Intervju -Vasilije Krupniković, autor knjige Zaokret Sudbine

Krupniković Vasilije rođen je 1954. godine u Arilju, gde je završio osnovnu školu, dok je gimnazijske dane proveo u Užičkoj Požegi. Za vreme studija na Pravnom fakultetu u Beogradu piše aforizme i kratke priče. Prvi roman ”Korak govori sve” objavio je 2015. godine.
Živi i radi u Beogradu.

1.Vaso, poslednji put smo se sretali u Arilju pre dvadesetak godina, dok si obavljao poslove stečajnog upravnika u Industriji trikotaže. Izgleda, da se od tada, mnogo toga promenilo u tvom životu. Između ostalog, mali broj ariljaca zna da se baviš pisanjem. Jeli u pitanju tvoja skromnost, ili naše neznanje?

U vezi sa prvim ostavljam dve mogućnosti. Ili čaršija slabo čita,  ili što je bliže istini bira bolja pisanija od onih koja nudim.Ovo je ipak manje od odgovora. Svako od nas je poseban i niko nije kao onaj drugi. Kao slučajni svedoci života, ljudi odu sa ovog sveta bez svesti o tome da su jedni o drugima tako malo znali.

Iskren je odgovor na pritanje zašto pišem. Ako ne izlazi iz okvira skromnosti, dopunio ga za još  jedan viši stepen iskrenosti: Mi prolazimo, knjige  ostaju.

2. Povod za ovaj intervju je tvoj drugi roman pod nazivom Zaokret sudbine. Kako si odabrao naslov knjige?

Skrivena u obliku nepoznatog sudbina svakom određuje tok života i pre dolaska na svet. Čovek tu ne može ništa i da ima divovsku moć a nema je. Poigrava se sa čovekom kao percem na vetru. I tamo gde se čovek najmanje nada pravi opasnu okuku, ubrzava i menja čovekov život da on u odnosu na prijašnji postaje neprepoznatljiv i po pravilu kudikamo teži pa i bolniji.

3. U romanu govoriš o nekim aktuelnim i veoma bolnim temama. Centralna tema je krađa beba,  njihova dalja sudbina i nesreća bioloških roditelja. Otkuda ti ideja da ovo bude tema tvog romana?

 Bio sam u prilici da,  godinu i neki mesec dana radim sa čovekom čija je beba po rođenju nestala. Do dana današnjeg on i supruga tragaju za istinom. U romanu Zaokret sudbine njegov kraj je u značenju moje iskrene želje da oni koji tragaju jednog dana pronađu svoju decu

4. Veliki broj mladih danas traži način da napusti zemlju i bolji život potraži u inostranstvu. Ti si u svom romanu razobličio naivnost naših ljudi po pitanju činjenice da smo zavedeni svojim iluzijama o bajkovitom životu koji u tom svetu postoji. Otići, ili ostati, šta je pametnije?

Gledajući filmove mladi odlaze u beli svet misleći da u tuđoj zemlji teku med i mleko a novac lista po drveću. Kad dođu tamo, vide da iz filma nema ništa. Uprkos tome sve je više mladeži koja sedi na spakovanim koferima i čeka da ode u razna inostranstva. Time se čini velika šteta našem društvu. Dakako, daleko veću čine neki od onih koji ostaju i nikako da odu!!! Zemlju na kojoj nikog nema, naseliće neko drugi!

Usko povezano sa ovim malo pitanje je bilo: Otići ili ostati?

Odu li nema garancije da će imati gde da se vrate. Ostanu li, kasnije neće imati gde da odu!

5. Ubrzano se osipa naš narod, kruni istorija, zaboravlja jezik… Zašto nam se to dešava?

 Nadalje nekoliko reči u vezi sa istorijom:Rekao bih malu jeres da je istorija ono što se ne zna. Možda je to odnos i omer između prećutanog i onoga što se zaista zbilo. Istoriju malih naroda već su napisali veliki. Ona će biti našom i istinitom u meri u kojoj smo spremni da se borimo za nju.

