Pismo sinu Miru


Nisam vična pisati i slagati riječi, ali otkad nastade ova epidemija, evo moram. Viđeću da ti ovo prepiše, slika ili pošalje preko onog pametnog televona, naša Gorgina. Ja nisam na ono ćorestvo, što si mi ljetos donjo, još uvikla, mada me ona obučava svake neđelje, kad dođe iz varoši.

Voljela bi i ja da znam da rukovodim šnjim, no mi tapavi prsti i nekako mi se sjene oči i griju mi se ruke od onog zračenja na koje nisam svikla, a i jazuk je da velike pare dajem za plaćanje računa.

Ne znam doklen će vas držati tamo u toj Žabariji, u karantinu, niti da li ćeš moći doći za Vaskrs.

Ne javljaš se, more biti da nemaš onaj punjač, jal para, il struje. Ako si u bolnici, neka te; možda je i dobro biti kod doktora i ljekova.

Gl”aj da se nekako, ako dobiješ pismo, javiš ili viđi preko Voja, on te je zvao ali, kaže, vazda se uključuje naki strani ženski glas. Mene su televon isključili, nisam siodila dolje u varoš da ga platim. Imam para ali teško da morem šljeći i do Klisure. Mislim da mi neće otkačiti struju, a dolazili su onamo u Jokiće. More biti da banu i vođe. Imam one pare što si ostavijo da dovedemo naproljeće vodu, ako prekostanemo od ovog čuda.

Na televizoru pričaju da je kod vas tamo najgore, da je teška situlacija… Ja ondak plačem i ne gleda mi se, no sve pomišljam da ću nešto čuti za tebe.
Javljaju i da će preko neđelje jopet snijeg, a kanda je ličilo da će proljeće. Teško je vođe kad se nakostriješe ova naša brda i rano pane sumrak i tmuša.

Kod nas je, kaže Milutin iz Rijeke, uvedeno nako “stanje”, pa nemoreš da ideš nikud, a i kud ću? Reče da ne zna šta će biti sa malinom i da l’ će iko i kupovati. Ja nisam siodila dolje u Luke da vidim ima li išta. Nije bilo velike ladnoće, pa vjerujem da nije izmrzla. Ako malo otopli i pušti me ovaj išijas, a mlogo me skepeštilo i zdrljapilo, viđeću da, oko Blagovjesti, povežem ona tri redića.

Vuda niko, i bez onog stanja, ne prolazi ovim ćoravim putom. Jedino je Pop Mikan prošle neđelje dolazio da sveti vodicu. Reče da si mu ti platio napred, ili mi nije šćeo duzme paru. Ostavio mi tamnjana, tako da ga palim po cio dan i molim se našem Sv. Arhangelu Mihailu. Šnjim bio neki mladić, đakon li je, liči na našeg Lika.

Ljeba i šljebom imam, no mi se ništa ne okuša. Pijem pomalo čaja, nacjepam potpale, loškam vatru, glam kokoške; dvije mi nomad odnijela orlušina – u njinu glavu.

Žućo laje po cijeli dan, a lisica mi neku noć, dok je on spavo, odnjela mačka. Daj Bože da si mi ti živ…
Sanjala sam te da si u nekoj velikoj lađi, sva od nake gvožđušine, koja ide preko nekijeg brda, a okolo gusta sinja magluština. Neka si mi samo živ, ništa drugo nije važno.

Pozdravlja te i mlogo voli tvoja majka V., i jopet te moli da se javiš…

Momčilo Dimitrijević

Ekološka Revolucija

Kada sam pre više od deset godina pisala ekološku knjigu za decu „Šum šume“ nisam razmišljala o najmanje dve stvari koje su se do danas desile: najpre – da će ova priča biti bilo kada odštampana, a potom, da će naš glavni grad neslavno prestići Peking, Džakartu i Delhi po zagađenosti vazduha i suvereno zauzeti neslavno prvo mesto, što se dogodilo baš ove zime. Za ovaj prvi nenadani i lepi momenat zaslužna je moja draga prijateljica, veterinar i „Pčeličin“ pisac za decu Nikoleta Novak, zajedno sa vrednim, slobodoumnim i vizionarskim uređivačkim timom „Pčelice“. Porazio me ovaj drugi neslavni i podjednako nenadani događaj, za koji smo zaslužni svi mi zajedno, na prvom mestu vlast, pa potom mi kao građani. Evo i zašto.

