Mali – veliki ljudi i džak krompira

Najmračnija mesta u paklu namenjena su onima koji se drže po strani u vremenima moralne krize. (Dante)

Treći april je. Prolazi prvi mesec dana korone. Jutro je. Sunce aprilsko blista, mami, griška srce i već se popelo na moju terasu. Sanjao sam neka lepa imena: Dragoljuba, Milana, babu Milicu, Dušana. Ne zapisujem snove; nije dobro – ima tu svega.

Mnogo dana je iza, onih sa lošim vestima, bolje reći loše prezentovanim. Raduju scene života iz nekih gradova u kojima se ne govori o smrti, gde ljudi normalno žive, poštuju uredbe i pridržavaju se mera zaštite. Valjda i mi, mislim se, jesmo normalni? Isto kao i oni u Švedskoj, Belorusiji, Rusiji… Ali, ne sporim da, svakako, treba za dobro svih, ostati „izolovan“ i imati dovoljno strpljenja.

Glasnici tužnih vesti…

Znam da postoji veliki broj mislećih i nelakovernih, koji govore kako ne treba dozvoliti da nas „perači mozga“, ma ko oni bili, navedu na stazu popločanu beznađem, strahom i panikom. Potrebno je da malo utihnu glasnici tužnih lica koji uzrujanim tonom, euforično, gotovo do patetike i ushićenja, panično donose loše vesti; postoje i one manje loše, pa i one lepe, koje se gotovo i ne pominju.

Upozorenja moraju da postoje, ali sejati strah nije normalno; i ko to čini taj nije dobronameran, jer unosi zabunu, uliva nepoverenje u institucije i strčnu javnost.

Ne dajte da se u vaša srca i duše useli: huk laži, bujica uvreda, jeftino tv brbljanje, pa i ono koje se širi d. mrežama: o zaverama, obmanama „dubokoj državi“, mondijalističkoj zavrzlami. Ne podležite turobnim mislima, niti razmišljajte o čaršijskim likovima koji su umislili da su spomenici koji hodaju.

Sad, i baš u ovom vremenu, svi ostavljaju svoje tragove. Ima onih koji su se izopačili i naremežili. Mnogo je bezosećajanih, zaogrnutih plaštom egoizma… Oni stvari vide samo kako njima odgovara, a ne onakvim kakve jesu. Oni nikako da dokuče da je važnije razmišljati o onome što se taji i prećutkuje, nego o onome što se daje na sva zvona.

Ali, ne da mi se da ovu priču, o jednom našem čoveku, privedem kraju…

Mnogo je tema, likova, događaja koje treba zabeležiti, da se pamti, priča – ne zaboravi. Ono što znaš – ojačaće te, ono što zaboraviš – ubiće te; pokušavam da izvrnem onu Ničeovu: „Ono što nas ne ubije, ojača nas“, u koju i neverujem, baš.

Ali priča je i zanimljiva ako se ne zna kada će, kojim tokom ići, i kako će neko u nju ući, ili privremeno izaći. Neretko neki čekaju godinama, drugi, pak, uskoče nenadano u trenu. Ništa se tu ne zna, i ništa nije slučajno. Neko snuje, Onaj odlučuje.

I sam sam imao „pik“ da u ovoj priči bude sasvim drugi lik. Ali? Nije mu se dalo, a ni meni posrećilo da ga vidimo… Neka čeka.

I evo vraćam se na ovo aprilsko jutro.

Džak krompira…

Daleko od iskušenja da gledam u TV ispijao sam, uz radio, jutarnju kafu. Prethodni deo priče mi se vrzmao po glavi sve do trna kad mi se na tel. javio dobro poznati glas:

„Đe si toooo?“pita.

Po glasu znam da se o meni brine, Dule Ocokoljić, moj drug, tako se on, bar meni uvek u pozivima, oglašava.

Dule, sin Jordanov i Milin, čovek iz Gornjih brda, zaseoka Pajovići, s` one strane Rzava. On godinama prodaje organske poljoprivredne proizvode na Kalenićevoj pijaci. Tamo je veoma poznat, i prijatelj je mnogih javnih ličnosti, a često je i „hit“ u mnogim TV emisijama.