6. Život je velika varalica, izgovara junakinja tvog romana u jednom trenutku. Imaš li utisak da ovo važi za sve nas?

Čoveku ceo život prođe dok pokušava da nađe i shvati sebe. U težnji da objasni neobjašnjivo, spoji nespojivo, dokuči nedokučivo i raščvori neraščvorivo.Mi nemamo drugu šansu da budemo ljudi. Naš hod ovozemaljskom stazom ima smisla jedino ako koraci ostave svoj otisak u svetim nebesima. To je nešto između svakog od nas i Stvoritelja i to se drugih ljudi ne tiče.

7. U tvom romanu srećemo imena naših zemljaka koji se bave određenim zanimanjima, kao što su Ljuba Gloginja, matičarka, Miroslav Perišić, sudija, Pop Mirčeta, profesor Milenko Šmakić, učiteljica Jovanka Zimonjić,  izbeglička porodica Grmuša i tako dalje. Tačno navodiš i nazive geografskih odrednica kao što je Nebeška, Crkva brvnara u gorobilju i slično. Znači li ovo da u romanu pišeš o stvarnim događajima i ličnostima, ili si jednostavno želeo da na ovaj način ostaviš neki beleg u vremenu o ljudima koji ovde žive?

U knjigama čitaočev doživljaj oblikuje piščeva mašta. Stvarni likovi se ubacuju u radnju romana da bi i oni koje gradi autor bili verodostojniji. Bar ja to tako vidim i činim kroz pisanje.     

8. Za kraj još samo jedno pitanje: Imaš li utisak da se vreme nekako ubrzalo, pa kazna za počinjena nedela naših predaka ne stiže više treće koleno, nego “Božja ravnjača” deluje mnogo efikasnije te danas naplaćuje dugove još za života onima koji su se o Božje I ljudske zakone ogrešili?

Svi koji se ogreše o Božje ili ovozemaljske zakone stiže zakasnela pravda. Nisam shvatio ubijanje u ime slobode i naroda i ne mislim da ću.

Šta neke,  inače miroljubive  ljude,  dolaskom rata okrene  ka nasilju i opredele se za put zločina? Kako to da zlo prekrije celu teritoriju čoveka da postane odljud? Kako se toliko izopači i pomami na tuđu krv kao da ne pripada ljudskoj rasi?

U sva prijašnja vremena najveći neprijatelji bili smo sami sebi.I drugim narodima izdaja nije strana. Ali, međutim,nama su naše najbolnije i najmanje oprostive. U našoj domovini opraštanje i pomirenje jednače se sa sa prelaskom na stranu krvnog neprijaelja. Ostaje da se nadam da se nećemo  doveka deliti ko je naš a ko njhov kao da nam je to jedina ostavština za budućnost.

Zašto pišem? Da pripomognem da se Srbi slože kad već imaju  loš učinak u krevetu. Da se pomire i više nikad obesnaženi , u figurativnom i ne samo tom smislu, ne izađu na megdan onima koji nam ne misle dobro.  Dalek je put od bratoubilaštva do brtoljublja. Neka moj korak pisanja bude u značenju pomirenja.

Hvala ti Vaso. Nadam se da će se naš sledeći susret dogoditi na tvojoj književnoj večeri u Arilju.

I jedan odgovor na nepostavljeno pitanje u vezi sa brzim bogaćenjem i još bržim propadanjem. Na tragu sam da imam odgovor na pitanje zašto ljudi izgube glavu jureći bogatstvo.  Ostavljeni trag nalazi se u novom romanu ,,Strogo zabranjena sećanja“. S poštovanjem, i do skorog viđenja. 

 

Ljiljana Dimitrijević

 

Intervju sa Dragutinom Mladenovićem

Pre intervjua, ideja je da se o svakom pojedincu napiše biografija ili opšti utisak što mi nikad nije teško, osim u ovom slučaju.  Ne zato što o Dragutinu Mladenoviću nema šta da se kaže, već zbog toga što nekada reči ne mogu približiti život pojedinaca kao što je on. S obzirom na njegovu skromnost, verovatno će mu laknuti da ne čita hvalospeve o sebi.  Ipak moram priznati da nikad nisam upoznala hrabrijeg i duševnijeg čoveka  koji vidi mnogo dalje od svih nas.