U trenutku kada Beograd, Pančevo, Bor, Užice, Novi Sad, Valjevo, Subotica…ruše rekorde u zagađenosti vazduha, i kada vazduh možemo ne samo videti i omirisati već i okusiti, državni vrh pokušava da nas umiri tvrdeći da zagađenost nije ništa veća nego ranijih godina, odnosno da je vazduh lošiji za onoliko koliko nam je standard viši. Za to vreme saznajemo da je upravo ta vlast u poslednjih devet godina nenamenski potrošila skoro pola milijarde evra od ekoloških naknada. U trenutku kada nam je kao jedan od navodno najvažnijih ciljeva članstvo u EU, a poglavlje 27, koje se tiče životne sredine, jedno od najozbiljnijih i najtežih u ovim pregovorima, hrlimo ka tom cilju do sada neviđenom sečom drveća po gradovima (155 stabala u procesu pripreme terena za izgradnju gondole u Beogradu, 60 stabala crnog bora na Košutnjaku, 48 stabala poluvekovnih lipa i kestena u Aleksincu, 14 stabala platana u Kruševcu na Košijskom polju, i tako dalje: u Loznici, Smederevskoj Palanci, Valjevu, Zaječaru, Nacionalnom parku Fruška gora… spisak je na žalost dug). Jurimo ka EU tako što je u Rudarsko-topioničarskom basenu Bor kineski partner intenzivirao eksploataciju do te mere, da ne samo što je nemoguće da prečisti otpad već je u tom gradu nemoguće disati (zbog koncentracije sumpornih oksida 20 puta većih od maksimalno dozvoljenih). Paradokasalno, u svom dvorištu Kina je objavila rat zagađenju nakon 2014. i ekologiju usvojila kao glavnu državnu ideologiju, a u pošumljavanje godišnje investira najviše na svetu, oko 80 milijardi dolara. Ili ka tom snu o EU hrlimo tako što ne smanjujemo broj divljih deponija, jalovišta rudnika, ili što ne znamo šta ćemo sa otrovnim muljem iz jezera sa hidroelektranama, ili tako što nas vlast podučava da se zagađenje smanjuje minihidroelektranama, dok međunarodne ekološke organizacije apeluju da ne podstičemo otkup struje iz tih izvora, ili tako što planiramo izgradnju spalionice u Vinči i po drugim gradovima…

Gde je tu odgovornost nas građana? Odgovorni smo svaki put kada ćutimo i okrećemo glavu na sve ovo što nam se dešava, ali i svaki put kada propuštamo priliku a mogli smo nešto da uradimo, makar malo, makar jedan korak, makar jedan gest. Stav da je sve ionako borba protiv vetrenjača, ne prihvatam! Da je tako ne bismo svedočili o mnogim malim pobedama kada su se građani spontano okupljali da brane šume, drvorede, parkiće, reke. Ne bismo svedočili pobedi nad odbranom Zvezdarske šume od seče (kojoj je „Šum šume“ i posvećen), odbrani Petog parkića i odbrani parkića na Banovom brdu o kojoj svedočimo ovih dana, ili o odbrani dunavske oaze u Beču (kada su Bečlije uspele da zasutave gradnju hidroelektrane na tom mestu). Ne bismo svedočili o pobedi hrabrih žena iz sela Kruščice u Bosni i Hrecegovini koje su 500 dana i noći sprečavale izgradnju dve minihidroelektrane na istoimenoj reci ili o skorašnjoj pobedi plemena Sijuks protiv gradnje naftovoda na teritoriji Severne Dakote…

Dakle, primera ima, upravo kao i onih drugih kada se u tim borbama ne uspe. Pitanje koje čovek treba da postavi sebi je – gde sam ja bio u tom trenutku, šta sam uradio, makar te bitke bile izgubljene? Koji je moj doprinos tim borbama? Nekada je dovoljno da potpišete on line peticiju, nekada da podelite vest, očistite ispred svoje zgrade, zasadite makar jedno drvo. Ne morate biti aktivni član nijednog ekološkog pokreta, ne morate marširati, osmišljavati akcije, ako niste u mogućnosti ništa od navedenog, zasadite na svojim balkonima i u baštama poljsko cveće i začinsko bilje čime ćete pomoći očuvanju danas sve ugroženijih pčela. Ako ne možete ni toliko, probudite se, sutra možda baš ispod vašeg prozora osvane nova deponija! Nemojte i tada da pomislite da je to što vam se desilo bilo van vaših moći.