Dušan je prvi opozicioni odbornik koji je dalekih 90-ih ubedljivo pobedio u selu Bjeluša. Obrazoban, govorljiv načitan, vispren, blage i vesele naravi; vlasnik je velikog broja retkih knjiga i uvek je u toku svih zbivanja… Često, u kratkim susretima, pričamo o retkim temama. Sa njim nikada nije dosadno. Puno čita, što je retkost za čoveka brđanina. To, on vuče gene od majčine babe, Božidarke Lazović, koja je (1893-94) službovala, kao prva učiteljica, u selu Prilike. Suprug njen, Milivoje Filipović, iz Ravne Gore beše prvi učitelj u selu Kremna, a potom školski nadzornik…

„U stanu, a đe bi` bio.“, odgovaram Dulu.

„Smiješ li da siđeš dolje na ulaz, ponijo sam ti džačić krompira, znam da imaš svega, ali neka ti se nađe, il` daj nekom ko nema.“

U jebote! Pomislim: koji fleš, čoveče!?

Pozivam ga na kafu, ali, kaže da nema vremena jer mora obići još desetak svojih prijatelja kojima je poneo „svega po malo.“, pa i nekih organskih semena.

Viđi ti njega!? – mislim se u sebi: Zapalio svojim kombijem iz brda, a tamo i vamo ima i do sto kilometara, kako bi lično razdelio nekoliko stotina kilograma svoje robe.

Dula u Krizni štab, nego šta!

Rekoh mu kako sam načuo da u Gornjim brdima niko nije obišao neke ugrožene porodice, a nema ih mnogo. Ne bih, a znam ih, da ih imenujem.

„Nisu evidentirani kao članovi, niti „sigurni glasovi“, verovatno“, uz šalu kaže dok se rastajemo: on da deli pomoć, ja u karantin.

Mislim da će Dule ili Crkva dostaviti onim dvema porodicama, iz sela Brekovo, neophodnu pomoć.

Od Boga Vam zdravlje i zahvalnost neizmerna.

Momčilo Dimitrijević

Nenaviknut na Slobodu


10 april, 4.30h

Jutro koje dolazi miriše na tamjan, lovor i bosiljak koji u mojoj blizini dogoreva. Setih se nekog davnog stiha: Dogoreva tamjan u sinagogi srca moga.
Oblačim se, ne baš toliko marljivo kao „za izlazak“, ali pomislim kako treba, bar zbog sebe, biti uredan, pa i u toj samoći dok šetam.
Jer ne šetam ja zbog tamo nekoga, šetam zbog sebe samoga; da znam da postojim. ‘Ebi se Dekarte! Želje su mi razdrobljene, haotične, maglovite. Nemam želju da vidim bilo koga. Dok pijem kafu primetim kako sa stola na mene zjeva aparat za pritisak. Ne pada mi na pamet da kao neka baba posegnem za proverom moguću hipertenziju. Tenzija je u medijima, svakodnevnim (uvek sa monotonih pres klipinga sa preslikanim, nemaštovitim pitanjima) konferencijama struke sa brojevima, i konstantno se, i baš uvek, govori o “dve nedelje”. Eh, što ne živim u Portugaliji, tamo gotovo niko ne govori o koroni? Daleko im je Španija.
Jutros je umro čovek kojeg sam poznavao. Nema pouzdanih informacija o uzroku te “proverene glasine”. Pročitah da Englezi, u slučajevima kada su pacijenti imali i druge hronične bolesti, u slučaju smrti, imaju dijagnozu – korona kao pridružena bolest. Ko zna koliko je takvih “pridruženih okolnosti u svetu?” Važno je proizvoditi paniku i strah, a onda lakše manipulisati masama.