1. Kako se rodila ideja o ARLEMM-u?

Ideja o ARLEMM-u je nastala u želji da se stečeno znanje u oblasti klasične muzike podeli sa decom i mladima iz našega kraja (Arilja).  U početku smo, uz podršku Narodne biblioteke Arilje, kao porodica nastupali na koncertima i naišli na lep prijem kod publike. Kasnije se izrodila ideja da pokrenemo projekat i na taj način pružimo svim zainteresovanim mališanima mogućnost da se upoznaju sa instrumentima i kroz određeni program stignu do svog prvog koncerta. 

2. Da li si mogao da zamisliš na početku, da će deseti Arlemm ovako izgledati?

Nisam mogao da zamislim jer je 10. ARLEMM rezultat desetogodišnjeg konstantnog rada i ulaganja na svim poljima. Tada sam mogao da maštam, ili zamišljam kako bi to moglo da izgleda, ali bez konkretnih dela, koraka koji su usledili, publike, ljudi, dece i mladih. Današnji ARLEMM je svakako plod svih učesnika u njegovom stvaranju. 

3. Znamo koliko je organizacija ARLEMM-a zahtevna, gde pronalaziš snagu i mir u takvim trenucima?

U porodici. Porodica je osnov mira, ljubavi, podrške bez koje ne bismo uspeli u našim idejama.  Naravno, okruženi smo i odličnim saradnicima, koji nesebično ulažu svoje slobodno vreme i pomažu da ARLEMM živi i van radnog vremena.

4. Kako vidiš Arlemm u budućnosti?

ARLEMM vidim kao kulturni svetionik i oazu umetnosti zapadne Srbije. Mesto gde će muzika imati posebno mesto u odnosu na ostale događaje. Grad u koji će dolaziti najbolji umetnici  sa željom da dele svoja znanja sa nama, da uživaju u prirodi i opuštenosti našeg Arilja.

5. Koji momenti su najlepši, a koji najteži?

Najlepši momenti su trenuci stvaranja i celokupnog procesa jer se tada budi kreacija koja nas pokreće da idemo dalje. Realizacija nije najlepši trenutak, realizacija je samo rezultat dugotrajnog planiranja i rada i sama po sebi brzo prođe i nikad ne uspem u dovoljnoj meri da uživam u tome.  Najteži trenuci su… Uf, pritisci, neizvesnosti. 

6. Kakav je tvoj tim?

Najbolji! Mislim da smo svi zaista odličan tim ljudi jer smo okupljeni oko ideje da u našem kraju napravimo nešto veliko, nešto što na svojevrstan način menja sadašnjost i stvara budućnost, daje nadu. Posebno me raduje veliki odziv dece u mladih koje žele da pomognu realizaciju ARLEMM-a kojih je svake godine sve više i bez kojih je ARLEMM postao nezamisliv. Oni su postali glavni motor realizacije i tu vidim najveći uspeh našeg projekta. 

7. Kakva su deca ARLEMM-a?

Deca ARLEMM-a dolaze sa različitih podneblja, različitih kultura pa i socijalnih sredina a objedinjuje ih muzika, umetnost, želja za nečim novim, neistraženim. Deca koja veruju u stvaranje, proces kreacije, deca koja se ne boje da zakorače u nepoznato i koja osećaju da naša priča daje slobodu i širinu. Oni na ARLEMM-u žive svoje potencijale, koriste svoje darove i talente. To su deca koja će sutra postati ljudi.

  8. Šta je ono što je neophodno ARLEMM-u u budućnosti a tiče se angažmana Lokalne samouprave i građana?

