudom da ni po koju cenu ne smem da napuštam sobu…

Tako sam ja nedelju dana pre početka razgovora o kovidu 19 ili koroni već bio u težem karantinu, no što ga može pridumati ceo tim specijalista i ljutito objaviti vrh nam državni.

Kada je zvanično objavljen karantin za ovu populaciju 65+ (moj uzrast moja privilegija, cvrc) ja sam već bio debelo utreniran. 

Nisam vodio dnevnik, mada sam pitan nekoliko puta, sa više strana, od poznanika  različitog pola, konfesija i političkih opredeljenja , pišem li štogod podobno tome. 

Jutros, kada sam od urednice jednog portala dobio predlog da napišem nešto o svojim utiscima kako sam doživeo (i preživeo) ovu izolaciju, pošto nemam ni psa, a u nabavku onih udeljenih  dozvoljenih ranih jutarnjih sati nisam išao principijelno. 

 Setio sam se da sam u one sitne ponoćne sate ostavljao neke fotografije i neku muziku na svojoj fejsbuk stranici i pokupio sam ih počevši od tih ranih martovskih dana, nedelju pre uvođenja prvog vanrednog stanja.

Danas su CVETI, krsna slava moje porodice. Od smrti mog oca 2002. pošto sam živeo daleko od roditeljske kuće, slavu smo slavili majka , sestra i ja ponekad sami ponekad sa nekim od naše dece i unuka. Dolazak visokog sveštenika, popa Mirčete, bio je takođe doživljaj, posebno za moju snahu italijanku i decu za koje je taj čin paljenja slavske sveće bio čista egzotika. Najviše su voleli kada ih popa poprska mokrim bosiljkom natopljenom u „svetu vodicu“ … 

Tako se danas, zbog totalne zabrane kretanja izazvane pandemijom virusa covid 19, prvi put za proteklih 17 godina neće paliti sveća u kući našeg oca. 

 Zbog toga će ovi moji zapisi početi od danas, i ići unatrag. Znam da ne mogu da zaustavim vreme, niti bih to, posebno u ovoj situaciji hteo i želeo, ali mogu da svoje reminescencije poređam unazad.

Pa koga interesuju, neka izvoli. Ja bih voleo da se sa ovom temom završi do Đurđevdana. Mada sam uveren da ni posle toga nećemo biti slobodni da se krećemo gdehoćemo, s kim hoćemo i koliko hoćemo. 

A da nikad nije bilo da nekako nije bilo, u to verujem. Kao i u to da ništa više neće biti isto.

Nedjelja 12.4.

“Ne budite dakle zabrinuti za sutra. Sutra će se samo brinuti za se. Dosta je svakom danu zla njegova.” (Mt 6.34)

Svim Pajovićima i Pajevićima i svim ostalima koji danas slave CVETI želim srećnu slavu i kao što reče mudrac – neka je na zdravlje i spasenje!

10.4.

Jutro ipak, promeni nešto.

Niti je svaki dan isti, niti smo mi isti, svaki dan.

Ne mora žena da vam bude balerina, niti da znate na gitari svirati.

Ne morate biti mladi i imati ispod 65+. Bili ste. Hteli ste da budete stariji

Mislite pozitivno, ne izlazite iz kuće. Uvek je bilo da je nekako bilo.

Pa i ono što reče Ljuba u Jutru koje ništa promeniti neće:

Biće sve dobro! Mora!

9.4.

Predponoćni sat.

Svi smo voleli priču o Pepeljugi jer je imala srećan kraj.

Ja imam dve ćerke, mlađa je sa druge starne okeana, a starija u skandinavskoj državi.

Retko se i onako viđamo, imao sam kartu za Malme 12.marta i nisam odleteo.

Imali smo plan da letimo preko okeana u maju i znamo da nećemo otići.

Same su, svaka u svojoj izolaciji . Sa starijom sam pričao večeras i u panici je… Smirujem je, a živ nisam…

Sa mlađom ću pričati kad ovo završim, ona smiruje nas.

One ne vole da kačim njihove slike, pogotovo ova mlađa.

Hteo sam samo da kažem svim očevima čije ćerke dolaze do vrata i pružaju im kese sa hranom i svim ostalim da im zavidim.

Ponekad mi to liči na onu sliku kada ptica hrani ptiće kad sleti na gnezdo, s tim što su sada roditelji sa 65+ ti ptići sa ispruženim rukama i suznim očijma što ne mogu d aih zagrle.

Zavidim im, ja svoje ćerke mogu da vidim samo na vajberu.

Najčešće ćutim jer imam knedlu u grlu.

I kao što reče Ljuba iz Jutra koje neće promeniti ništa

MA SVE ĆE BITI DOBRO.

MORA DA BUDE.

 8.04.

O čemu razmišljam?