Ne želim ministra za zaštitu životne sredine koji kaže da ne treba praviti toliku dramu oko seče drveća jer je drvo obnovljiv izvor. Umesto toga, želim ga u prvim borbenim redovima za svako drvo, svaku reku. Želim ministra koji se bori strašću žena iz Kruščice, odlučnošću Zvezdaraca za svoju šumu, hrabrošću meštana Rakite za svoju reku. Setite se primera Crne Gore koja je pre skoro 29 godina postala prva ekološka država na svetu, ali je ta odrednica uneta i u Ustav ostala mrtvo slovo na papiru. Nemamo vremena za jalova obećanja. Ako već ne možemo da računamo na vlast, ne samo ovu, već bilo koju, moramo se izboriti sami.

Potreban nam je novi društveni dogovor koji se zasniva na zajedništvu među ljudima a ne stalnoj međusobnoj utakmici. Potrebno nam je više zaboravljene dobrote. Više saosećanja. Više ljubavi. Potreban nam je poredak kome će cilj biti dobrobit prirode. Ovo zahteva dubinske promene kulturnog senzibiliteta, ali i sukob sa institucijama koje počivaju na enormnom profitu, a to znači samo jedno – poziv na buđenje i ekološku revoluciju! Nad prirodom ne možemo dominirati. Problem zagađenja životne sredine ne može se rešiti brzo. Ali rešavanje tog problema mora početi odmah! Od pojedinca. Molim vas samo, da kada sneg, kiša i košava očiste vazduh u našim gradovima, ne zaboravimo sve ovo i da naše ekološke probleme ne prepustimo budućim vremenima koja mogu biti puno teža i opasnija od ovih u kojima živimo. No, ne brinite, bićemo tu svi mi budni zaljubljenici u prirodu zajedno sa „Pčelicom“ da vas po kojom knjigom ili pozivom na akciju podsetimo. I ne zaboravite, kako to već reče divni Tika Stanić u jednoj od svojih uloga:“Svaka kap na kraju stenu svede na oblutak.“ Budite ta kap!

Katarina Majić

Благоје Козопред

Добро се сећам многих људи из мог детињства, aли један од најупечатљивијих трагова у мом сећању оставио је Благоје Козопред.

Тако смо га звали сви: деца, млади и родитељи; а ја тада, нити касније, нисам сазнао његово право презиме.

Долазио је, јашући на коњу, скоро сваке недеље из горњих брда и пролазио путем испод наших кућа, одлазећи код родбине у заселак Моравчу. Ми, деца, смо знали да то обично бива недељом када нисмо у школи, па нам је тај сусрет причињавао посебно задовољство, поготово ако би то било о летњем распусту и у јутарњим сатима док још нисмо одлазили на реку, где би чували стоку и ловили рибу по речним тишацима. Често, када би га неко од деце приметио да се Благоје помаља на кривини иза косе, обавештавао би нас, да будемо негде на путу куда би пролазио, или на речном броду, изнад јаза, код Ивановића воденице.

Највише од свега би нас у његовој појави привлачио његов коњ – риђи путаљ, који је био сав окићен у некакве сјајне токе, шарене кићанке и звечеће прапорце, какве ћу ја, много година касније, видети у филмовима о Винетуу и Џерониму. И не само да је риђан био сав накинђурен, но и сам Благоје је, јашући у браонкастом кожном седлу или самару, био наџиџан, и на себи имао одећу какву ми никада раније нисмо видели…

Његова долама, као пончо, бејаше од чоје, опшивена гајтанима срмом и ђинђувама; панталоне украшене разним лентама и дугмићима, кошуља са цветићима, извезена многобројним свиленим концима. Ми тада нисмо знали да је он био шнајдер и да је сам украшавао своју ношњу. Само се сећам да никада раније, а ни после, ништа шареније нисам видео.

Свакако да смо ми, дечурлија, мање обраћали пажњу на његов лични изглед – беше бледуњавог, испијеног и глатког лица које се измаљало испод некакве шиљасте капе. Глас му је био тих, титрав, помало тањушан и пискав, а речи које су ce отезале и подрхтавале као и његова десна рука у којој је држао узду свог питомог коњића.