Potrebno je da ko god da je na vlasti razume da je kultura osnovni stub razvoja naše sredine u svim sferama. Potrebno je da razumeju da se muzikom, umetnošću, igrom i plesom, takođe komunicira sa ljudima. Potrebno je da shvate da ne smeju da dozvole da im propada jedini objekat ustanovu kulture u gradu. Moraju da razmišljaju šta je to što će ostati iza njih. 

9. Šta je od infrastrukture potrebno unaprediti za bolje funkcionisanje ARLEMM-a.

Razmišljamo o tome da je potrebno izvršiti potpunu rekonstrukciju Sokolskog doma jer on svojim kapacitetima, nehigijenskim uslovima i drugim nedostacima, ne dozvoljava razvoj kulturnog programa u našem gradu. Često čujem “ma snaćićemo se nekako”… A ja kažem u redu, do kada ćemo se tako snalaziti? Kada će neko ustati i reći “a sada je bilo dosta” , kada će kultura doći na red da se o njoj govori i da konačno zauzme svoje mesto? Ako je stanje teško u zemlji, ne mora da bude pomračenje svesti i u našem Arilju.  Ideja je da se trenutno stanje poboljša uz podršku Ministarstva kulture i Lokalne samouprave ali i da se izradi idejno rešenje i projekat realizacije istog za budući izgled Sokolskog doma. Pa korak po korak, kao ARLEMM.

10. Koga od dosadašnjih izvođača bi poželeo da bude stalni član ARLEMM-a i zašto?

Svakako bih voleo da to bude Stefan Milenković ali ne mislim da nam je uvek potrebno i neko novo ime i neka nova energija koja će dalje držati ARLEMM u samom vrhu kulturnih događaja naše zemlje. 

11. Poruka nama

Verujem da bez obzira koliko nam je ponekad teško u svakodnevnom životu, ne treba da zaboravimo na značaj kulture i umetnosti, jer one su hrana za našu dušu, one nas oplemenjuju i uče nas da budemo zahvalni i verujući. Mislim da je vreme da se vratimo izvornim vrednostima, porodici, tradiciji, prirodi, muzici, jer tako se vraćamo sebi.

Intervju sa Milanom Pajević povodom knjige “Planina koja me je volela”

 

 

Siže knjige:

Miodrag je dete iz mog prvog braka. Na koricama knjige je fotografija koju je napravio moj komšija iz Bloka 45 na Novom Beogradu, gde smo tada živeli, par dana pred moj polazak u Irak. Otišao sam na 6 meseci iz nekoliko razloga, najvažniji je bio da probam da spasem svoj brak koji je polako prestajao da to bude… Nažalost, kada sam se vratio posle skoro dve i po godine, on je definitivno bio gotov. Mada sam ja iznajmio stan u kvartu da im budem blizu, ova fotografija je simbolična za naš odnos, iako to tada nismo znali, ali  osećali smo i on i ja  da je taj odlazak nekako previše bolan, za obojicu. Nedavno mi je napisao da se seća tog trenutka i te slike koja je njemu dala signal da treba da dozvoli da se deo naše e-mail prepiske (1997-2001) objavi u posebnoj knjizi. Pisma su krenula sa pojavom široke primene interneta, on je uz pomoć švedske vlade čiji je novi državljanin postao odlaskom iz  Jugoslavije leta  1991. jer je njegova majka imala doživotnu dozvolu boravka i rada u toj zemlji u kojoj je provela neko vreme  ( 1968 – 1972). Tamo je završila  srednju školu posle čega je izjavila želju da studira medicinu u zemlji gde se rodila. Ovde bih stao, mada bi dalji razvoj priče bio interesantan, ali i ovo je dovoljno da se shvati ono što sam želeo da kažem ovom knjigom.