O svojoj deci, unucima, bližim i daljim rođacima, kumovima, starim i novim prijateljima, pčelarima i svim ostalim koji ne mogu da obave svoje osnovne poslove ili reše nužne potrebe.

Najviše o onoj – zdrav čovek ima hiljadu želja, a bolestan samo jednu.

Sve će to proći. I kao što reče Ljuba u Jutru koje ništa promeniti neće, a podsetila me draga prijateljica: sve će na kraju biti u redu.

Uvek bude.

8.04.

Sitni sat.

Kad dobijete ovakvu fotogarfiju za koju niste znali da postoji, ne zastane samo dah.

Stane vreme.

Zvezde zaneme.

Kad sam bio mali, pričali su mi, da kad neko umre, postane zvezda.

Ovo je 1953. Moja majka sa starijim bratom levo i mlađim desno. Ovo dete sam ja.

A oni su one tri zvezde na rudi velikih kola…

07.04.

Zove me ćerka iz Švedske. U panici.

Deca imaju redovan raspust ali od sledećeg ponedeljka ponovo se vraćaju u školu i obdaništa i đaci do 6 razreda.

Ona zna situaciju u svetu, posebno u Italiji, žena njenog brata koja živi u komšiluku je Italijanka, ali cela porodica, majka, sestre, brat, rodbina je tamo… Prijatelji u Španiji, živela u Barceloni par godina, rođaci u NY, otac u Beogradu 65+, sin po švedskom zakonu nedelju dana kod svog oca, bivšeg muža…

Majka joj je lekar, živi u susednom gradu, ali ona zove oca.

Ma koliko da mi je drago, srce me boli, živ nisam, ali se setim da uz sve one priče, misli pozitivno, biće sve dobro na kraju, a kad će kraj… Slikaj kažem joj, sad imaš tu pozitivnu cvetnu fazu, hvala Bogu da si izašla iz onih iskeženih životinjskih čeljusti koje su me plašile više nego ovaj korona virus.

I onda se setim, da sam joj prošle godine odneo kolekciju ovih nalepnica sa motivima naših srednjevekovnih motiva…

I setila se, obradovala i nasmejala…

07.04.

Sitni sat

Tišina koja zvoni

I jutro koje ništa promeniti neće

05.04.

Mislim da sam negde pročitao da se više od 25% kulturne svetske baštine nalazi u Italiji.

I sećam se jednog intervjua Đorđa Kadijevića od pre nekoliko godina u kome je između ostalog, rekao:

“Kad bi ljudskom rodu oduzeli ono što mu je u kulturi i umetnosti darovala Italija, to više ne bi bio ljudski rod”.

U Italiji žive moji prijatelji, poznanici, ali i majka, sestra i brat majke mojih unuka… Od Liviane, noćas, dobijem link koji mi nije dao da zaspim… Umesto njega evo ove poruke.

Ovo je moja mala podrška svim Italijanima, koje je snašla ova užasna pošast 21. veka…

Ali i našim ljudima, koji ne treba da izlaze napolje, pa i vascelom svetu…

05.04.

Za sve one od 65+

Oni su verovatno slušali Radio Luksemburg i slušali anegdote o radio Jerevanu, najslušanijoj “disidentskoj” stanici bivšeg SSSRa.

Dobijem, danas, ovo pisamce od dragog, starog prijatelja.

Razgalilo me…

“Ne znam zašto mi je radio Jerevan pao na pamet?

Zbog njihovih pitanja i odgovora koji su kojiko smesni toliko i realisticni.

Npr pitanje: Da li je moguće tucanje na distanci?

Odgovor: Moguće je ali zavisi od dužine distance!

Ne znam da li se to odnosi i na socijalne distance ali mi seksualni manijaci se drzimo tog odgovora i predloga rešenja kao pijani plota, ne mrdamo od kuće i distance uredno održavamo!

A uz to se i (samo)izolujemo i ne brinemo. Snabdevaju nas drugi, mi samo kao pravi manijaci sedimo doma i ne damo se ako to biva sa rizičnim grupama!

A to želimo i vama! Držite se radio Jerevana i njihovog misljenja, lepo se izolujte i cekajte da oluja prodje!

Pozdrav svima gde god da ste!”

4.4.

Da li čuješ mila, moga konja kas…

Da li čuješ sa planina…

Pukni zoro!

Pa šta bude!

3.4.

Ako nekog volite, recite mu to. Nemojte posle, da vam bude žao.

Parafrazirao sam odgovor Rajana O’Nila svom ocu koji mu je u filmu LOVE STORY, na vest da je umrla Ali Mc Grou rekao- žao mi je…

2.4.

“Psi su naša veza sa rajem. Oni ne znaju za zlo, ljubomoru i frustraciju.” Milan (ali Kundera)

Juče mu je bio rođendan.