Обично би застајао када би се буљук деце, опседнуте радозналошћу и чежњом за слатким сусретом, појавио и препречио му, излокан од киша, макадамски пут који је водио до доњих лука. Благоје бејаше увек доброћудан, никада нервозан и усплахирен; и говорљив, спреман на причу, питања и одговоре. Њега је занимало: ко су нам родитељи, какви смо ђаци у школи, колико имамо година, имамо ли девојку, тетку, стрину, ујну… Та питања су нам тада била чудна и нисмо знали да су у његовом бављењу проводаџисањем била неизбежна.

Одговарали би му, тек онако шеретски, помало и лагајући, да би што дуже остали у његовој близини, пипкајући кићанке и украсе испод којих се једва назирао благ и доброћудни израз риђана, који је на челу имао беличасти белег, преко кога су ћарлијали праменови гриве. Оно што је мени голицало машту и посебно ме очаравало, бејаху риђанове ноге изнад копита, које су биле, попут белих чарапа, обрасле беличастом длаком.

Неко од деце је сматрао да је он дошао са неке друге планете, неко да је побегао из циркуса, а неки замишљали да је доперлијао из некакве бајке о земљи чудеса.
Благоје нам је био све: и чаролија, и забава, и разбибрига у оскудном сеоском окружењу, где сем игранки, вашира, прела и комишања није било друге забаве.

Моја браћа, мој друг Димитрије и ја, често смо маштали да имамо таквог коњића. Ја сам се у својим сновима често налазио у његовој близини, или бих га јахао у галопу, док ме носи у школу, или, држећи се за његову гриву, јездиo сеоским брежуљцима…

Деда ће неколико година касније, притиснут нашим захтевима и молбама, купити малог коња који није био ни налик Риђану.
Мој старији брат је једном приликом сковао заверу како бисмо, бар на кратко, уграбили Благојевог коња. Смислио је како ћемо се неко од нас претварати да смо болесни, како би он сјахао и оставио Риђана, кога би ми заједно могли зајахати и отперлијати завојицом у долину. Често смо га заговарали или звали да нешто види, одмори се, како би бар на трен дошли у посед те чудне, умиљате живуљке. То се, бар ја памтим, само догодило онога пута када је Благоје тражио да од нашег оца купи ракију, а мој брат му рекао да отац лежи у кући болестан, што није била истuна.

Онда је мој старији брат брже-боље успео да узјаше риђана, који се опирао, рзао, и на крају га избацио из седла.
Благоје нас је најчешће даривао разноликим дугмадима која су имала разне облике и боје. Ми би се њима, у тренуцима безбрижности и доконлука, играли игре „пуљке“ или, у недостатку кованог новца прибацивке – крајцаре. Од других игара популарна је била игра „купе“, са зрелим орасима, затим игра „пиљака“ и „клиса“, касније и кликера…

Није нас занимало то чиме се он бавио, али смо касније сазнали да је био шнајдер и да је од козје длаке шио шарене торбе и био далеко познат као проводаџија. Ми тада и нисмо знали какво је то занимање, али се причало да је имао увид од Јавора до Таре о свим потенцијалним удавачама и младожењама. Стари, који су познавали Благоја Козопреда, у чијем „сочењу“ је вероватно и сам учествовао, су казивали како је он, непогрешиво знао да процени „ко је за чију кућу“, чак се трудио да девојке из сиромашких кућа уда у добростојећа, газдинска домаћинства.

Ниједна његова наводаџијска работа није доживела неуспех…
Благоје је, зазнаћу то тек када је нестао, познавао многе породице, њихове претке, „пратио генетику“ веома успешно, путујући по Златиборским селима, вашарима и игранкама упознавао младиће и девојке, склапао бракове који су се вазда успешно одржавали и трајали…

Благоје одавно већ не седла свог риђана и не пролази овоземаљским путевима. Млади, опседнути другим мерилима, градским светлима, бесним џиповима одавно сами налазе своје изабранике.

Читав свет се некако преокренуо. Брачне заједнице у градовима све краће трају, а момци у селима су остарели и одавно се не жене; нема ни сеоских девојака, отишле у градове да шију, фризирају и маникирају.

И да се врати Благоје би био немоћан, јер су његову улогу преузеле неке друштвене мреже и ријалити програми…

Момчило Димитријевић