Dakle pisma su posle njegovog prvog e -maila u kome mi je poslao broj računa koji je otvorio posle upisa na Bostonski univerzitet u istoimenom američkom gradu, postala razgovor između nas dvojice, o vremenu, prostorima, okolnostima, porodici i porodičnim prilikama i odnosima, njegovom odrastanju, mom potucanju po Ukrajini, još jednoj zemlji u tranziciji. Oni ljudi kojima sam dao na uvid deo te prepiske, koja je u osnovi imala nekih 700-900 elektronskih pisama od kojih se jedna trećina nepovratno izgubila, a ono što sam usput štampao da bih ponovo čitao, nekih 300, sam uvezao i vukao sa sobom, iščitavao… Tražeći na kraju, pred odluku da se štampaju (u izboru u kome nam je pomogla „neutralna osoba“ moja zemljakinja Slavica Tomaš koja se ispostavilo i podobna za to jer je završila jezike i književnost) našao sam  samo dva lista na kojima nije bilo tragova prosutog vina, kafe ili neke suze…

(Ovde opciono evo dela njegovog pisma koje sam dobio pre mesec dana a koje ilustruje ovo što sam rekao. Inače odgovor na ovo pitanje je kompletan esej VREME (reč unapred) sa 11 strane drugog izdanja PLANINE… Evo Miodragovog pisma –Nego… ova fotografija je neverovatno intenzivna. Vjeka je tu uhvatio trenutak u kom ti meni objašnjavaš da sad, kad odeš, ja postajem muško u kući i moram da pazim i štitim mamu. U tvom pogledu se vidi da već slutiš krajnjem rezultatu te partije i da me iz daleka spremaš na sve to što će se tek kasnije desiti. Ta je fotografija bila presudna u mom ulasku u stvaranje kjnige. Sećam se kad sam je našao u podrumu, ubedjen da nema šanse da je tu. Siguran sam da bi i Vjeki prijalo što upravo ona daje knjizi lice. Vjeka je Vjekoslav Šotarević čuveni tehnički urednik Zabavnika, Zdravo, Intervjua…Politikinih izdanja )

Odakle ideja za takav naslov?

Odlično pitanje. Ja sam je radno nazvao INTERFERENCIJA. One koji  ne znaju za Hajgensov princip ili teoriju o talasima, podsetiću veoma kratko da je teoretski moguće da kamenčić koji ste bacili na obali nekog mora (može i Rzava) obiđe zemaljsku kuglu i vrati se pošiljaocu. Tako sam ja video našu prepisku, on je bacio kamen koji čiji me je talas dotakao, ja sam uzvraćao i tako je to išlo… PLANINA KOJA ME JE VOLELA – bostonske i druge priče je naslov koji je predložila Slavica a mi smo se složili, inače je naslov iz jednog njegovog pisma. Podnaslov – bostonske i druge priče smo dodali jer sam ja insistirao da se u knjigu uvrsti maksimalno mogući broj njegovih priča koje su pisane iz Bostona, mada ima i onih iz Malmea, Kijeva, Beograda i Arilja…

Kakav je otac iz vaše knjige?

Citiraću njega iz jednog pisma koje piše mlađoj sestri Filipi, ja stvarno ne mogu da govorim o sebi. (Str. 64 iz drugog izdanja):“Najjača je rečenica posle koje se sve završava. O ovome me niko nije učio, malo ko to i zna, ali malo ko ume i da piše pisma…Tata zna, pitaj njega ako mi ne veruješ. Kada budeš malo porasla i lakše mogla da shvataš njegove misli, imaćeš i privilegiju da čitaš njegova pisma i kroz njih shvatiš neke važne stvari o životu. Pored njega možeš da sediš satima, danima i godinama, i nikada da mu ne osetiš puls. Al’ idi na drugu stranu sveta, tamo gde je dan kada je kod njega noć, tamo gde se piše drugačijim slovom, gde se priča drugi jezik, gde su ljudi svih mogućih boja i prave se da im to sve ne smeta, i dok čitaš njegova pisma, čućeš između svakog reda kako njegovo srce kuca. I shvatićeš, možda tek tada, da nije on za sve to kriv, da njega jednostavno, slabo ko razume…“ (18.5.1988.Boston) 

Koje osobine biste voleli da je taj otac više imao?

Da je mogao da bude više drug svojoj deci u vreme kada su se formirali. Mada sam i ja sazrevao uz njih. Jer novo vreme je neumitno menjalo neke postulate i trudio sam se da se prilagodim, mada mi to nije uvek uspevalo.