30.3.

Da bi čovek (kao ja, što bi rekao Arsen Dedić) sačuvao prisustvo duha i koliko toliko čistu glavu, (ni prozor se ne može čestito otvoriti), rešio sam da ne pominjem ovo što nas je snašlo, ni da komentarišem uredbe, odredbe, protivustavna i druga zakonska akta, ali da vam ništa ne savetujem, pametni ste, ne treba pored izbranih da i ja bilo šta pričam.

Moja deca su porasla, imaju svoju decu koja im sada teraju truc, više ili manje i žale se što ne mogu da nam uvale voljene unuke, kao što smo mi svoju decu ostavljali našim roditeljima.

Ali, da budemo pošteni, bila su neka druga, bolja vremena.

“Lepo je kad čovek ima čega da se seća” je veoma često citarana rečenica jednog pisca, koja se i meni dopada.

 29.3.

Pitao ponedeljak utorka da li zna sreda da je četvrtak rekao petku da posle subote, dolazi nedelja.

Eci peci pec…

Nije šala, razmišljamo i pričamo, mi od 65+, koji disciplinovano sedimo u svojim prostorima, ketering nam donosi jelo, voće, povrće, lekove…

Daleko nije šala, pričamo sa poznanicima kumovima rodbinom bližom i onom u rasejanju, da li imaju iskustva sa sličnom situacijom i KO ĆE MOĆI DA NASTAVI DA NAS SNABDEVA ako bude totalnog ograničenja kretanja?

Nikako nije šala i nemam ništa protiv da se to uvede samo da nam neko pre toga jasno kaže šta će se desiti kad sve stane na 24 časa.

Zašto bi populacija 65+ trebalo da bude žrtvovana zbog onih koji ne žele da poštuju preporuke i ne izlaze?

Možda je zbog roštiljanja i drugog alovanja najbezbolnije uraditi to svakog vikenda – subota i nendelja TOTALNA IZOLACIJA.

Dva dana se daju pregurati. A zalihe da pravimo nit možemo niti ćemo.

Pa nek bude šta bude. A nikako nije bilo da nekako nije bilo.

29.3.

O čemu razmišljam?

Dok plavi delovi oblaka, lenjo, lelujaju nad krovovima mog grada.

O Bergamu, Milanu, gradovima Lombardije i Pijemonta…

O mojim unucima čiji je maternji italijanski jezik.

O ovoj dvojici dečaka koji se ne predaju i sviraju za život.

Za svoju budućnost.

Ostanite kod kuće! Za budućnost svojih unuka.

I neka vam lagano prođe i ovaj dan.

L’Italia deve vivere. In avanti Italy!

25.3.

Sneg se otopio i krovovi su opet crveni ili patinirani mahovinom i garom…

Nemojte da vas to dekuražira. Znam i da gledanje televizije dosadi.

Pustite muziku. Neću da vam pominjem neke dobre knjige. Podsetite se Andrića, Crnjanskog, Selimovića,Pekića, Kiša, bilo koje stare knjige koja skuplja prašinu na policama.

Ako ne znate remi, igrajte tablanet sa partnerom.

Pozovite decu ili roditelje. Prijaće im.

Nisam ja nikakav psiholog. Znate, lako je deliti savete drugima.

Ali ne zaboravite – DOSADA JE ĐAVOLJE IGRALIŠTE.

I ne izlazite iz kuće. Napolju nema ništa važno i vredno vaše pažnje.

Duva vetar i razvejava viruse koji samo čekaju da vas ščepaju!

 Naravno da odmah uključim radio… Tamo je uvek muzika. Za one 65+

Onda polako, na prstima, pritisnem daljinski. Ne znam šta će da iskoči.

Ali, svejedno, uvek se setim one narodne – zdrav čovek ima hiljadu želja, a bolestan samo JEDNU. Da bude ZDRAV.

Ne izlazite is stanova, kuća, domova… Budite odgovorni – i zdravi.

24.3

Ne bih da previše pričam

u ovaj sitni sat.

Sve što bih rekao, i on je…

Zvone, od večeras, sva zvona na Svetoj gori …

Poslušajte ovu pesmu.

Pa sve što bih rekao, i on je..Leonard Koen

22.3

Ostati kod kuće je CIVILIZACIJSKI čin odgovornog čoveka.

“Pre mnogo godina, jedan student je pitao antroploškinju Margaret Mid šta ona smatra prvim znakom civilizacije u kulturi. Očekivao je da će Mid pričati o udicama, ili grnčariji, ili mlinskim točkovima.