U samoći…

Hoću da budem u samoći, da sretnem sebe, da se suočim sa svojom nadom, da je osnažim, spoznam svoju nemoć, patnju; da proverim svoje čekanje, da sebi postavim pitanja o slobodi, nadi, zabludama, smislu ropskog postojanja.
Šetnju shvatam kao moju ličnu, meni rođenjem datu slobodu, a ne kao poklon – izraz dobročinstva nekih uzurpatora. I životinje, i reke, i mesec, i vetar, i zora imaju slobodu. Evo ja hoću njome samo da raspršim duševno uznemirenje, protegnem atrofirani mozak, razmrdam ispremeštane misli. A ko sam ja, u noći ovoj? Niko i ništa. Zrno tame, prah. Broj nečega, ili senka broja?
Znam li hodati? – uvek se, kao i prethodnih izođenja, pri silasku na ulicu, pitam.
Dok se oblačim primećujem da teško zakopčavam dugmad: onemoćao ili se zgembao od sedenja, krkanluka, zurenja u tv. Nećeš više! – kažem u mrak koji gledam, kroz otvoreni prozor na pustu glavnu ulicu. Rano je, pomislim.
Stavljam malu pljosku moga alkohola, da se nađe u slučaju da bane neko od mojih starih pajtosa…
Na ulici nigde žive duše. Zvoni zlokobna tišina, kao u jezivim scenama starih kaubojaca. Ne primećujem, a kao da pevušim u mislima neku melodiju – moj nedosanjani san – Kuća pored mora. Setio sam se, otkud sad u nevreme? Ko zna kad je koje vreme?
Na raskršću, tu kod Bakardija („Bar pipistrelo“ – pogledaj prevod) – tako smo ga Alberto i ja zvali – izbamburi čupavi pas Boni, Kalov Šarov. Znamo se desetak godina. Ljubomoran je što ću ja, uvek je tako pa i sada, pomilovati Beloga, koji se raduje, umiljava, zna da te obgrli nogicama, i trčkara mojim stopama niz pustu Ahilijevu ulicu. Počinjem nekako instinktivno da zviždućem… I oni su srećni, vidim. Kao da se život otima, vraća…
Prizor kao iz nekog horor filma, logora, gulaga utonulog u nirvanu. Još je daleko od svitanja. Ispred apoteke “Lora” dve siluete: pogrbljen starac koga žena drži ispod ruke. Učini mi se da su to roditelji lokalnog lekara. Lekovi su njima, a i mnogim zastrašenim, pomislih, prioritet i cilj izlazaka. Farmakomafija dobro šljaka. Setih se da i u mojoj kući ima na desetine vrsta različitih lekova, mazalica, kapi, probiotika, krema, čajeva, antioksidanata,imunoojačivača.

Eno čoveka

Pun, blistav u svom sjaju, malo načet mesec, obešen nad Klokočom, gasi ulične svetiljke, ili to sa brda u Ariljsku dolinu silazi zora. Sviće. Biće još jedan lep aprilski dan.
Na pola puta do Ostrva srećem neznanog čoveka. Primećujem po njegovom hodu, prostom oblačenju i gumenjacima, da je seljanin iz prigradskih sela. Umesto pozdrava, sa ozbiljne distance, pita: „Znaš li do kad će ovo?

Neće dugo!? – pokušavam da mu optimističkom polurečenicom, ne pokvarim dolazeće jutro.

Pre dve nedelje, rekli su još dve nedelje, pa će nam biti jasnije – uspevam da izazovem osmeh na njegovom, malo uplašenom ili zabrinutom, licu.
“Jebiga, kasnim i ne stižem da posejem malo njive i bašte, da poradim poslove pre ovih suša koje najavljuju.”, kaže rezignirano.
Boško, iz P, setih ga se.

Krivica…

Na putu kod Uskog vira, iz pravca Severnih brda, nailazi policijski auto.
Znam da kod mene nema krivice, ali zar se ja tu nešto pitam? Krivica je na njihovoj strani, u odlukama “Kriznog štaba”, naredbama: Ne sme se ići kuda nije određeno. Ne smeju se iznositi u javnost nikakve tajne… Pazi s kim i šta govoriš!!!
Ne znam šta je pametno, ali se upućujem prema obali Rzava i nestajem u senkama topola. Skakutavi žubor Rzava mi prija. Nikada nisam voleo mirne, ustajale, žabokrečinaste vode.
Ostao sam duže nego obično na ostrvu, naslonjen na krivu stoletnu jasiku. A onda, kao da sam se uplašio te nagle i omamljujuće slobode.
Da li sam to dresiran na rezervat?

Momčilo Dimitrijević