Kakav je sin iz vaše knjige?

S početka nezajebiv, ali kako je vreme proticalo postajao je  smireniji, nežniji i mudriji. I počeo je fenomenalno da piše. Dragan Babić, moj školski drug, bivši direktor Drugog programa RB koji je od njega napravio kulturnu ikonu, rekao mi je posle čitanja knjige – jel ti znaš da je većina njegovih pisama iz drugog dela u duhu najbolje BIT poezije! Keruak mu nije ni blizu…

Šta za vas znači biti roditelj?

Ja imam jednu maksimu – rođenjem deteta gubi se pravo na izbor! Mislim da sam sa time sve rekao. Ponosan sam na to kakav je otac Miodrag postao. Posvećen, brižan, požrtvovan, odan majci svoje dece… Inače, podario mi je troje divnih unuka- Aleksandru, Milana i Noel… 12, 9  i 3 godina.

Zašto ste se odlučili da objavite ovu ličnu prepisku?

Shvatio sam jedno. U braku morate komunicirati, a najviše sa svojom decom. Imao sam opterećenje da su moja deca iz prvog braka uskraćena za tu vrstu topline doma i to me opterećuje do dana današnjeg. Roditelj se sekira za svako dete, posebno kad se odvoji od porodičnog „gnezda“ i pođe dalje, obično su to studije. Ali kad je obeleženo razvodom ima preduslov nižeg praga otpornosti prema svim izazovima, u prvom redu mislim na drogu, kriminal, promiskuitet. Zato sam, kad se već javio, krenuo da se dopisujem sa njim, „da ga održim budnim“, da ne bude previše usamljen, da oseti podršku i dao sam mu mogućnost da se „nadpisuje“ sa mnom… Ne umeju svi da pišu pisma, niti da kao ja pričaju telefonom ( moja žena ume satima sa našom ćerkom, koja je sada eto, preko okeana, kao on pre dvadesetak godina). Ali mora se naći onaj vid komunikacije koji je prijemčiv za oboje sagovornika. To je bio osnovni motiv – pričajte sa svojom decom, sa svojim roditeljima dok ih još imate.

Šta vam je sada kao roditelju najteže?

Da sagledavam propuste koje sam napravio a koji su mogli da ih formiraju drugojačije od onih kakvih bismo mi želeli da jesu.

Da možete da vratite vreme da li bi nešto promenili u očinstvu?

Svakako. Probao bih da  se držim one svoje maksime – rođenjem deteta gubi se pravo za izbor. Mada, ko zna, čudni su putevi gospodnji.

Šta vam je ova knjiga donela?

Satisfakciju da sam bio u pravu  kad sam tražio od Miodraga da se saglasi da se njegova pisma štampaju. Zato je knjiga čekala 20 godina.

Inače, ni jedna moja knjiga nije komercijalni projekat. A PLANINA je emocijalni projekat. Od komentara roditelja, uglavnom majki čija su deca u tuđini bi mogla da se napiše posebna knjiga. Muškarci koji su mi pisali, uglavnom preispituju odnose sa svojim očevima… I to su takođe dirljivi, dragoceni komentari. Knjiga nikog, da ja znam, nije ostavila ravnodušnim što mi je posebno drago. Posebno sam ponosan na oba recezenta, profesora Ratka Božovića koji je dao u uvodnom eseju ODLASCI BEZ POVRATKA geopolitički, sociološki pa i kultorološki aspekt odlaska mladih iz ove države, on je imao otklon koji bi mogao da ima moj pokojni otac čije ime nosi kopisac knjige. Njegov vršnjak Muharem Bazdulj je nadahnuto napisao, meni veoma drag pogovor DIGITALNA ČAJANKA. Kako reče jedna žena na promociji u Novom Sadu – vaša knjiga je skoro pa najlepši književni rijaliti – ogoljeno do bola, nema laži, nema prevare!

Milan M.Pajević,

06.12.2019.

Pred Bajagin koncert