Ali ne. Mid je rekla da je prvi znak civilizacije u drevnoj kulturi bio femur (butna kost) koji je bio slomljen, a onda zarastao. Mid je objasnila da u životinjskom carstu, ako slomiš nogu, umireš. Ne možeš da bežiš od opasnosti, da stigneš do reke po vodu, niti da loviš hranu. Ti si meso za zveri koje vrebaju. Nijedna životinja ne preživi slomljenu nogu dovoljno dugo da ona zaraste.

“Slomljeni femur koji je zarastao je dokaz da je neko odlučio da ostane sa onim ko je pao, da je previo ranu, odneo osobu na bezbedno i brinuo se o njoj tokom oporavka. Pomoći drugom u teškoćama, e, tu počinje civilizacija, rekla je Mid.“

Danas je to poštovanje odluke da se ostane kod kuće, i ne izlaziti.

 21.3.

Juče sam postavio fotografiju koja se zvala SREĆA, a u slavu proleća koje dolazi jer prirodu nije zaustavio covid 19…

Ali neki uobičajeni život ljudi u većini zemalja jeste.

Šta je sreća?

Pa sreća je danas biti zdrav i da su svi vama dragi ljudi zdravi.

Ne samo deca, roditelji, unuci, kumovi dalja i bliža rodbina. Komšije, kolege sa posla, ljudi sa pijace kod kojih kupujemo, iz bakalnica, apoteka, čistača ulica, komunalaca…. svih, svih znanih i neznanih…

Ne izlazite iz svojih stanova i kuća. Čuvajte tuđe, ali i svoj život.

SREĆA je biti zdrav.

Zato je važno OSTATI kod kuće!

Najvrednija istina koja se može čuti.

Ni jednog trenutka nisam pomislio – blago ovima mlađim od 65…

Ja sam inače pobornik one maksime: “nije važno koliko godina ima u vašem životu, već koliko života ima u vašim godinama!”

A to ipak znači, u ovom slučaju (pa i mom svakako) da je najvažnije ispoštovati taj život i OSTATI KOD KUĆE, U STANU, gde se ko već zatekao.

A za sve ostalo biće vremena. Samo da nas bude!

I neka vam je sa srećom ovo proleće koje dolazi. Sačekaće ono nas!

16.3.

1.dan VS (vanrednog stanja). Ne izlazim napolje ionako jer imam višu silu u kući, pa mi to ne pada teško.

2. Svi se iščuđavaju zašto je nestašica toalet papira. Evo malopre sam video jedan od mogućih razloga.

3. Samo pozitivno. I ozbiljno. I odgovorno. Prema starijimama, onda prema starima (u mom slučaju i prema sebi) onda deci, i ostalima, kolegama, komšijama, zdravstvenim, prosvetnim, komunalnim i ostalim službama.

4. Ako nas je nešto u istoriji mobilisalo i ujedinjavalo, onda su to bile velike nesreće, pošasti i ratovi.

5. Dan je inače lep i mami. Ali, budite karakteri, otvorite prozore i ostanite kod kuća. Sunce će ući i u vaš dom.

14.3.

Subota.

Čita mi supruga najnovije vesti.

Kod nas, savet penzionerima da ne izlaze iz svojih stanova. Ti mi nećeš izlaziti!!!, preti mi. Ovo sam i sam čuo na radiju.

Onda čita dalje, brejking njuz na tv u Kanadi- proizvođač papira dao obećanje, Kanađani neće ostati bez toalet papira! (Ovo smo proverili kod ćerke, tačno je. Mada iz više izvora dolazi da je ista situacija u SAD, ali u EU. Čudno u najmanju ruku) .

Ona čita i dalje, samo Švedska iz zemalja EU nije zatvorila vrtiće, škole i fakultete. Proveravam odmah kod sina i ćerke, tačno je.

Amerikanci iskrcali 35 hiljada obučenih i totalno opremljenih vojnika sa najsavremenijom opremom i transportnim sredstvima u Evropi… ne mogu da proverim osim na 3 portala i fb profilu jedne prijateljice kojoj verujem, ali ne bih dalje.

Slažem se da panika, nepoverenje u institucije i neproverene glasine donose više nevolja nego sam virus i pošast koja preti celom svetu.

Gledao bih šta Nemci i njihova vlada rade i pritajio bih se…

I podsetio bih na ono što sve vreme pričam: samo kultura u najširem smislu može da nas spasi od bahatog, osionog sveta.

Čitajte knjige. Gledajte dobre filmove i serije. Pričajte među sobom, zovite decu i roditelje ako ih imate. Sad ste im najveća podrška.

Stop za virus i mislite samo pozitivno!

 10.3

Kojim aspektom života uistinu vladamo?

”Sve što se dogodi, dogodi se. Sve što u nekom slučaju prouzrokuje da se desi nešto drugo, uzrokuje da se desi nešto drugo. Sve što se, ako se desi, opet ponovi, događa se ponovo.

Ali to ne mora nužno da bude hronološki …”

Milan Pajević